Vašington
i Hag naizmenično zavrću ruke Beogradu, koji je prinuđen da bira između zla i
gorega. Još 108 visokih državnih funkcionera i oficira lavira između optužnice i
svedočenja
Beograd su u kratkom razmaku pohodila dva glavna lika koja se u svetu bave
gonjenjem ratnih zločinaca, američki diplomata Pjer Rišar Prosper i haška
tužiteljica Karla del Ponte, ali su ovdašnjim vlastima doneli različite poruke.
Amerikanac je došao da kaže da još samo
tri čoveka moramo isporučiti Hagu (Mladića, Radića i Šljivančanina), a svim
drugim možemo suditi kod kuće. Slutilo je na nagodbu: prvo je ovdašnja vlast
Prosperov zahtev da se uhapsi Ratko Mladić primila neočekivano mirno (i ako
izgubimo američku pomoć, to nije ništa strašno, rekao je premijer Srbije, koji
prethodnih godina takav scenarij nije hteo ni da zamisli), a onda su Amerikanci
zadati rok pomerili sa 31.marta na 15.jun. Upalo je u oči da nijedna strana nije
saopštila koliko će para Amerikanci uskratiti Beogradu ako ne uhapsi Mladića,
verovatno zbog toga što nisu posredi velike pare (upućeni vele da je reč o
dvadesetak miliona dolara, dok je ostatak američke pomoći Beogradu humanitarne
prirode i ne može se uslovljavati).
Budžetska ucena
A onda je ove
nedelje stigla haška tužiteljica. Jedina nagodba koju je ona nudila upućena je
desetini Miloševićevih saučesnika koje istražuje kao osumnjičene. Dala im je da
biraju između klupe za svedoke i klupe za ratne zločince. Ne zna se čime je
srpske i crnogorske vlasti sekirala iza zatvorenih vrata, ali mirisalo je na
pretnju.
Nije ovde posredi igra dobrog
i lošeg policajca koju Hag i Vašington vode protiv Beograda. Ovde se radi o tome
da nam je u današnjem svetu prolaz sve uži i da je sve teže manevrisati između
polarizovanih centara moći. Američki i haški interesi se više idealno ne
preklapaju, kao što je to bio slučaj u prvim godinama postojanja Tribunala.
Vlast u Srbiji danas bi Mladićevom glavom mogla da zadovolji apetite Vašingtona,
koga pod Bušovom prezidencijom interesuje da što pre pridavi sve i jedan
međunarodni krivični sud (pod uslovom da u Hagu prethodno završe Radovan
Karadžić i Ratko Mladić), ali to ne bi zadovoljilo Haški tribunal koji istražuje
još desetine osumnjičenih ratnih zločinaca sa prostora bivše Jugoslavije. Nove
prilike u svetu, uključujući tu i najnoviju podelu na “novu” i “staru” Evropu,
zahtevaju nove diplomatske i druge taktičke veštine od vlasti u Beogradu.
Pretpostavimo da Beograd ispuni želje
Vašingtona (isporuči Mladića, Radića i Šljivančanina, a da Podgorica istovremeno
pruži informacije o tome gde se i kako krije Karadžić). Može li američka
administracija zauzvrat da garantuje da će Hag ustupiti Beogradu pritvorene i
njihove predmete, ili će prestati da diže nove optužnice, kao što je Prosper
obećao? Tribunal je nominalno nezavisna ustanova, a Vašington jedino
uslovljavanjem budžeta može da utiče na njega. Bušova administracija je
finansiranje Tribunala i ranije koristila kao indirektno sredstvo pritiska - pre
godinu dana je osporavanjem budžeta Tribunala u odgovarajućim telima UN (pod
uvek zgodnim izgovorom da se sredstva neracionalno troše) signalizirala svoju
nameru da gasi Tribunal brže nego što se u Hagu planiralo i očekivalo. Budžet je
neko vreme bio blokiran, što je izazvalo veliku nervozu haških boraca za istinu
o sukobima u bivšoj Jugoslaviji, da bi se Prosper i Del Ponte najednom javno
složili da Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju treba da zatvori vrata
do 2008. Izdašno finansirane međunarodne ustanove (sudije u Hagu plaćene su
bolje od sudija američkog Vrhovnog suda) retko same dođu na pomisao da ih treba
ugasiti. Vašington računa da će opet moći da disciplinuje Del Ponteovu
uslovljavanjem iznosa budžeta, koji se iz Njujorka može precizno kalibrirati
tako da pokriva troškove određenih istražnih radnji, ali ne i nekih drugih (ili
širih). Ima, na primer, za Karadžića i Mladića, ali nema para za istragu,
optužbu i odbranu za još pedeset njihovih subaša.
Kad je reč o mogućnostima Vašingtona da
pritisne Beograd, one su ogromne: ona jedina izgovorena pretnja, o obustavljanju
finansijske pomoći, ovdašnjim vlastima zadaje još najmanje glavobolje. Ali ni
moć Karle del Ponte da Beogradu zagorča život nije zanemarljiva.
Spisak osumnjičenih
Vlast se,
dabome, nije potresla kada je Del Ponteova otpečatila optužnicu protiv Vojislava
Šešelja: u Beogradu je već mesecima bila javna tajna da se takva optužnica
sprema, i da su ljudi iz DOS-a o njoj unapred obavešteni. Politička šteta po
vlast bila bi, međutim, kudikamo veća kada bi Tužilaštvo ostvarilo svoje pretnje
o podizanju optužnica protiv generala policije Sretena Lukića ili bivšeg
načelnika Državne bezbednosti Jovice Stanišića. Konačno, po vrh vlasti u Srbiji
ne bi bila sasvim bezazlena ni optužnica protiv bivše “crvene beretke” Milorada
Lukovića Legije, za koga je Zoran Đinđić neposredno posle 5.oktobra javno rekao
da nipošto neće biti isporučen Hagu. Politički eho eventualnog izručenja Legije
bio bi veoma glasan, bez obzira na to što Đinđić i Legija izgleda više nisu u
odnosima u kakvim su bili u oktobru dvehiljadite. (Treba se samo setiti
zluradosti sa kojom je iz redova DOS-a nedavno primećeno kako je Vojislav
Koštunica čovek koji nikog nije uspeo da zaštiti.) Legijino ime, baš kao i ime
Jovice Stanišića, sve češće se spominje u haškoj sudnici na procesu protiv
Slobodana Miloševića. O njegovoj ulozi na Kosovu u julu prošle godine svedočio
je bivši britanski vojni ataše u Beogradu Džon Kroslend, a zatim ga je jesenas
spominjao navodni agent KOS-a Slobodan Lazarević prilikom dokazivanja hrvatskog
dela optužnice.
Ne treba zaboraviti da
se na haškim listama osumnjičenih protiv kojih se vodi istraga nalaze, pored
Veljka Kadijevića, Borisava Jovića, Branka Kostića, Blagoja Adžića, Nebojše
Pavkovića, Momira Bulatovića, Frenkija Simatovića, Radeta Markovića i Vlastimira
Đorđevića, i brojni “znani i neznani” učesnici u genocidnom projektu koji se za
potrebe optužnice naziva “zajedničkim zločinačkim poduhvatom”. Tako se, na
primer, u pretpretresnom podnesku za kosovski deo Miloševićeve optužnice pominje
i Zoran Mijatović, bivši zamenik Jovice Stanišića (nekadašnju funkciju zamenika
načelnika službe Državne bezbednosti Mijatović je jedno vreme nanovo obavljao i
za novu, postmiloševićevsku vlast), doduše u kontekstu otpora koji su Miloševiću
u jesen 1998.godine pružili Momčilo Perišić i Mijatovićev šef Stanišić. Sve
češće se u Hagu priča i o komandantu jedinica SAJ Goranu Radosavljeviću Guriju,
koji mora da se ovih dana pokajao zbog intervjua o Račku koji je dao ekipi
Bi-Bi-Si televiziji za film o “Padu Miloševića”. Naročito kada je video da je
insert iz intervjua Vojislava Šešelja iz prethodnog Bi-Bi-Sijevog dokumentarca o
“Smrti Jugoslavije” iskorišćen u haškoj optužnici protiv
Šešelja.
Konačno, zahvaljujući agenciji
Beta iz Haga smo ovih dana saznali da je vlast u Beogradu oslobodila 108 (!)
pojedinaca čuvanja državne i vojne tajne kako bi im omogućila da svedoče u
Haškom tribunalu. Državne i vojne tajne znaju samo visoki državni funkcioneri i
oficiri, pa tu zaobilaznim putem dobijamo i odgovor na pitanje kolike su
ambicije i apetiti Karle del Ponte kad je reč o “znanim i neznanim” učesnicima u
zajedničkom zločinačkom poduhvatu na čijem je čelu, po tvrdnji tužiteljice,
stajao Slobodan Milošević. Da vlast u Beogradu oseća da se nalazi u procepu (u
kome joj se izbor između američkog pritiska i haškog pritiska verovatno
pričinjava kao izbor između raka i side), vidi se i po tome da u jugoslovenskom
dokumentu koji je u Hagu dat na uvid novinaru Bete, piše da su optužbe
Tužilaštva na račun vlasti u Beogradu neosnovane i da im je “cilj da se izvrši
politički pritisak na Srbiju i Crnu Goru da prihvati zahtev Tužilaštva za pravo
na neograničen pristup i pregled arhiva raznih jugoslovenskih državnih tela, za
koji nema osnova u pravnim aktima
Tribunala”.
Ovaj dokument stigao je u
Hag iz Beograda 7. februara sa potpisom Vladimira Đerića, savetnika šefa DžU
diplomatije Gorana Svilanovića, iz kojeg se lepo vidi da nisu samo prononsirani
srpski nacionalisti ti koji sumnjaju da Hag osim pravnih ima i neke nečiste
političke namere prema Beogradu. (Moguće je, naravno, i ono drugo, za Hag još
nepovoljnije objašnjenje: da i od prononsiranih mondijalista i boraca za ljudska
prava na terenu proizvodi “srpske nacionaliste”.)
Senka genocida
A kakve bi
prednosti Beogradu donela bespogovorna saradnja sa Tribunalom, uz ispunjavanje
svih želja Karle del Ponte u dokumentima i ljudstvu? Otkako je Međunarodni sud
pravde u Hagu konačno i neopozivo odlučio da Jugoslaviji sudi po bosanskoj tužbi
za agresiju i genocid, rizik takve saradnje za Beograd više nije, kao pre, samo
politički. Ni vlast više ne krije da će ishod Miloševićevog suđenja uticati na
odluke onog suda u Hagu koji će odlučivati o eventualnoj DžU ratnoj odšteti
Bosni i Hercegovini. Vrag je odneo šalu i haški ulog se strahovito povećao. Nije
više reč samo o kažnjavanju pojedinačnih krivaca za ratne zločine, već je država
primorana da misli i o eventualnoj državnoj odgovornosti za genocid, ukoliko se
po optužnici Karle del Ponte utvrdi da je Milošević krenuo u rušenje Jugoslavije
kako bi prigrabio teritorije i u genocidnom pohodu proširio granice “Velike
Srbije”. Finansijsku potporu koju kroz saradnju sa Haškim sudom dobije na drumu,
država bi mogla da izgubi na ćupriji kroz isplatu odštete
Sarajevu.
Toga se morao setiti svako ko
je posredstvom TV B92 ovog utorka pratio ispitivanje Aleksandra Vasiljevića,
bivšeg šefa Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije (a pre toga i JNA) na
procesu Slobodanu Miloševiću. Dosad najubedljiviji “insajder”, Vasiljević je
načisto upropastio Miloševića svedočenjem o umešanosti snaga bezbednosti
Republike Srbije u ranoj fazi građanskog rata u Hrvatskoj, kao i svedočenjem o
nepobitnim ratnim zločinima koje su srpske snage počinile u Hrvatskoj, Bosni i
Hercegovini i na Kosovu, da bi se zatim pretvorio u precizno oružje za dizanje u
vazduh osnovnih tačaka optužnice protiv Miloševića u delu koji se odnosi na
planiranje genocida i otimačine teritorija. Srpski zločini ne mogu se oprati
hrvatskim: ako nije znao pre, u Beogradu je to naučio svaki gledalac TV B92,
koja verno uživo iz Haga prenosi Miloševićevo suđenje. U utorak se, međutim,
činilo da tu lekciju još nije savladao Džefri Najs, tužilac na haškom procesu
protiv Miloševića, koji je u ponovnom ispitivanju generala Vasiljevića ostavljao
utisak da nastoji da rehabilituje hrvatsku stranu rata posle štete koju joj je
Vasiljević naneo iscrpnim svedočenjem o ilegalnom naoružavanju mnogo pre
otcepljenja.
Tako je Najs u utorak,
sutradan po boravku Karle del Ponte u Beogradu, možda i nehotice gurnuo prst u
najbolniju tačku srpskog odnosa prema Haškom sudu. Ako je Milošević kriv, mora
li Zagreb da bude nevin kad je građanski rat u pitanju? To se pitanje nametalo
gledaocima TV B92 kad god je izgledalo da se Najs prepire sa sopstvenim svedokom
o odgovornosti Hrvata. Britanski tužilac je u završnici Vasiljevićevog
svedočenja postavljao pitanja o “naoružanim Srbima”; general ga je ispravljao:
Vi kažete naoružani Srbi, a ja govorim o Teritorijalnoj odbrani. Englez je
sugerisao da Vasiljević ne može da zna da li je glas na tajnom snimku zaista
glas Martina Špegelja; srpski general je na to energično odgovorio da je lično
snimao Špegelja, da je snimljeni materijal sve vreme bio u njegovom posedu, i da
je reč o “apsolutno verodostojnom materijalu” (uspostavljajući tako vrlo
efikasno i ono što se u američkoj praksi naziva “chain of custoddž” i smatra
dragocenim, lanac posedovanja).
Miloševića je kamera u tom trenutku uhvatila kako se slatko, sa guštom smeje.
Najs je sugerisao Vasiljeviću da hrvatske snage u Dubrovniku nisu palile
autobomilske gume već da su, “kao što se videlo na video-snimku” u sudnici,
goreli automobili da bi na kraju izgorele i gume. Kontraobaveštajni oficir je
energično porekao da je tako šta video, insistirajući na svojoj prvobitnoj
tvrdnji: da su paljene gume sa ciljem da se stvori lažni utisak o razaranju
grada. Najs je i to hteo da relativizuje, pa je tražio da general prizna da
ništa od toga ne zna iz prve ruke, “pa čak ni iz druge ruke”, na šta je
Vasiljević rekao da je raspolagao obaveštajnim podacima organa bezbednosti.
Miloševićev osmeh
Objašnjavajući
kontekst filma o ilegalnom naoružavanju Hrvatske, Vasiljević je spomenuo
Predsedništvo SFRJ, na šta je Najs intervenisao ispravkom da je to bilo “krnje
Predsedništvo”. “Za nas je to bilo Predsedništvo SFRJ”, ostao je kategoričan
Vasiljević. Posmatračima je ostao utisak da tužilac jednako brine o političkoj
kao i krivičnoj dimenziji srpske i hrvatske uloge u
ratu.
U tome je nevolja sa srpskim
svedocima, naročito sa onim nevoljnim. Tužilaštvo je sve uspešnije u
pridobijanju visokih državnih i vojnih funkcionera za svedočenje, ali razlog
tome nije porast svesti o srpskoj ratnoj krivici već pre svega strah od
optužnica. Londonski Institut za izveštavanje o ratu i miru piše ovih dana da je
u Beogradu svedočenje na Miloševićevom suđenju postalo maltene stvar prestiža i
statusa, ali će pre biti da je u pravu ugledni “Ekonomist” koji kaže da se
očekuje da za Vasiljevićevim stopama uskoro krenu i drugi visoki srpski
zvaničnici, “mnogi od njih u strahu da bi i sami mogli biti optuženi”. Nije,
dakle, posredi prestiž već strah, ali se Tužilaštvo u prošlosti nasankalo i na
takve, isprepadane svedoke. Uvek postoji opasnost da se takav svedok, koji
pristane da sarađuje sa Tužilaštvom kako bi izbegao optužnicu, prilikom
unakrsnog ispitivanja pretvori u svedoka odbrane. Nešto slično se prošlog leta
desilo i sa bivšim šefom Državne bezbednosti Radetom Markovićem, a Džefri Najs
je u utorak delovao prilično dešperatno pri kraju svedočenja Aleksandra
Vasiljevića, koji je u toku višednevnog boravka u Hagu proglašavan najvećim
trijumfom Tužilaštva.
Karolina naracija
Najbolji
posmatrači suđenja Miloševiću tvrde da nikad do sada nisu videli da sudije nekog
tako pažljivo i sa toliko interesovanja slušaju kao Vasiljevića. Glavni sudija
Ričard Mej u dva je navrata odbio Najsov zahtev da spreči Vasiljevića da
prilikom unakrsnog ispitivanja svedoči o naoružavanju Hrvata i o početku rata u
Sarajevu. (Slušali smo vaše ispitivanje o tome kako su se Srbi u Hrvatskoj
naoružavali; saslušaćemo i deo o tome kako su se naoružavali Hrvati, rekao je
Mej.)
Veliki broj Srba smatra da je
Milošević kriv i za ono za šta ga Tužilaštvo nije optužilo, ali veoma malo
građana Srbije prepoznaje istorijsku naraciju Karle del Ponte kao nešto što su u
protekloj deceniji proživeli.
U
kosovskoj optužnici NATO bombardovanje se prvi put spominje pri kraju, na
zadnjoj stranici, kao nešto što nije imalo velikog uticaja na celinu zbivanja.
Pri takvoj verziji događaja u sudnici ne ostaju ni prinudni svedoci. U optužnici
protiv Vojislava Šešelja, na primer, Srpska demokratska stranka u Bosni i
Hercegovini označava se kao “nacionalistička”, ali takva kvalifikacija ne stoji
uz Hrvatsku demokratsku zajednicu, čak ni u opštoj hronologiji događaja koja bi
morala biti koliko-toliko neutralna. A nacionalistički naboj je valjda nešto u
čemu se SDS i HDZ nisu naročito razlikovali, i u čemu su bili ravnopravni
takmaci. To će za srpsku javnost biti problem sa Hagom, pa čak i ako se
tužiteljica odvaži da iz redova boraca UČK optuži i više zvaničnike po rangu od
Fatmira Ljimaja i trojice drugova po oružju koji su ove nedelje uhapšeni.
To ne znači da Tužilaštvo nije sve
uspešnije u dokazivanju Miloševićeve krivice. Na njegovom tasu vage gomilica
odgovornosti polako ali sigurno raste: nižu se iskazi o zločinima, jedan
ubedljiviji od drugog. Milošević i sam pomaže tužiocu, protiv svoje volje. U
kosovskom delu suđenja on je na sebe preuzimao svu odgovornost za postupke
srpskih snaga bezbednosti (poričući zlodela) i pretvarao se u tužioca protiv
NATO-a i UČK. U delu suđenja za zločine u Hrvatskoj, Milošević je nastavio da
fingira onu staru lažljivu tezu o tome da Srbija nije bila u ratu, u šta ni
njegove pristalice nikad nisu verovale. Dok se u početku procesa činilo da
Miloševiću manjka senzibilitet prema žrtvama iz redova drugih naroda osim
srpskog, sada sve više izgleda kao da Milošević uopšte nema razvijenu sposobnost
prepoznavanja ratnog zločina. Kada je u unakrsnom ispitivanju doktorke Vesne
Bosanac dugo insistirao na tome da je među ranjenicima u vukovarskoj bolnici
bilo preobučenih hrvatskih vojnika, sudija Mej ga je sa nevericom pitao: želite
li reći da je bilo u redu pobiti ranjenike ako su među njima bili vojnici?
Milošević se uvek potrudi da osudi sve zločine redom, ali to uvek zvuči cinično
i nekako reda radi. Masakr ranjenika i ratnih zarobljenika u Ovčari nije dobar
lajtmotiv za testiranje veštine unakrsnog ispitivanja: nameće se pitanje zašto
je to nepojmljivo Slobodanu Miloševiću, koji nije glup čovek. Konačno, serija
“insajdera” u sudnici svojeručno je ispisala žešću političku optužnicu
Miloševićevog režima od krivične koju je protiv njega sročila Karla del Ponte.
Kažu da ko od mača živi, od mača i umire; a ko za političkog partnera odabere
Milana Babića i kompaniju, zaslužuje da mu se Babić i kompanija pojave kao
svedoci optužbe u
Hagu.
LJILJANA SMAJLOVIĆ
| Lige i
patrioti
Milošević i Vasiljević delovali su na trenutke u Hagu kao
dobro uigran dvojac. U tandemu su teško optužili Aliju Izetbegovića i
“zelene beretke” za građanski rat u Bosni, i za pucnje u masu ispred
Skupštine BiH 6.aprila 1992.godine, i za masakr u Dobrovoljačkoj, i za
druge zločine pripisivane Srbima. Bili bi daleko ubedljiviji da su znali
kako se zove organizacija kojoj su sve stavili na pleća. I jedan i drugi
zvali su je “Patriotskom ligom naroda”, mada je u Bosni i Hercegovini ta
organizacija poznata pod nešto kraćim imenom (“Patriotska liga”).
|
