Podela najskuplje reči
Na
osnovu dosadašnjih stavova o Kosovu, iznetih u rečenom intervjuu na TV BK
i prošle nedelje u “Tajmsu”, može se rekonstruisati sledeći Đinđićev stav:
Unmik i međunarodna zajednica praktikuju politiku tihog “klizanja u
nezavisnost”; a onda kada se to konačno bude i verifikovalo ugroziće
poziciju demokratske vlade u Beogradu i frustrirani Srbi će ponovo dovesti
na vlast nacionaliste koji ni ovako nisu baš slabašni
Rodonačelnik
ideje o podeli Kosova je Dobrica Ćosić, kojem se ta ideja pripisuje od
1994. godine kada ju je publikovao italijanski časopis za geostrateška
pitanja “Limes”. Posle toga je bilo još nekoliko inicijativa, smišljenih
uglavnom da koliko-toliko zaštite interese Srba, i koje nisu bile
naslovljene kao direktna podela, već, recimo, kao “kantonizacija” ili
“decentralizacija” Kosova i
Metohije.
Stvar je iznenada dobila
na značaju kada je, prilično neočekivano, o “stvaranju srpske mini-države”
počeo da govori premijer Srbije Zoran Đinđić, u skladu sa novom politikom
srpskih vlasti prema Kosovu. Započelo je najavom da će eventualna
nezavisnost Kosova imati reperkusije u smislu Dejtonskog sporazuma, što je
diplomatija BiH smesta protumačila kao teritorijalne pretenzije prema toj
državi, s obzirom na to da se, ne odskora i ne obavezno u Srbiji,
spekuliše sa mogućom “kompenzacijom”, po principu Kosovo za Republiku
Srpsku.
Đinđić je tada, u
TV-intevjuu, odgovorio da niti traži teritorije u drugoj državi niti traži
reviziju Dejtona, nego da samo tumači šta će se dogoditi, a dogodiće se da
ovo malo regionalne stabilnosti bude narušeno. I da ćemo se zato naći u
nevolji. Slaba vajda će biti, rekao je tada premijer, što će međunarodna
zajednica možda i priznati da su naša sadašnja upozorenja bila umesna, jer
žrtve ćemo biti mi, a ne međunarodna
zajednica.
Nešto kasnije, uslediće
podsećanje da Rezolucija 1244 predviđa povratak srpskih “snaga
bezbednosti” na KiM, što je dotad od strane nadležnih funkcionera dosovske
vlasti bilo odbacivano kao nerazuman rizik po te ljude. Pripadnike snaga
bezbednosti.
Kohorte analitičara,
ali i političkih protivnika, smesta su se bacile na tumačenje šta znači
ovo pomeranje fokusa ka Kosovu reformskog premijera. Odgovori su,
uglavnom, bili stereotipni, i nisu predstavljali Đinđića i njegovu
politiku u dobrom svetlu. Akcija je tumačena kao “pokušaj da se skrene
pažnja sa ekonomskih neuspeha” ili kao “pridobijanje nacionalno
orijentisanih birača”, a najteža optužba, kako i priliči, stigla je od
Dragana Maršićanina, koji je premijerovu inicijativu okvalifikovao kao
“nacionalističku”, a pokušaje rešavanja kosovskog pitanja mimo međunarodne
zajednice kao štetne. Tu se cilja na to da je stav Zapada izrazito protiv
podele Kosova, i ne samo protiv podele, nego i protiv “kantonizacije”.
Odbijeni kantoni
Na osnovu
dosad iznetih stavova o Kosovu, iznetih u rečenom intervjuu na TV BK i
prošle nedelje u “Tajmsu”, može se rekonstruisati sledeći Đinđićev stav:
Unmik i međunarodna zajednica praktikuju politiku tihog “klizanja u
nezavisnost”; a onda kada se to konačno bude i verifikovalo ugroziće
poziciju demokratske vlade u Beogradu i frustrirani Srbi će ponovo dovesti
na vlast nacionaliste koji ni ovako nisu baš slabašni.
Međunarodne adrese, Stejt
department i EU, odbacuju ovakve ocene i smatraju svaku inicijativu za
rešenje statusa Kosova
preuranjenom.
Blizak saradnik
premijera Đinđića jednom neformalnom prilikom ga je opisao kao čoveka
“koji ima deset ideja u dve sekunde, a koja će od tih ideja da dođe u
relizaciju, to pitaj boga”. Tako da postoji i ta mogućnost, da se nova
kosovska politika tumači hiperaktivnim karakterom srpskog predsednika
vlade.
Bilo kako bilo, Dušan
Janjić iz Foruma za etničke odnose Đinđićev odnos prema Kosovu kvalifikuje
kao “privatnu politiku”, s obzirom na to da je jedini dokument na kome se
ona zasniva takozvani Đinđićev papir, predočen Predsedništvu DOS-a, ali
osim toga nije razmatran od strane drugih državnih organa. Taj papir, za
koji Janjić kaže da “čak nije ni loš“, ne može, smatra, da zameni
razrađenu i osmišljenu politiku države, što u našem slučaju svakako nije
slučaj.
Može se pretpostavljati da
je kao neka vrsta okidača ili zvona za uzbunu u srpskoj vladi bio predlog
šefa Unmika Mihaela Štajnera da EU sa Kosovom sklopi sporazum o
stabilizaciji i asocijaciji, dok bi odluka o konačnom statusu bila doneta
kroz tri ili četiri godine. Stvar je u tome što ovaj sporazum sklapaju
samo suverene države i time bi, manje-više, status Kosova bio
prejudiciran. Evropski parlament je to pitanje rešio Rezolucijom u kojoj
se zalaže da ceo Balkan pristupi procesu stabilizacije i asocijacije, “pa
i entiteti poput države”.
Lakše
je razumeti zašto Evropska unija i Zapad uopšte principijelno odbija ideju
podele Kosova. Kako kaže Dušan Janjić, posle Drugog svetskog rata odbacuje
se ideja države zasnovane na etnicitetu. Etnički ekskluzivna država,
jednostavno, nije propisani
standard.
Drugačija je priča sa
kantonizacijom. “Međunarodna zajednica je opterećena iskustvom
‘kantonizacije’ iz BiH”, kaže Dušan Janjić. “Osim toga, međunarodni
posrednici obično kažu ‘u redu ako možete da se dogovorite’, a praksa kaže
da ne možemo da se dogovorimo.”
Najzad, kada se govori o kantonizaciji obično se misli na Švajcarsku, “ali
švajcarski kantoni su nastali pre ideje nacije”, kaže Janjić. “Oni su
kombinacija raznih faktora - religijskih, ekonomskih, nacionalnih.
Švajcarska je nastala ‘odozdo’, a ne ‘odozgo’. Kantonizacija znači da se
ti s nekim udružuješ a ne razdružuješ“, zaključuje
Janjić.
Kada se govori o
kantonizaciji, uglavnom se misli na projekat čiji je glavni autor Dušan
Bataković, i koji je objavljen 1998. godine, dakle pre nešto pre nego što
nas je NATO napao i uspostavio sada vladajuću situaciju na Kosovu.
Nekoliko kasnijih planova koji su dolazili od srpskih organizacija na
Kosovu - ali, neposredno posle završetka rata i od samog Batakovića -
zasnovani su na ovom projektu. Ideja ovog plana je da se Srbima u
oblastima gde oni žive, a tamo gde žive uglavnom su velika većina, omogući
autonomija koja bi ih izuzela iz neposredne nadležnosti albanskih organa
vlasti. Predlog je uzimao u obzir nesumnjivu i očitu praksu nasilja
Albanaca nad Srbima, koje je pod okriljem Unmika praktično dobilo pravo
građanstva (čak je prvi administrator Kosmeta, Bernar Kušner, to
objašnjavao razumljivom reakcijom Albanaca na prethodni period, kada su
bili izloženi srpskoj represiji). Takođe, neku vrstu autonomije bi prema
ovoj ideji, imali i veći manastiri, koji imaju velika imanja i koje bi
čuvale patrole. Unmikova administracija dosledno odbija inicijative za
kantonizaciju, bez posebnih obrazloženja, moguće, iz onih razloga koje je
naveo Dušan
Janjić.
Podela i nezavisnost
Stav Unmika najizrazitije je objasnio Nenad Radosavljević, savetnik šefa
Unmika Mihaela Štajnera za povratak i nacionalne zajednice. Najpre,
“podela i pregrađivanje zidovima nije interes etničkih zajednica”, kaže
Radosavljević, a zatim indirektno replicira Đinđiću, jer se “podela Kosova
pominje u istom cilju kao i nezavisnost Kosova, a to je ekstreman zahtev
koji miriše na krv i rat i, kaže, “cilj je pogrešnih lidera s obe strane”.
“Podela Kosova je nezavisno Kosovo sa beznačajno manjom teritorijom i
pedeset do šezdeset hiljada sunarodnika manje. Nije li to i izdaja
osamdeset hiljada sunarodnika koji žive u teškim uslovima s one strane
Ibra? Ili 230 000 sunarodnika koji žele da se vrate svojim kućama i svojim
njivama?”, pita se Radosavljević.
Radosavljevićeve reči bi bez sumnje dobro zvučale na kakvoj konferenciji o
multietničnosti i multikulturalnosti, ali kosovska stvarnost je takva da
Srbe u albanskom okruženju čuvaju patrole Unmika kada idu da kupe hleb i
mleko, a u sećanju je i slika kada su grupu penzionera izbeglih sa Kosova,
koji su pod vojnom pratnjom došli da regulišu neka administrativna
pitanja, albanski demonstranti napali Mmolotovljevim koktelima, pogodivši
tom prilikom jednog vojnika
Unmika.
Rečju, albanska etnička
netolerancija prevazilazi sve viđeno na ovim prostorima - a svašta je
viđeno. Ako Štajner i njegov savetnik Radosavljević ne veruju da je tako,
mogu da pročitaju šta kaže komandant Kfora, general Fabio Mini. Albanci i
dalje sanjaju da budu “slobodni bez Srba”, rekao je Mini u “Korijere dela
sera”.
U takvim prilikama sve
priče o “rušenju zidova” ili o 230 000 sunarodnika koji žele da se vrate -
a svi dobro znaju da u ovom životu ne mogu da se vrate i da se nikad neće
vratiti, čisto su licemerje koje održava status kvo u kojem će i to malo
Srba što živi na Kosovu doći u situaciju da mora da
ode.
Šta je Štajnerov plan? Opcije
su, po njegovim sopstvenim rečima, da Kosovo bude nezavisno ili da bude u
konfederalnoj vezi sa Srbijom i Crnom Gorom. Dušan Janjić kaže da, kada je
Štajner u pitanju, “veruje samo u ono što je napisao”, a napisao je da
krajem 2003. godine Unmik treba da postane EUMIK. Time bi se iz igre
izbacili Amerikanci - i za to bi bila potrebna saglasnost Saveta
bezbednosti, a nije jasno zašto bi Amerikanci, Rusi, i ostali pristali da
se odreknu uticaja na Balkanu. Time bi Kosovo postalo teren prepucavanja
sa Amerikom oko uticaja na Balkanu i Dušan Janjić kaže da je to ono čega
se mnogo plaši.
Pored ostalog, EU
nema mehanizme za održavanje protektorata na Kosovu, nego se, prema
Janjićevom mišljenju, oni zamenjuju procesom stabilizacije i asocijacije.
Štajner za Kosovo preferira takozvanu uslovljenu nezavisnost, ali su Srbi
na to alergični iz sasvim očiglednog razloga. Naime, potpuno je jasno da
nema tog evropskog standarda o etničkoj trpeljivosti koji bi, sadašnjim
tempom, albanske vlasti mogle da ispune ni za sto godina. U kolektivnom
pamćenju je, međutim, slučaj sa Roberom Badenterom, čiji izveštaj je
poslužio za priznavanje nezavisnosti i onih jugoslovenskih republika koje
prema tom izveštaju nisu ispunile uslove za tako štogod, što je
prouzrokovalo rat.
U takvoj
situaciji, srpske vlasti se sve više odlučuju za taktiku “spasavaj što se
spasti može”. Praktično, to znači tri opštine severnog Kosova - Zubin
Potok, Leposavić i Zvečan, i Kosovsku Mitrovicu do reke Ibar. Ne bi bilo
sada više fer ostavljati Đinđića samog na ledini pošto su se i neki drugi
uključili u akciju, pa je tako skupština srpskih opština usvojila
Deklaraciju prema kojoj, ako neko pokuša da uspostavi “drugu albansku
državu” Zajednica opština će pozvati Vladu Srbije da uspostave “delotvorni
suverenitet u oblastima u kojima srpski narod odvajkada živi”.
Štajnerovi uslovi
I drugi
visoki funkcioneri su počeli da se izjšnjavaju u tom smeru - Dragoljub
Mićunović je pomenuo podelu kao “krajnje rešenje”. “Iako ‘mini-srpska
država’ na teritoriji koja pripada našoj državi ne deluje baš logično,
razumem šta je Đinđić hteo da kaže”, rekao je i Nebojša Čović, koji za
status Srba na Kosovu ima sopstveni plan, zasnovan na decentralizaciji
koja nije nužno povezana sa etničkim pravima, što je, smatra Janjić (i sam
uključen u stvaranje tog projekta), jezik koji će Evropa mnogo bolje
razumeti od “kantonizacije”. “Evropski standard za opštinu je deset
hiljada stanovnika. Moguće je formirati više srpskih opština.
Iskombinujete nacionalne autonomije, u smislu manjinskih, i to podignete
na nivo Kosova. Građani se mogu organizovati po principu pripadnosti
manjini, ali to nije teritorijalna autonomija”, objašnjava Janjić ovaj
koncept za koji kaže da nikad nije odbačen ali nije ni valjano
zastupan.
Ako je potrebno još
nešto reći o Đinđićevoj inicijativi, onda je to da još ima prostora za
povlačenje - “mini-država” još uvek ne mora da podrazumeva podelu Kosova.
Moguće je i da je premijerov zahtev “sredstvo odvraćanja” kojem je cilj da
pokaže Evropljanima šta je mogao biti zahtev ako nastave da budu gluvi za
srpske razloge, no to je manje verovatno. Pre svega zbog toga što srpski
premijer nije čovek koji je vešt da sakrije svoje zadnje
namere.
Interesantno je da i
Ibrahim Rugova u izjavama od pre nekoliko godina nije isključivao podelu
Kosova, u smislu pripajanja severnih opština Srbiji, ali bi Srbija morala
dati opštine gde su Albanci u većini (Preševo, Bujanovac). Čak i ako se
Rugovi prizna pravo da na ravnoj nozi razgovara sa SCG (čiji je Kosovo,
prema Rezoluciji, deo), pošteno bi bilo Srbiji priznati makar tu prednost
da se iskreno trudi da uspostavi etnički trpeljivo društvo u kojem
pripadnici manjina mogu slobodno da se kreću ulicom. Sasvim različito od
onog što se dešava na
Kosovu.
SRBOLJUB BOGDANOVIĆ |
