|
POGLEDI |
Vrednost kajanjaStavljajući na jedan tas težinu počinjenih zločina a na drugi vrednost priznanja i iskrenog kajanja, sudija Mej je na ovoj nikad do kraja preciznoj vagi pravde izmerio 11 godina zatvora za sedamdesetdvogodišnju Biljanu Plavšić. Vremenski to je mnogo blaža kazna nego što odgovara "malom genocidu" kako se u advokatskom žargonu karakteriše zločin koji je nekadašnja predsednica Republike Srpske priznala, ali je svejedno ona zbog godina u kome se sedokosa čelična ledi nalazi ravna doživotnom zatvoru, ma kako u ovom trenutku izgledalo neukusno da se povrh svega raspravlja i o prognozi njenog životnog veka. Kad bi se sve merilo ovozemaljskim aršinima, ispalo bi da ništa od ovog emotivnog haškog spektakla nije imalo smisla: ni njeno priznanje, ni govori svedoka, ni sama kazna. Polemika na balkanskim prostorima je nasuprot tome tek podstaknuta, a podele su opet očigledne. Dok iz Sarajeva stižu poruke da je kazna nedovoljna da bi pružila utehu žrtvama, iz Banjaluke i Beograda se ukazuje da će se prema ovoj presudi meriti svi budući procesi i da je praktično Biljana Plavšić uprkos svom priznanju dobila najtežu moguću kaznu. Nasuprot reakcijama sa domaćeg balkanskog terena, oni komentatori koji žive daleko od "bureta baruta" skloni su da u izricanju presude prvom političkom lideru na tlu Evrope za ratne zločine, još od vremena Nirnberških procesa, vide jak impuls za pomirenje. "Gestu bez presedana" jedine žene pod haškom optužbom, njenom priznanju, pripisuje se i jedna praktična svrha. Posle ovog presedana, ostalim optuženim srpskim liderima
biće mnogo teže da poriču svoju krivicu, bilo da Biljana Plavšić svedoči
protiv njih ili ne. |
