Žanka Stokić
Duga senka nad legendom koja traje
Zašto se pedeset godina čekalo i nije dočekalo da velika srpska glumica bude zvanično rehabilitovana
Malo je u Srbiji žena koje su za svoga života dosegle slavu i hrabro podnosile nesreću koja ih je pratila celog njihovog veka. Ako je gluma otkrivanje života u sebi, stvaranje novih osećanja, sagledavanje istina i više od toga, nije li istovremeno i određivanje vremena u tim ljudskim prostranstvima? Žanka Stokić je stvarala sebe svakog trenutka, uzdizala u radosti, preobražavala, izgrađujući unutarnju autonomnost i sudbinu u kojoj su se stalno mešali život i smrt. Otkrivala je sebe u drugima i druge nalazila u sebi. Ko je zapravo ona?
Uspomene iz najranijeg detinjstva čuvala je za sebe. Rođena je u Novom Gradištu, oca nije upamtila, detinjstvo je provela u Rabrovu, sa četrnaest su je udali u Zaječaru, a u petnaestoj se već našla u putujućoj trupi Ljubomira Rajčića Čvrge. Tu joj se dogodila prva i najveća ljubav života sa glumcem Aleksandrom Gavrilovićem sa kojim je proputovala celu zemlju i zaustavila se u Osijeku. Tu se stvaralo hrvatsko pozorište u kome ni najtalentovaniji glumci, a ona je bila takva, nisu mogli opstati ako su držali do svoga srpskog porekla. Protiv nje su bili i Mađari i Nemci, ali se ona pored rezignacije nije sebe odricala. Kada je osječka trupa devetsto jedanaeste godine gostovala u beogradskoj "Kasini", video ju je Milan Grol i već posle predstave ponudio joj da dođe u Beograd. Između dva svetska rata postala je najpopularnija srpska glumica. Igrala je velike i male uloge, stvarala i stvorila sopstveni život.
Mnogobrojne su njene kreacije kroz koje se preobražavala i težila dubljim saznanjima i večnim istinama. To se videlo ne samo na sceni nego i u odnosu na život koji u sebi nije obuzdavala. Pred rat je počela da pokazuje znake šećerne bolesti, ali se nije povlačila i ubedila sebe da treba živeti radi sopstvenog zadovoljstva. Kada su došli okupatori, među onima koje su prvo pohapsili bile su i dve jevrejske porodice sa Dorćola koje je ona pomagala. Preko Dude Dimitrijevića, poznatog novinara, slala im je hranu i cigarete. Kada se Koča Popović krio po Senjaku i Dedinju, čekajući vezu da ode u partizane, bio je i u njenoj kući! Retko je igrala jer je većina njenih uloga prosto skinuta sa repertoara. Za vreme okupacije u Narodnom pozorištu je nastupala veoma retko, a imala je i uloge samo sa jednom rečju.
Nijedan jugoslovenski glumac nije imao toliko odanih prijatelja kao Žanka Stokić. To se potvrdilo u vreme rata kada su mnogi samoinicijativno brinuli o njoj i njenom zdravlju. Ugledna gospoda poput Mitića, Gregorića, Teokarevića, Jankovića, Stojanovića izlagali su svoj život da bi joj pomogli. Od folksdojčera iz Pančeva nabavljan je raznim kanalima insulin bez koga više nije mogla. Bila je ponosna, htela je da taj lek sama plaća i nastupala je u raznim humorističkim grupama od "Kišobranaca" do "Centrale za humor". Svi tada poznati humoristi pisali su skečeve, aforizme i raporte upravo za Žanku Stokić. Najpopularnija je bila komedija Miše Dimitrijevića, "Minut do deset".
Od početka jeseni četrdeset četvrte bolest ju je sve više vezivala za kuću, a javilo se i osećanje bespomoćnosti i besmislenosti igre. Međutim, sa više strana stizale su joj poruke sa oslobođene teritorije, pogotovo od Moše Pijade (čije je rođake pomagala) da ne čeka partizane! Ona je sedela u kući obrvana bolešću i u nju se uvukao nekakav fatalizam pa se mirila sa sudbinom. U dubini duše je ipak bila obuzeta nespokojstvom i neprijatnim slutnjama. Potajno se za ono najgore spremila i mirno suočila sa oficirima Ozne koji su peti dan po oslobođenju došli da je uhapse.
Posle sasvim kratkog zadržavanja u sabirnom centru u Siminoj ulici, prebacili su je u zgradu na Obilićevom vencu gde se nekad nalazila specijalna policija. Bila je smeštena u jednoj od najvećih soba koja je bila prepuna ženskih zatvorenica tako da dok su jedne spavale druge su morale da stoje. Bez insulina i lekarske pomoći stajala je sasvim oronula i skrhana u jednom uglu. Kada je u jednom od svojih čuvenih obilazaka zatvora i pokazivanja ruskim oficirima koga su sve dohvatili, Slobodan Krcun Penezić došao i u ovu sobu, pred njega je izašla mlada žena sa detetom u zagrljaju i zamolila ga bez straha da pomogne velikoj srpskoj glumici i da joj se da stolica i pruži lekarska pomoć. Krcun je najpre nije prepoznao a zatim joj je pred svima postavio pitanje - zašto je igrala za vreme okupacije? Prema svedočenju glumice Olge Spiridonović, koja je bila takođe zatočena u ovoj sobi, pitao ju je - da li je svesna šta čeka izdajnike i da joj ne gine metak u čelo, izašao je smejući se sa pratnjom.
Međutim, ubrzo posle njegovog odlaska dobila je ne samo stolicu nego joj je pružena i lekarska pomoć. Bila je dugo u stanju šoka i rezignacije. Kada su je malo oporavili, odveli su je peške do zgrade Uprave grada gde joj je 22. januara 1945. godine održano javno suđenje pred Sudom za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. Teretili su je najviše glumci, pogotovo oni beznačajni, pa joj je sudija dr Milan Prelić na osnovu člana 4. odluke Predsedništva ASNOS-a odmerio kaznu od osam godina gubitka srpske nacionalne časti. Na kraju presude je stajalo: "Ovom presudom nekada popularna glumica Žanka Stokić gubi pravo učešća u javnom životu. Svojim radom za vreme okupacije ona je to i zaslužila".
Vest se brzo pronela po Beogradu i ljudi su po kafanama glasno protestovali. Već 6. oktobra 1945. godine grupa građana, ljubitelja pozorišne umetnosti i poštovalaca Žanke Stokić, podnela je kolektivnu molbu za pomilovanje Odboru za molbe i žalbe Narodne skupštine Srbije. Bilo je još molbi i žalbi.
Tek dva meseca pre svoje smrti Žanka Stokić je odlučila da se obrati Okružnom narodnom sudu u Beogradu sa molbom za pomilovanje. U svojoj žalbi ona iznosi koje je sve Jevreje spasavala, kako je njihov nakit čuvala i na kraju predala islednicima, šta je sve učinila za Koču Popovića i niz drugih pojedinosti za koje sud na ročištu uopšte nije želeo ni dozvolio da se govori. Zalud se pozivala na svedoke i lekare koji su je lečili i prijatelje koji su joj pomagali.
Priče o njenom pomilovanju nikada formalno nisu bile potvrđene. Ali, na osnovu njih je prošireno uverenje da će se vratiti u pozorište. U to ju je uveravao Milivoje Živanović. Preporuke iz partijskih foruma da se smanji kazna, kako bi bila stišana atmosfera stalnih protesta i pisama u korist Žanke Stokić, nisu stigle do Ministarstva pravosuđa. U protokolu Prezidijuma Narodne skupštine od 31. jula 1947. godine nalazi se beleška o Žanki Stokić. Javno tužilaštvo vraća molbu Žanke Stokić za pomilovanje kao bespredmetnu jer je moliteljica u međuvremenu umrla. Ministarstvo pravosuđa dostavilo je "krivične spise Žanke Stokić" takođe Prezidijumu Narodne skupštine 5. avgusta 1947. godine i time je pravno "slučaj okončan".
Kada je umrla, prijatelji su njenu posmrtnicu doneli i istakli na tablu pored ulaza u Narodno pozorište. Upravnik je naredio da se ona odatle ukloni. U proteklih sto godina Beograd je, izvan državnog protokola, umetnicima koje je voleo priredio dve velike sahrane - Đuri Jakšiću, koga je iz Skadarlije do Tašmajdana pratilo tri hiljade ljudi u svečanim crnim odelima, i Žanki Stokić, koja je ispraćena na Topčidersko groblje. Po njenoj želji, kovčeg je stavljen na volovska kola a ona ležala sva u cveću.
Bio je lep julski dan, a oko sanduka su poređane trake venaca koje je dobijala na svojim proslavama. Želja joj je bila da sve drage uspomene ponese zajedno sa sobom u grob. Dok se duga povorka prijatelja i svih onih koji su je voleli sporo kretala, narod je klečao sa strane na trotoarima. Okuražili su se i glumci i bilo ih je na sahrani. Žanka je želela da joj na groblju prisutni otpevaju dve pesme "Oj, Moravo" i "Oj, Srbijo". Dozvoljeno je bilo da se peva samo prva. Godinu dana kasnije spomenik Žanki Stokić je podigla njena kućna pomoćnica. Na spomeniku piše: "Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki Stokić podiže ovaj spomenik blagodarna Magda".
Od tada pa do danas nijedno glumačko udruženje u Srbiji, a ni Narodno pozorište, nije pokrenulo postupak da se zvanično rehabilituje Žanka Stokić. To je učinilo vreme. Sa zvaničnicima iz Centralnog komiteta o njoj sam razgovarao prvi i poslednji put sredinom šezdesetih godina. Pitao sam zašto je izvršena amnestija svih onih koji su u drugim gradovima i pozorišnim centrima radili i sarađivali sa okupatorima, čak upućivani iz Zagreba i Osijeka u Suboticu, Novi Sad, Sarajevo, Beograd i Skoplje, a samo su u Srbiji glumci streljani i kažnjavani bez prave amnestije? Nisam dobio odgovor, ali sam zato 1986. objavio monografiju Žanke Stokić. Knjiga je odmah rasprodana, ali se o njoj zvanično ćutalo. Sada sve ovo što se čini oko njenog imena izgleda kao lična promocija, epilog jedne tužne priče i duga senka nad legendom koja traje.
Hadži Petar Volk
