|
Uranijum i depresijaDa li je samo osiromašeni uranijum uzrok težih telesnih bolesti? Postoji još jedan faktor koji se ne može odmah uočiti i statistički dokazati - a to je depresija Mnogi stručni sastanci, kao što je bio onaj koji je prošle godine organizovao Ekološki pokret Novog Sada, kao i brojni napisi u štampi, uz opšte uverenje i lekara i laika da je došlo do dramatičnog razbolevanja nacije, posebno od karcinoma, ukazuju na bombardovanje NATO kao jedini uzročnik. Ova nesrećna alijansa priznala je da je na našu zemlju bacila 10 tona osiromašenog uranijuma. Naša vojska kaže da se radi o 20 tona! Bilo kako bilo, broj obolelih od raka pluća, štitnjače, dojke, kao i nagli porast nekih drugih bolesti stvara utisak u javnosti da su te dve pojave povezane. I ja mislim da je tako, ali želim da ukažem i na još jedan faktor, koji se ne može na prvi pogled jasno uočiti i odmah statistički dokazati: to je depresivni sindrom, koji je kao epidemija zahvatio našu zemlju poslednjih deset godina. Depresivni okidač Da je depresija loš prognostički znak za većinu telesnih bolesti znali su i antički lekari: Galen (131-200, g.) tvrdio je da "melanholične žene češće dobijaju rak nego one normalnog raspoloženja". Uostalom, to zna i svaki kliničar sa dužim iskustvom. - Nastanak infarkta miokarda je obično završni događaj kojem je prethodila depresija i akumulacija stresogenih događaja, koji su tu depresiju izazvali. - Brojnim oblicima raka takođe je prethodila depresivna epizoda: to su još šezdesetih godina prošlog veka dokazali njujorški psihoonkolozi, koje je predvodio Li Šejn. - Savremeni psihoonkolozi, kao što su Džimi Holand i Favzi Favzi, pokazali su, prateći tok karcinoma, da je on u uskoj vezi sa psihičkim stanjem obolelog, da osobe normalnog raspoloženja žive znatno duže sa otkrivenim i lečenim karcinomom nego depresivni, koji su se jednostavno prepustili bolesti i prestali da se bore. Favzi je pratio životnu sudbinu obolelih od melanoma, koji se smatra težim oblikom raka, i ustanovio da borba protiv depresije, bespomoćnosti i straha, vođena kako medikamentima tako i psihoterapijom, znatno produžava život. Savremena psihosomatska medicina prihvata tezu da je depresija, uz ostale kancerogene faktore, u stanju da doprinese ispoljavanju raka zbog toga što znatno snižava odbrambene snage organizma. Tako popušta imunološka kontrola nad onim ćelijama koje imaju maligni potencijal (latentni karcinom) i one, oslobođene nadziranja od strane "kiler ćelija", počinju naglo da se dele i razaraju okolno tkivo, da bi se kasnije rasejale po celom organizmu (metastaze). Učenje o latentnom karcinomu kaže da je svako od nas nosilac grupe ćelija koje imaju taj maligni potencijal, ali ga ne ispoljavaju, jer su pod stalnom kontrolom pomenutih "ćelija ubica". Sindrom beznađa Od svih oblika depresivnog reagovanja - agitirano, abulično, somatizovano itd. - prognostički je najlošije beznađe. Ono se javlja kod osoba koje su ranije u životnoj istoriji imale jednu depresivnu epizodu, obično u ranom detinjstvu zbog ranog gubitka roditelja (smrt, razvod, napuštanje kuće), a koju su nekako prevazišle. Kada im se u zrelom dobu ponovo desi neki jak traumatski događaj, kao što je smrt bračnog partnera, naglo osiromašenje, izbeglištvo, jednostavno kad izgube ono što čini njihov smisao življenja, postepeno postaju žrtve sindroma beznađa, koje se ne ispoljava toliko klasičnim depresivnim simptomima (umor, malaksalost, neraspoloženje, nesposobnost koncentracije) koliko kroz tihu patnju i osećanje da dalja egzistencija nema nikakvog smisla. Takve osobe bitišu među nama, odlaze na rad i rade svoje kućne poslove, ali je njihov život - po njihovoj proceni - postao besciljan, bez svrhe. Poznati psihosomatičar iz Ročestera Džordž Edži je optužio "sindrom beznađa" za loš tok brojnih bolesti, naročito raka. Kada se sve ovo uzme zbirno, onda je i razumljiva naša namera da ukažemo na depresiju kao stalno prisutni, ali manje medijski privlačan uzrok koji je prouzrokovao, uz ostale faktore, nagli porast telesnih bolesti, posebno karcinoma. A ova depresija je posledica brojnih faktora koji su pogađali ovu zemlju poslednjih desetak godina: naglog osiromašenja, gubitka posle, raspada porodice, i naročito stalno prisutnog osećanja neizvesnosti, bespomoćnosti i doživljaja da našom sudbinom upravljaju neki udaljeni centri na koje mi nemamo nikakav uticaj. Neizvesnost je naš usud: živimo iz dana u dan, ne planiramo budućnost, sa strepnjom očekujemo šta će nam se "još" desiti. Nije mi bila namera da eskulpiram NATO od odgovornosti, daleko od toga. Samo sam želeo da ukažem i na još jedan važan uzročnik opšteg razbolevanja nacije. Vladimir ADAMOVIĆ |
