Vođa srpskih radikala uveren je da će mu dosadašnja robijanja pod titoističkim i režimom Slobodana Miloševića pomoći da izađe na kraj i sa Haškim tribunalom
U ponedeljak oko pola deset ujutru
Vojislav Šešelj stigao je u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala u Ševeningenu i
pridružio se tamošnjem zboru srpskih vođa u rasejanju. Pred polazak u Holandiju,
čiju vizu ovoga puta nije ni zatražio, trudio se da pokaže koliko ga malo brinu
optužbe za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.
“Dočekaće me u Hagu kao četničkog vojvodu, valjda. Ja ću sada tamo biti najviši
po činu. General Ojdanić će svakog jutra morati da mi se javlja na raport”,
kazao je uz osmeh Vojislav Šešelj prošlog četvrtka, pola sata pre nego što će mu
biti uručena optužnica Haškog tribunala, u razgovoru za NIN o holandskom i
ostalim zatvorima kroz koje je dosad
prošao.
PREDAJA TRIBUNALU: Nikakvu
dilemu nisam imao oko dobrovoljne predaje. U stvari, Haški tribunal je toliki
izazov za mene da bih ja bio duboko nesrećan čovek da me je nekako
mimoišao.
Ima negde kod Andrića jedan
fragment, kad je Omer-paša Latas po sultanovom nalogu došao da zavodi red u
Bosni. Išao je kroz celu Bosnu i redom ubijao. I, negde u nekom uglu u mahali
šćućurio se Mujo sa svojom Fatom i samo slušaju, u daljini se čuje odjek pušaka
dok ubijaju begove. I onda Fata kaže svom Muji: šućur Alahu, moj Mujaga, pa ti
nisi nikakav čovek. Da si ti nekakav čovek, sad bi i ti bio tamo
streljan.
Zbog toga je Hag za mene
izazov - da sve prođe a bez mog učešća, znači nisam uopšte bio ni značajan, a ja
imam lepu sliku o svojoj ulozi u ovim ratnim zbivanjima. Ona nije bila naročito
važna, ali nije bila ni beznačajna.
Odluka o odlasku u Hag, sigurno, nije obradovala moju porodicu, ali ona mora da
sledi moj stav. Zato i nisu plakali kada sam im rekao šta ću da uradim. I, zato
se i ne bune što sigurno neću prihvatiti garancije savezne i republičke vlade da
se branim sa slobode. Pre bih robijao sto godina nego izdajnici i mafijaši da za
mene garantuju. Jedino kad bi iračka vlada za mene garantovala, ne bi mi smetalo
s moralnog aspekta. Ne vidim koja bi druga vlada mogla za mene da
garantuje.
SAMICA U CZ-u: Prvi put
uhapsili su me drugog dana Zimske olimpijade 1984. godine. Krenuo sam iz
Sarajeva vozom za Beograd, i negde već u Podlugovima upala je policija u moj
kupe i počela pretres. Pretresali su me do Doboja, to je negde dva sata vožnje,
našli su u mojoj aktn tašni neke moje tekstove koje sam nosio u Beograd. Tražili
su da potpišem svaku stranu, nekih trista šlajfni
otprilike.
U Doboju smo izašli iz voza i
policijskim “mercedesom” odvezli su me punom brzinom za Beograd. Jedan od udbaša
koji su me uhapsili bio je Zoran Kijac, koji je posle bio šef Državne
bezbednosti Republike Srpske.
Imali su
snimljene sve moje razgovore sa nekim najbližim prijateljima u Sarajevu,
profesorima univerziteta, itd. Mi smo pričali o svemu i svačemu, kao najbliži
prijatelji, kritikovali režim i ličnosti iz režima. Privodili su i njih i oni su
im priznavali, a ja nisam. Hteli su da jedni druge
teretimo.
I posle 27 sati saslušavanja,
dakle to je dan, noć, pa sutradan do podne, pustili su me i rekli da će me opet
pozvati. Zvali su me još dva puta; po četiri i pet sati je i to trajalo.
Saslušavali su me podsekretar republičkog SUP-a Rašid Musić i Milan Krnjajić,
koji je posle bio visoki funkcioner MUP-a Republike Srpske. I to je bilo ono,
vruće-hladno. čim oni počnu da prete, ja prestanem da razgovaram, a čim oni malo
finije, ja to odmah okrenem na šalu.
Pokušali su, zapravo, da me nateraju da teretim sve ove ljude i onda bi to bilo
suđenje grupi. Njima je trebala ta srpska grupa nakon što je osuđena ona
muslimanska, sa Izetbegovićem, radi ravnoteže. Ali, ja sam već tada bio odlučno
protiv režima i spreman da izdržim do kraja tu
borbu.
Prvi zatvor bio je na Veliki
petak 1984. godine. Uhapšen sam u Beogradu na tribini slobodnog univerziteta, na
predavanju koje je držao Milovan Đilas. Nas dvadeset osmoro je uhapšeno i
strpano u zatvor. Tri dana zatvora plus jedan dan policijskog zadržavanja u
Ulici 29. novembra.
Bio sam u samici u
beogradskom CZ-u; to su najgori zatvorski uslovi koje sam u životu iskusio. I u
Sarajevu zatvor, i u Zenici, čak u Gnjilanu, bio je neuporedivo bolji. CZ je
najgori zatvor. U mraku ste celi dan, vrlo loši higijenski uslovi, hrana
najodvratnije moguća. Neka sladunjava kaša. Ujutru se dobijala jedna vekna hleba
i to mi je bila glavna hrana, jer ono ostalo je bilo toliko odvratno da... Po
ceo dan u toj samici, pet koraka napred, pet koraka
nazad.
Taj prvi boravak u zatvoru, bilo
je to jedno šokantno iskustvo, nimalo prijatno. Ali nikada me nije pokolebalo.
Ja sam u stanju sve da izdržim. Tri dana nije bilo kupanja, nije bilo brijanja.
Tek pred sam izlazak došao je brica da me
obrije.
Trećeg dana, u nedelju na
Vaskrs, jedan stražar otvara kapiju, drugi robijaši koji poslužuju, ubace četku
i neki deterdžent. Kaže mi stražar da uzmem to da čistim ćeliju. Ja kažem: neću
ništa da radim. Kako nećeš?! Neću. On onda zatvori
vrata.
SARAJEVSKE PASTRMKE: Priprema za
moje novo hapšenje i odlazak u zatvor bio je intervju koji je Stane Dolanc dao
beogradskoj televiziji 11. ili 14. maja 1984. godine, kada me je optužio za te
moje nepročitane rukopise. Zalagao sam se za rekonstrukciju federalizma, za
Jugoslaviju od četiri republike, za ukidanje jednopartijskog sistema, za
ukidanje veštačkih nacija.
Dan-dva
kasnije upada policija, odvodi me prvo u Centar Državne bezbednosti a posle toga
u Centralni zatvor u Sarajevu. Stavljaju mi lisice na ruke, “marica” i sve
ostalo. Ulazim u Centralni zatvor, očekujem nešto još gore nego u Beogradu.
Računam, ako je u Beogradu tako, u Sarajevu je još gore. Međutim, uvode me u
ćeliju, krevet sa belom posteljinom, ćelija sa prozorom, gleda na dvorište;
keramičke pločice pored njC-a, njc ipak ograđen zidom, malo zaklonjen. Već jedno
olakšanje.
Samo jedan stražar bio je
odvratnog ponašanja, ali ja sam odmah ulazio u verbalni sukob s njim. Nisam ga
pet posto tretirao. On je bio Musliman. Međutim, prema meni su se dobro odnosili
i stražari Srbi i stražari Muslimani. Samo je taj jedan bio izuzetak. Bio je to
strašno glup čovek. Zaboravio sam mu ime, ima u nekoj knjizi
zapisano.
Da štrajkujem glađu odlučio
sam već ranije. Hteo sam na taj način da dobijem što veći publicitet. Kada su me
izveli kod istražnog sudije na saslušanje prvi put, ja sam odbio da odgovaram na
pitanja. Rekao sam da je to režirano političko suđenje i da štrajkujem glađu.
Počeo sam da štrajkujem. Prvo je bilo
ubeđivanja, pa mi nudili hranu, nešto najlepše, upravnik zatvora nudi da mi
donese pastrmke iz restorana, bilo šta, samo da prekinem štrajk. Odmah su svi
svetski mediji počeli da javljaju kako štrajkujem
glađu.
Bio sam uporan u tome. Prvih osam
dana su me pustili, pio sam samo vodu, ništa drugo. Posle osam dana ja sam jedva
stajao na nogama. Osmog dana su počeli da mi daju infuziju, neke četiri
tečnosti. Posle dvadeset dana moja krvna slika i urin bili su u očajnom stanju i
onda su odlučili da me hrane silom, sondom. Odveli su me u ambulantu, saopštili
mi kakvo mi je zdravstveno stanje, da mi je život u opasnosti, i da će morati na
silu da me hrane, da mi unesu hranu u želudac. Ja sam to odbio, počeo sam da se
otimam, četiri-pet policajaca sam počeo da razmičem, ne znam ni sam otkud mi
tolika snaga u tom trenutku.
Vezali su
me, stavili na krevet. Ja sam prvo zatvarao usta, onda su mi začepili nos pa sam
morao da dišem kroz stegnute zube. Razmakli su ih konačno, stavili mi levak
između zuba i počeli da sipaju supu. Posle se nisam
otimao.
Ukupno sam šesnaest kilograma
izgubio za tih 48 dana štrajka glađu, uglavnom u prvih dvadesetak dana. Ostale
su i posledice, dijagnoza je bila tuberkuloza bubrega. Na bubrezima su ostali
tragovi kalcifikacije. To i danas imam. Ali, ako imate neki ideal kojim se
rukovodite u životu, vredno je
žrtve.
NIKOLA VRZIĆ
Tražio sam
status komunista
Ispovest: Vojislav Šešelj, svi moji zatvori (2)
Ukupno osam meseci proveo sam u Istražnom
zatvoru u Sarajevu, i kasnije u Zenici u robijašnici još četrnaest
meseci.
Presuda je bila osam godina
zatvora. Smejao sam se kada je izrečena. I, nastavljam borbu; to sam pomislio.
Smejao sam se i kada su me stražari izveli iz sudnice. Tamo gde su razduživali
oružje zatekli su se upravnik zatvora, načelnik straže i još nekoliko tih
visokih oficira i jedan od njh mi kaže: “Uh, osam godina, kada ćeš ti izaći iz
zatvora?” Ja se njemu okrenem i odgovorim: “Šta ti misliš, da će ovaj režim
trajati još osam godina?” Te reči bile su proročanske. Ni sam režim nije izdržao
osam godina.
BATINE U ZENICI: Odveli su
me u Zenicu. Uslovi su tamo veoma teški, stražari su tukli bez ikakvog povoda.
Kada su nas dovezli iz Sarajeva, bila je jedna grupa od nas desetak. Skoro sve
osim mene tukli su odmah, kad su uzimali podatke. Onako, nekoliko vaspitnih
udaraca iz predostrožnosti, zbog dobrodošlice. Mene tada nisu. Mene su samo
jednom. Kada su videli da to ništa ne vredi, onda su digli ruke od
mene.
Znate, u zatvoru je druga
psihologija. U zatvoru su svi mučenici na neki način - i oni koji su krivi i oni
koji su nevini. I svi oni imaju jedinstven front protiv zatvorske uprave i
protiv stražara, i postoji solidarnost među njima. Naravno, ima onih koji
cinkare, ima onih koji su ulizice. Časni ljudi se drže ponosno, međusobno
kontaktiraju sasvim normalno ako jedan drugom može da pomogne. Koliko sam ja
žalbi i molbi napisao drugim robijašima u zeničkoj robijašnici, onim nepismenim,
bez škole, ne zna im se broj.
Ni u
Zenici nisam hteo da radim, iako su pokušali da me prisile. Šest meseci sam zbog
toga proveo u samici. U samici pušači ne mogu da puše, ne možete slova
pročitati, slova napisati, ni s kim razgovarati. Apsolutno ništa. Ipak, zenička
samice bolja je od one u beogradskom CZ-u, imala je dnevno svetlo od malog
prozora pri vrhu. Međutim, šesnaest sati dnevno ste na nogama, jer ujutru u šest
sati krevet se diže i pričvršćuje za zid i u deset sati uveče obara. Šesnaest
sati dnevno tri koraka napred, tri koraka nazad, pa sam ja pravio osmice kroz
ćeliju kako bi mi ta šetnja bila duža.
To je ono što ubija čoveka. Da sam mogao nešto da čitam, nešto da pišem, bilo
šta, sve bi bilo drugačije. Razmišljao sam u tim trenucima o svom prethodnom
životu, o svemu i svačemu. Sećao se događaja koje sam odavno zaboravio. To je
borba za opstanak. Ali nisam popuštao.
A
onda su me tukli. Jednom je došao stražar da mi naredi da ribam hodnik ispred
ćelija. Za to su se drugi robijaši dobrovoljno javljali samo da budu angažovani
da im dan brže prođe. Ja sam rekao da neću. I on me je oko petnaest puta udario
palicom po leđima iz sve snage.
To mi je
bio princip. Neću da radim u zatvoru! Tražio sam status koji su imali komunisti
u zatvorima Kraljevine Jugoslavije. Politički robijaši se ne mogu prisiljavati
da rade. A oni su me smatrali kriminalcem. Za njih su i policijski osuđenici
bili kriminalci.
U Zenici sam se vrlo
brzo adaptirao, sa najopasnijim kriminalcima bio sam u najboljim odnosima. Kad
bi neko posmatrao sa strane, niko ne bi pravio razliku između mene i tih drugih.
Ima u zatvoru jedan poseban mentalitet, uvek se nađu neke žrtve za neke
zatvorske igre. Uvek su to oni najgluplji, ili oni koji su izvršili prljava
krivična dela. Kinjili smo one koji su silovali, pogotovo koji su silovali decu,
čak svoju decu. Takvi su bili predmet krajnjeg poniženja i kinjenja. A kad je
neko glup, znate, našalite se na njegov
račun.
Na primer, dok sam još bio u
izolaciji, sedimo u dnevnoj prostoriji gde se gleda televizija i na televizoru
stoji velika Ajfelova kula napravljena od šibica. Neki jadnik u dugim zimskim
noćima nesanice ju je napravio i to stoji kao ukras na televizoru. Slika nešto
nije bila u redu. Ja nađem žrtvu, jednog koji je bio osuđen na dve godine zbog
pokušaja pljačke benzinske pumpe. Glup k’o tamna noć. Visok, snažan, a glup.
Kažem: ne valja ova slika, daj pomeri malo tu antenu. I on priđe i počne da
pomera onu Ajfelovu kulu. Ja govorim: levo, levo, desno, dok ovi svi nisu
pocrkali od smeha i on shvatio zapravo da je ispao
žrtva.
Znate, ja sam uvek voleo da se
šalim i sa drugima i uvek sam nalazio sagovornike za tu šalu, jer je vreme bolje
prolazilo i duševno zdravlje se bolje
čuvalo.
Inače, svi su me u zeničkom
zatvoru zvali doktor. Najteži kriminalci su me cenili i poštovali zato što sam
imao takav odnos prema zatvorskoj vlasti, taj odbijajući odnos. Držao sam se
čvrsto, te moje batine prošle su bez ijednog jauka. Ni glasa nisam pustio. Kada
su me opet pitali hoćeš li raditi, ja sam rekao: neću. Znači, u startu sam tu
stekao veliki ugled.
Bilo je u Zenici
nekoliko incidentnih situacija gde je moglo da dođe do tuče, ali sam tu pokazao
spremnost da idem do kraja, i onda se to smirilo. U zatvoru ne smete da pokažete
slabost. Ako pokažete slabost, propali ste. Nisam uvek bio jači ali sam bio
spremniji da idem do kraja. Recimo, došao neki kabadahija tamo negde iz okoline
Banjaluke, Musliman, i počeo nešto da provocira. Ja sam ostavio neku knjigu u
onu sošku gde je stajala obuća i on došao: sklanjaj to odavde, nije mu tu mesto.
Ja kažem: pokušaj ti da skloniš. Bio sam spreman da uzmem onu izlivenu metalnu
šipku i da ga udarim. Nisam ni razmišljao o tome hoće li on poginuti ili ne ako
dođe to incidenta. I on odmah ustuknu. Posle se držao podalje i nije bilo više
nikakvih problema s njim.
Cenili su me
kao ličnost i neki stražari. Sećam se jednog Vučića koji je bio strah i trepet
za druge, ali je meni davao vanredno kupanje kad sam bio u samici, što znači
strašno mnogo. Znate, kupanje jednom nedeljno teško je podnošljivo, naročito za
čoveka koji ima bolje higijenske navike. A jednom su me držali 25 dana bez
kupanja. Taj Vučić mi je davao vanredno kupanje. Pa, neki Živković za koga čujem
da je sad u Bijeljini; kad je nešto bolje za hranu, donese mi dvostruki ručak.
To su sitnice sa civilnog aspekta, ali u zatvoru mnogo, mnogo znače. Dakle,
pokazivali su neke simpatije, ali da ih niko ne
vidi.
PONOVO CZ: Posle Zenice sve je
bilo lakše. U septembru 1990. godine osuđen sam na petnaest dana u Padinskoj
skeli, zbog upisivanja dobrovoljaca za odlazak u Knin na Trgu Republike, i zbog
potpisivanja peticije da se Kuća cveća iseli iz Beograda. To mi je stajalo u
rešenju o kažnjavanju.
U Padinskoj
skeli, pošto ništa nisam radio, bio sam sve vreme u tom prijemnom sektoru. Šetao
sam do mile volje satima, i na šetnji mi jednom priđe šef centra Ujedinjenih
nacija za izbeglice koji se takođe nalazi u krugu i pozove me u kancelariju na
kafu. Tamo se siti ispričamo i njega sutradan smene zbog toga. A meni promene
maršrutu za šetnju.
Osuđen sam zatim na
po dvadeset i dvadeset i pet dana zatvora zbog mitinga pred Saveznom skupštinom
i na Trgu Republike, koje je organizovao Mirko Jović. Samo tri dana pošto sam
izašao iz Padinjaka, opet su me pokupili to da izdržavam. Posle dvadeset trećeg
dana, zove upravnik i kaže da sam odlukom Ministarstva pravde pušten iz zatvora.
Ja kažem, kako, ne može ministar pravde da me pušta. Ne može kod prekršajca ni
pomilovanje. Upravnik mi objašnjava da me puštaju zbog dobrog vladanja. Ja, koji
sam se najgore vladao, nisam živu silu tamo zarezivao ni za šta. Prvo odbijam,
kreće natezanje. To sam, samo, pravio cirkus. Izašao bih ja ali ne mogu bez
parade, razumete? Kao i ono štrajkovanje glađu, moram da napravim nešto što će
se pamtiti, što će biti upečatljivo za
sećanje.
Dakle, na kraju se ipak pokupim
i izađem. Već sam bio kandidovan za predsednika Republike iz zatvora, kao
kandidat grupe građana. To je bio razlog da me puste ranije. Smešno je, valjda,
bilo i njima - svako veče na televiziji objavljeni kandidati, prvi Vojislav
Šešelj, a iz zatvora.
Osude me sledeći
put u septembru 1994. godine na mesec dana zatvora. Radoman Božović me vređao na
sastanku šefova poslaničkih grupa, ja sam ustao, pljunuo ga i izašao. I to dva
puta pljunuo. Lažni svedoci Milan Gajović iz Crne Gore i ovaj Neđo Šipovac iz
Novog Sada, tvrdili su da sam nasrnuo na Božovića. Mesec dana sam dobio. Odmah
su me odveli na izdržavanje, iako prekršajno narodni poslanik ne može da
odgovara.
Odveden sam u beogradski CZ, i
tada sam imao specijalni tretman. To je mala kazna. Morao sam da budem
slobodnjak. Nisam opasan za okolinu, nisam se bavio kriminalom, terorizmom.
Smestili su me sa slobodnjacima, s tim što su oni svakog vikenda odlazili kući,
a ja nisam. Ja sam bio pod posebnom prismotrom. Doduše, oni su radili a ja sam
celi dan bio sam tamo, šetao hodnikom sto metara dugačkim i čitao,
pisao...
Nisu pokušavali da me nateraju
da radim. Bili su srećni što ne pravim gužve. A ja sam se šalio. Učio sam druge
robijaše da pevaju pesme protiv Miloševića: “Na banderi nasred Terazija visi
Sloba, kuka milicija”, pa onda, “Ranković je ustao iz groba” i tako dalje, orio
se Centralni zatvor.
Lepo sam se ponašao
prema zatvorskim stražarima ukoliko su se oni prema meni pristojno ponašali. Ako
bi se neki nešto isprsio, pretio, onda više nije smeo ni da se pojavi. Jedino,
kad mi je došao upravnik zatvora, sedeo sam u ćeliji, nešto čitao. I ništa, ne
ustajem. On sa celom svitom došao i kaže: “Ja sam upravnik zatvora.” “Šta mene
briga što si ti upravnik zatvora.” On meni persira a ja njemu na ti. Namerno.
Kaže: “Hoćete li vi da ustanete?” “Neću”, odgovorim, “što bih ja tebi ustajao?”
A on onda pokuša da smekša, kaže, “ja sam došao da vidim kakvi su vam uslovi,
treba li vam nešto”. “Ništa mi” - kažem - “od tebe ne treba, a ni ti od mene
ništa ne očekuj.” Tako se završio
razgovor.
Onda mi prikopčaju još tri
meseca, zbog onog incidenta u Skupštini sa mikrofonom i polivanjem vodom.
Preinačili su prvu uslovnu presudu na tri meseca bezuslovno. Na sam dan kad mi
je isticala ova prekršajna kazna od mesec dana dolaze po mene da izađem iz
zatvora i onda mi daju to rešenje na još tri
meseca.
To me nije iznenadilo. Očekivao
sam to. Bio sam spreman. i još tri meseca. Za Novu godinu dolazi mi advokat
Koprivica, razgovarao je sa upravnikom zatvora, nudi mi upravnik da odem kući na
tri dana ali pod uslovom da ne pravim neke probleme u javnosti. Da, lepo, odem i
dočekam Novu godinu pa da se vratim, pošto nisam nikad išao kući. Međutim, ja ga
odmah izbacim, neću da razgovaram, ne pada mi na pamet. i tako, odbijem da odem
tri dana kući preko Nove godine.
U CZ-u
sam tada bio u kolektivnom smeštaju. Imali smo veliku dnevnu sobu gde se gledao
televizor, igrao se “riziko”. Tu sam naučio da igram “riziko” i svidela mi se ta
igra. Pobeđivao sam. Igrao se i šah.
U
zatvoru su me tada svi zvali “vojvodo”.
GNjILANE: Početkom juna 1995. godine u Gnjilanu se dogodio taj režirani sukob s
policijom; lično ga je Badža sproveo, očekivali su da imamo mnogo oružja.
Međutim, sve se opet svelo na prekršajne prijave zbog navodnog napada na
policiju.
Tada sam osuđen na dva meseca
zatvora, Toma Nikolić i ja. Čitava grupa, nas desetak radikala, osuđeni smo na
kazne od deset dana do dva meseca. Osoblje u gnjilanskom zatvoru imalo je vrlo
korektan odnos s nama, nijednog problema nije bilo. Znam da sam odmah zahtevao
da nam donesu televizor jer ga nije bilo, pa su doneli nama, ali su doneli i
Albancima, tako da smo direktno uticali da se i njima poboljšaju uslovi
robijanja.
Jednom prilikom, bila je
zatvorska šetnja, šetamo Toma Nikolić, Filip Stojanović, još neki koji su sa
mnom tamo robijali i ja, i čujemo iz zgrade kako policija tuče nekog Albanca,
verovatno kriminalca, ko zna zbog čega. On je na sav glas jaukao. Ja sam odmah
demonstrativno prekinuo šetnju i počeo da vičem da prekinu s tim, da to ne sme
da se dešava. I u jednom trenutku iz albanskih ćelija koje su gledale na
dvorište - aplauz. Kao po nekoj komandi. A onda skandiranje “Vojo, vojvodo!” Ja
sam to doživeo u gnjilanskom zatvoru. Pisale su neke albanske novine iz Prištine
o tome svojevremeno.
U principu, znači,
sa Albancima zatvorenicima imali smo najkorektnije moguće odnose. Nama su naši
prijatelji i porodice slali mnogo hrane, i tu hranu smo delili s njima,
počastili bismo ih uvek.
Upravnik je bio
veoma dobar prema nama. Čak je puštao u posete ko god je hteo da dođe. Dolazili
su naši aktivisti sa Kosova i Metohije. I onda ga smene. Prevremeno ga
penzionišu i za zamenika mu postave dotadašnjeg načelnika straže. Taj, kad god
je ulazio, jadnik, kad god je hteo sa mnom nešto da razgovara, sav je drhtao.
Mesec dana po mom izlasku iz zatvora je umro, toliko se on zbog nečega mene
bojao.
HAŠKO SUĐENjE: Sada mi je važno
samo da izborim status da se sam branim. To je jedino što ne bih mogao da
podnesem, da mi oni nametnu advokata, da me spreče sam da se branim. Jer, to je
vrlo opasno. Kad tamo imate advokata, sve je njemu prepušteno. Vama i ne
dostavljaju dokumentaciju, nemate pojma šta se dešava. E, to ja ne smem da
dozvolim.
Očekujem da će proces dugo
trajati. Oni će nastojati da me što duže izoluju, ali ću zato imati vremena da
se temeljito pripremim i mislim da ću pobediti. Ubeđen sam. E, sad, izolovaće me
više godina sa političke scene. Ne znam tačno koliko. A to im je i bio cilj. Oni
će taj cilj da postignu ali ne verujem da me mogu sprečiti da
pobedim.
NIKOLA VRZIĆ
(Kraj)
Prvi deo: http://www.nin.co.yu/2003-02/27/27628.html
Drugi deo: http://www.nin.co.yu/2003-03/06/27682.html
