Inat milosrdnog anđela
Dok odbrojavamo poslednje sate do američkog napada na Irak, neminovno nam se nameću poređenja između međunarodnih okolnosti od pre četiri godine, kad se dogodila naša tragedija, i ovih sadašnjih, koje prete novim stradanjima iračkom narodu. Povod za iznalaženje sličnosti je u presedanu: ako se Savet bezbednosti jednom zaobiđe, onda se to kasnije može više puta činiti, po cenu potpunog obezvređivanja autoriteta Ujedinjenih nacija.
Naš "milosrdni anđeo" je bio predstavljen kao spasilac jednog manjinskog naroda koji je tlačio drugi, većinski narod. Imao je pozlaćeni oreol žestokog pravednika koji mačem zaustavlja onoga ko sebi mačem određuje prostor i položaj. Satanizovani i okrivljeni za mnoga zlodela, bili smo bez uticajnih prijatelja i saveznika.
Pozicija Iračana je drugačija, po nečemu povoljnija, iako je na Irak krenula najsmrtonosnija vazdušna sila u istoriji. (Možemo samo da slutimo koliko je malih Milica u zemlji u kojoj je polovina stanovništva mlađa od petnaest godina.) Ali, oko Iraka su se podelili svet, Savet bezbednosti, Zapad, NATO, Evropa. Irak ima simpatizere i saveznike koji odvajaju narod od režima. Nedeljama se širom sveta održavaju masovne antiratne i antiameričke demonstracije. Otuda na američkoj strani nema ni pokušaja da se irački "milosrdni anđeo" predstavi kao nosilac neke humanitarne misije. On više deluje kao osvetnik, nošen nestrpljenjem, prkosom i inatom svima koji nisu uz Ameriku.
Od prvih nesaglasnosti u Savetu bezbednosti Buš ponavlja da mu nije potrebna saglasnost sveta da, kako kaže, "brani Ameriku". U tvrdnju o ugroženosti Amerike niko ne veruje, ali se to Amerike ne tiče.
Oko nas nije bilo nikakvih većih podela. Najveća je razlika između nekadašnje naše i sadašnje iračke pozicije u tome što smo mi pre četiri godine bili među retkima, možda i jedini, koji su u pravoj meri osećali svu snagu američke osionosti, a sada to osećaju i najbliži američki saveznici i partneri. To ima manje veze sa Irakom, a mnogo više sa spoznajom istine: Amerika je predaleko otišla u podređivanju sveta svojoj globalnoj strategiji i svojoj dominaciji. Otpor koji su tome, i u Savetu bezbednosti i u NATO-u, pružila dva američka jaka saveznika, Francuska i Nemačka, odrazio je najveću nesaglasnost među zapadnim saveznicima od kraja hladnog rata i najveću podvojenost Zapada od kraja Drugog svetskog rata.
Amerikanci su pokušali da za napad na Irak dobiju mandat SB iz dva razloga: da se rat predstavi kao legitiman, neminovan i formalno pravno pravedan - jer to obezbeđuje pokriće za zločine i razaranja i dozvolu za sve kasnije samovoljne radnje pobednika - i, drugo, da se svi, posebno saveznici i partneri, prećutno obavežu da će posle rata učestvovati u saniranju materijalne i ljudske katastrofe i u obnovi razorene zemlje.
U našem slučaju nije bilo napora da se izdejstvuje zajednička odluka u SB - navodno iz bojazni da se ne naiđe na ruski veto, kako se to sada, sve češće, objašnjava. A zapravo je naša stvar tretirana kao pitanje evropske bezbednosti oko čega nije bilo većih razlika unutar NATO-a, a ni sukoba interesa zapadnih sila. Arsenal i glavni ratni izdaci bili su pretežno američki, ali je teret posleratne obnove Srbije - a dosad smo osetili kakav i koliki - prebačen na pleća evropskih saveznika.
U slučaju Iraka rizik veta, koji bi kasnije komplikovao ne samo američko-francuske odnose, nego i odnose unutar podeljenog NATO-a i odnose SAD sa podvojenom Evropskom unijom, trebalo je izbeći obezbeđenjem najmanje devet od 15 glasova u SB. Desilo se nešto retko i neobično: američka čekovna diplomatija doživela je neuspeh i u zemljama koje ekonomski mnogo zavise od SAD, kao što su Meksiko, Čile ili Pakistan, i u tri siromašne zemlje Afrike - Gvineji, Kamerunu i Angoli. Čak su i korumpirani režimi bili rezistentni na sitno podmićivanje. Neki iz solidarnosti sa Irakom, a neki, poučeni iskustvom, iz neverice u američka izdašna obećanja. Cenu ratu su podigla dva važna američka saveznika: Turska traži 30 milijardi dolara, a Izrael četiri milijarde vojne pomoći i još osam milijardi kredita.
Uvek je bivalo da je rat nekome rat, a nekome brat. Sad se desilo da je većina sveta protiv rata u Iraku, a da UN ipak dožive ne samo obezvređivanje svoje Povelje i osnovnih principa na kojima počiva međunarodno pravo, nego i jedan od najtežih poraza u svojoj istoriji. Situacija je gotovo apsurdna. UN nisu američka glasačka mašina, kao što se ponekad čini, a ipak ih je arogancija sile učinila irelevantnim u povlačenju jednog poteza od suštinskog značaja za sudbinu sveta.
Svesni smo, naravno, da američki rat u Iraku nije rat samo za eksploataciju i kontrolu proizvodnje i puteva bliskoistočne nafte, nego i za uspostavljanje šire američke prevlasti u međunarodnim odnosima.
U vezi s tim se nameće još jedno poređenje koje se doskoro smatralo prenaglašenim: postoji li opasnost da UN dožive sudbinu nekadašnje Lige naroda?
Liga naroda je imala izvesnih zasluga za unapređenje međunarodnih odnosa, ali je njen ugled bio načet onog trenutka kad je jedna od stalnih članica Saveta prekršila njene principe aktom agresije. Počelo je 1931. sa upadom Japana u Kinu, a nastavilo se 1935. sa agresijom Italije na Abisiniju, odsustvom otpora usponu fašizma i nacizma i izručenjem Čehoslovačke Hitleru 1938.
Buš sada tvrdi da jedino razoružanje Iraka može da spase UN. Međutim, sudeći po onome što i laik zna o principima međunarodnog prava, oružani napad na Irak, mimo saglasnosti SB, imaće sve odlike klasične agresije. Čak ubedljivije nego u našem slučaju. Uoči napada na Jugoslaviju Savet bezbednosti je bio zaobiđen i ignorisan, a sad je bagatelisan.
