|
by
Datum:21. mart 2003. g.
Upozorenje:Ukoliko
ste ovu poruku dobili greškom ili više ne želite da dobijate nove informacije i
tekstove sa ARTEL GEOPOLITIKA pritisnite [EMAIL PROTECTED] i u rubrici
"subject" napišite "unsubscribe".
RAT SJEDINJENIH DRZAVA PROTIV
SAMIH SEBE
Moskva, 21. marta 2003. godine Sumnje nema, Amerika ce, naravno, pobediti. Ne treba biti ekstra vojni ekspert da biste uporedili par brojki. Zemlja sa vojnim budzetom od 400 milijardi dolara ne moze a da ne baci na kolena zemlju sa vojnim budzetom od 1,4 milijarde dolara. Sjedinjene Americke Drzave sa njenim nevidljivim stelt-bombarderima i laserskim pametnim-bombama jednostavno su “osudjene” da slome Irak sa njegovim zardjalim sovjetskim oruzjem iz vremena Drugog svetskog rata. Ako ga ne bi slomile, to bi, verovatno, dovelo do kraha americke velicine. Svet bi postao svedok nestanka jos jedne, poslednje supersile. Naravno, to se nece desiti. Amerika je zapocela svoj novi rat XXI veka, zauzimajuci prvo, a mozda i svih prvih deset mesta u svetu po svojoj blistavoj, ni sa cim uporedivoj, vojnoj moci. Medjutim, americka administracija je taj rat zapocela na veoma neugodnim politickim temeljima, kako unutar zemlje, tako i u inostranstvu. Ssaccica ljudi oko predsednika SAD, sigurena u nastupanje “novog americkog veka”, nije uspela da udare po Iraku proprati iole razumnom diplomatskom kampanjom. Tuzilac “Amerika” osudio je optuzenog “Bagdad” na streljanje, ne dokazavsi ni jedan zlocin za koji se on sumnjici. Argumenti poput onih da Irak kupuje aluminijumske cevi i uvozi uran iz Nigerije ispostavili su se falsifikovanim. Medju porotnicima, ciju je ulogu odigrao Savet bezbednosti OUN, Sjedinjene Drzave nisu uspele da skupe takozvanu “moralnu vecinu” od 9 zemalja. Sudski process SAD protiv Iraka pretrpeo je grandiozni krah pred ocima citavog sveta. Ako antiiracka koalicija danas i ukljucuje 45 zemalja, od kojih je njih 15 bruka i nazvati glasno njihovim imenom, to jos ne znaci da tih cetrdesetak i nesto prestonica, plus sve ostale drzave sveta vide da Amerika ne igra po pravilima. Niti po normama medjunarodnog prava. Tojest, Vasington pokusava da zameni okamenjeni sistem medjunarodne bezbednosti, kako bi to rekao Putin, “pravom pesnice”. A krhko, ali ipak realno postojece poverenje svetske zajednice prema Americi – poniznim podcinjavanjem njenoj ekonomskoj i vojnoj sili. U tom smislu rat nije poceo 20. marta, vec znatno ranije. Prisetimo se nedavne hronike odusevljenja SAD zbog sopstvene moci. Administracija Dzordza Bussa ignorisala je Evroipu u problemu globalnog otopljenja, Rusiju u sferi protivraketne odbrane, zemlje u razvoju – u trgovini farmaceutskim preparatrima, prekrizila je svoj potpis ispod sporazuma o stvaranju Medjunarodnog krivicnog tribunala, zato sto americki vojnici treba da pucaju u Avganistance i Iracane, a da ne strepe od nekakve tamo nove Karle del Ponte. I evo sta su nam donele poslednje dve godine. Ima niz svedoccanstava o tome, da agresija protiv Iraka predstavlja sama po sebi, sa aspekta SAD, samo prvo iskustvo. Posle Iraka, izgleda, ni jedna drzava ne moze vise biti sigurna u svoj suverenitet. U avgustu 2002. godine solidni izvor u timu Dzordza Bussa izjavio je nedeljniku “Njusvik”: “Svako hoce da ide na Bagdad. Ali pravi momci hteli bi ici na Teheran”. Kasnije, u februaru iste godine, kako saopstava izraelski “Garec”, zamenik drzavnog sekretara Dzon Bolton priznao je u razgovoru sa zvanicnicima Izraela, da ce se posle pobede nad Irakom, Sjedinjene Drzave “pozabaviti” Iranom, Sirijom i Severnom Korejom. “Osovina zla” ne zavrsava se Irakom. I najblistavija pobeda na irackom frontu nece primorati neokonzervativce u okruzenju predsednika Bussa da na to zaborave. Ako nesto ti ljudi ne razumeju, onda je to da je Amerika u sustini usla u rat protiv same sebe. Protiv sopstvenog prestiza u svetskoj zajednici. Protiv priliva medjunarodnih simpatija, nastalih posle tragedije 11. septembra, protiv jedinstva antiteroristicke koalicije. Anketa, koju je upravo sproveo vasingtonski “Istrazivacki centar za stanovnistvo i stampu” pokazala je zaprepascujuci rast antiamerickih raspolozenja u 9 zemalja – Francuskoj, Nemackoj, Rusiji, Turskoj, Poljskoj, Italiji, Spaniji, Britaniji i u samim Sjedinjenim Americkim Drzavama. “Velika vecina ne odobrava spoljnu politiku predsednika Bussa, a uzlet njegovog licnog rejtinga, zabelezen posle 11. septembra u Zapadnoj Evropi, potpuno je ispario” – navodi rezultate Endrju Kogut, direktor Centra. Antiamerikanizam cak unekoliko menja i svoju boju. Iz razumno-politicke ona prelazi u nekakvu misticnu, religioznu ravan. Stanovnik sa evropske ulice u Americi vidi maltene djavola, koji se pojavio da bi oteo mir od snaga dobra. Skloni demonizaciji teolozi nalaze mnogo stosta vise u tome, sto su protiv iracke agresije SAD istupili odjednom i katolicka Francuska, i konfucijanska Kina, i veci deo muslimanskog sveta, i pravoslavna Rusija. U ovoj poslednjoj, uzgred receno, 2 procenta pristalica rata dolazi na 87 procenata onih koji ga osudjuju. U samim Sjedinjenim Drzavama javno mnenje se podelilo otprilike napola. Medjutim, zanimljivo je nesto drugo: posmatrace zaprepascuje danasnji antagonizam u americkom drustvu, usijanje antiratnih raspolozenja, sto ovde nije zabelezeno jos od vremena Vijetnama. Amerikanci su tada protestvovali na izmaku rata, kada su kovcezi iz Vijetnama iskrcavani iz aviona – na stotine njih. Danas su na Irak tek ispaljne desetine krstarecih raketa, a Amerika je izrucila svoj gneva putem masovnih demonstracija, protesta liberalne inteligencije, naucnika, umetnika… Cak i ceremonijal urucivanja “Oskara”, taj sveti praznik lepih i bogatih, proci ce bez prostiranja crvenih cilima, umesto svecanih balskih haljina akteri ce se obuci u “posnu” odecu, nece biti u scenariju ssala Stiva Martina. Prica se da ceremonijal i uopste nece biti odrzan. A ako i bude, mozda ce se pretvoriti u politicki miting. Ako je danas Amerika raspolutana nadvoje, sta ce potom biti sa drustvenim raspolozenjima i reputaciojom Dzordza Bussa? Posle munjevite pobede, ako ona i zaista bude takva. Kada za administraciju SAD nastupi cas da razmisli o ucinjenom. Pokusa da u Iraku, recimo, zauztavi gradjansi rat izmedju ssiita i sunita, izmedju kurda i arapa, izmedju basista i nebasista. Ovde vec ne mozete kazati da je za sve to kriv lukavi Sadam Husein. I koga da stavite u fotelju umesto Huseina a da tog novog vladara smesta ne pogube pretendenti iz rivalskog klana? I kako da zaustavite pohod medjunarodnih terorista, koji ce verovatno u gomilama nagrnuti u Irak, kao u novu Meku? A sta ako usled te iste munjevite pobede nad Bagdadom padnu lojalni Sjedinjenim Drzavama rezimi u Egiptu, Saudijskoj Arabijiu, a narocito Pakistanu, zemlji sa raketno-nuklearnim oruzjem? U 05 casova 33 minuta po moskovskom vremenu 20. marta 2003. godine Amerika nije otvorila eru “velikodusne hegemonije”, kako se izrazio Dzordz Buss, vec Pandorinu kutiju. ARTEL GEOPOLITIKA je
privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji se izdražava od volonterskog
rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL
GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju bili bismo zahvalni da nas
podržite bilo kojom finansijskim doprinosom ili kroz
reklamiranje na našem web site-u. Vaša
pomoć biće upotrebljena za još kvalitetnije selektiranje informacija,
njihovo brže postavljanje na site i, što smatramo možda i
najvažnijim, prevodjenje najkvalitetnijih tekstova i na druge
jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br. 908-20001-18-8888-47712653 Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un br.: 00-305-0002922.2 |
<<_IMVTemp_Show_ARTELlogo2.gif>>
