 |
Srpski premijer Zoran Đinđić nije jedini bivši suparnik Slobodana
Miloševića koji je ubijen
|
UBICE NA SLOBODI
|
Norma Percy
Zoran Đinđić, koji je ubijen pre dve nedelje, treći je suparnik Slobodana Miloševića snimljen u našem dokumentarcu koji je ubijen.
Najčešće se setim Ivana Stambolića. Kada smo ga prvi put sreli 1993, ovaj bivši predsednik Srbije nije više bio u žiži javnosti. Ovaj bankar koji je povučeno živeo u Beogradu bio je odličan sagovornik, ali kad smo ga upitali o Miloševiću, odvratio je pogled. "Znate, Milošević nije bio zamka koju je neko drugi meni postavio. Ja sam ga izabrao."
Rekao nam je kako je, kao svi lideri komunističke Jugoslavije, radio na tome da se etničke mržnje drže pod kontrolom. Kako je u aprilu 1987. poslao svog protežea Miloševića da smiri grupu militantnih srpskih nacionalista na Kosovu, i kako ga je Milošević izdao. Ali Stambolić nije pristajao da ga snimimo kamerom.
U sledećih 17 meseci pokušali smo da ga nagovorimo još devet puta. Konačno smo dogovorili datum snimanja. Tokom intervjua pokušao je nekoliko puta da ode: spasio nas je mikrofon zakačen oko njegovog vrata, što ga je usporilo i dalo nam vremena da zagovorimo.
Nakon što se pojavio u filmu Smrt Jugoslavije, ovaj bankar je postao prisutniji u javnosti. Predsednik Crne Gore nam je rekao da je Stambolić planirao da se kandiduje za predsednika 2000. Složio se da je on bio protivnik kojeg se Milošević najviše plašio.
Nekoliko dana kasnije izašao je na džoging. Jedan prolaznik video je kako seo na klupu da se odmori, pojavio se beli kombi, i dva čoveka su ga uvukla unutra i odvezli se u nepoznatom pravcu. Upisao je broj registarskih tablica, ali Stambolić više nikada nije viđen.
2001. vratili smo se u Beograd da napravimo nastavak priče. Milošević je izgubio izbore, a Zoran Đinđić je postao premijer. Činilo se da Đinđić, trendy tip s frizurom kao Bill Clinton, priča jezikom zapada. Ali njemu nije bila strana mračna realnost Miloševićeve Srbije.
Rekao nam je da je tokom Nato bombardovanja 1999. formiran smrtonosni odred koji je trebalo da eliminiše "neprijatelje Srbije"; nedelju dana kasnije Slavko Ćuruvija (poznati kritičar Miloševića) upucan je ispred svog stana u Beogradu.
Te noći sused je upozorio Đinđića: "Park je pun ljudi koji govore u vokitoki. Beži!" Uskočio je u auto i odvezao se u Crnu Goru.
Vratio se posle rata, siguran da je opoziciji i dalje potrebna pomoć zapada da porazi Miloševića. Savetnik za javno mnjenje Predsednika Clintona, Doug Schoen, zaključio je da su Srbi toliko siti razmirica između najpoznatijih kandidata da niko od njih ne može da pobedi. Pa se tako Đinđić povukao i ubedio Koštunicu, "Mister Čistog" srpske politike, da stane na čelo. Opozicija je tada dobila 30 miliona dolara u kešu od Amerikanaca.
Đinđić je rukovodio kampanjom iz senke. Nedelju dana pred izbore, najviši opozicioni lideri tajno su se sastali u jednom beogradskom sportskom klubu. Đinđić nam je rekao da imaju jedan osobit problem: šta ako Milošević prihvati poraz? Kao šef partije, on je i dalje držao poluge moći. Policajci i sudije bili su ljudi koje je on imenovao. "Za tri meseca on bi mogao da nas sve počisti."
Njihov plan je bio da provociraju Miloševića da se ponese tako loše da izgubi kredibilitet. D-day bio je 5. oktobar 2000. Tog dana oni su organizovali konvoje koji su iz cele Srbije došli u Beograd. Ali masovne demonstracije nisu bile dovoljne: "Morali smo da osvojimo institucije!"
Sledeće noći Đinđića je pozvao jedan od najopasnijih ljudi u Srbiji, šef Miloševićevih specijalnih jedinica, paravojni pukovnik poznat kao "Legija", Milorad Luković.
Sreli su se u džipu parkiranom ispred broja 14. Admirala Geprata (upamtite tu adresu). Đinđić je upitao Legiju šta će da uradi ako dobije naređenje da puca na demonstrante. "Milošević je izgubio izbore. Uradiću šta mi savest nalaže," rekao je. Sledećeg dana, Legija i njegovi ljudi stajali su po strani dok je narod osvajao parlament i državnu TV stanicu. Rano ujutro opozicioni lideri sreli su se s Legijom u jednom beogradskom restoranu. On i još jedan od ključnih policajaca, Boško Buha, obećali su da će se 2.000 njima lojalnih ljudi boriti na strani opozicije.
Legija je tada postao Đinđićev čovek; pomogao mu je u trenutku kada je doneo svoju najhrabriju odluku. SAD su uputile zahtev novoj vladi da uhapsi Miloševića i pošalje ga u Hag. Koštunica je bio protiv – kao i mnogi građani, od kojih su neki i dalje bili naoružani. Ali SAD su insistirale da on bude uhapšen do 1. aprila 2001. ili će prestati sa ekonomskom pomoći.
Dok je Koštunica bio u Ženevi, Đinđić je preduzeo svoj korak. Miloševićev dom bio je tvrđava s ojačanim zidovima i neprobojnim prozorima sa 30 čuvara koji su bili naoružani mašinskim puškama. U našem dokumentarcu vide se Legija i njegove interventne jedinice kako izlaze iz karakterističnog belog kombija. Legija je tada poručio svom bivšem šefu da će, ukoliko se ne preda, biti odveden silom. Nakon napete pat pozicije Milošević je na kraju mirno izašao.
Milošević je poslat u Hag, ali gangsterski obračuni su se nastavili. Prošlog proleća Boško Buha, još jedan čovek kojeg smo intervjuisali, ubijen je.
Premijer je bio pod pritiskom zapada da počne prihvatljivije da se ponaša. U jutro 12. marta, jedan pucanj je ispaljen iz broja 14, Admirala Geprata i Đinđić je bio mrtav. Priča se da se Legija krije u nekom stanu u Beogradu, spreman za dvoboj.
Zoran Đinđić, koji je ubijen pre dve nedelje, treći je suparnik Slobodana Miloševića snimljen u našem dokumentarcu koji je ubijen.
Najčešće se setim Ivana Stambolića. Kada smo ga prvi put sreli 1993, ovaj bivši predsednik Srbije nije više bio u žiži javnosti. Ovaj bankar koji je povučeno živeo u Beogradu bio je odličan sagovornik, ali kad smo ga upitali o Miloševiću, odvratio je pogled. "Znate, Milošević nije bio zamka koju je neko drugi meni postavio. Ja sam ga izabrao."
Rekao nam je kako je, kao svi lideri komunističke Jugoslavije, radio na tome da se etničke mržnje drže pod kontrolom. Kako je u aprilu 1987. poslao svog protežea Miloševića da smiri grupu militantnih srpskih nacionalista na Kosovu, i kako ga je Milošević izdao. Ali Stambolić nije pristajao da ga snimimo kamerom.
U sledećih 17 meseci pokušali smo da ga nagovorimo još devet puta. Konačno smo dogovorili datum snimanja. Tokom intervjua pokušao je nekoliko puta da ode: spasio nas je mikrofon zakačen oko njegovog vrata, što ga je usporilo i dalo nam vremena da zagovorimo.
Nakon što se pojavio u filmu Smrt Jugoslavije, ovaj bankar je postao prisutniji u javnosti. Predsednik Crne Gore nam je rekao da je Stambolić planirao da se kandiduje za predsednika 2000. Složio se da je on bio protivnik kojeg se Milošević najviše plašio.
Nekoliko dana kasnije izašao je na džoging. Jedan prolaznik video je kako seo na klupu da se odmori, pojavio se beli kombi, i dva čoveka su ga uvukla unutra i odvezli se u nepoznatom pravcu. Upisao je broj registarskih tablica, ali Stambolić više nikada nije viđen.
2001. vratili smo se u Beograd da napravimo nastavak priče. Milošević je izgubio izbore, a Zoran Đinđić je postao premijer. Činilo se da Đinđić, trendy tip s frizurom kao Bill Clinton, priča jezikom zapada. Ali njemu nije bila strana mračna realnost Miloševićeve Srbije.
Rekao nam je da je tokom Nato bombardovanja 1999. formiran smrtonosni odred koji je trebalo da eliminiše "neprijatelje Srbije"; nedelju dana kasnije Slavko Ćuruvija (poznati kritičar Miloševića) upucan je ispred svog stana u Beogradu.
Te noći sused je upozorio Đinđića: "Park je pun ljudi koji govore u vokitoki. Beži!" Uskočio je u auto i odvezao se u Crnu Goru.
Vratio se posle rata, siguran da je opoziciji i dalje potrebna pomoć zapada da porazi Miloševića. Savetnik za javno mnjenje Predsednika Clintona, Doug Schoen, zaključio je da su Srbi toliko siti razmirica između najpoznatijih kandidata da niko od njih ne može da pobedi. Pa se tako Đinđić povukao i ubedio Koštunicu, "Mister Čistog" srpske politike, da stane na čelo. Opozicija je tada dobila 30 miliona dolara u kešu od Amerikanaca.
Đinđić je rukovodio kampanjom iz senke. Nedelju dana pred izbore, najviši opozicioni lideri tajno su se sastali u jednom beogradskom sportskom klubu. Đinđić nam je rekao da imaju jedan osobit problem: šta ako Milošević prihvati poraz? Kao šef partije, on je i dalje držao poluge moći. Policajci i sudije bili su ljudi koje je on imenovao. "Za tri meseca on bi mogao da nas sve počisti."
Njihov plan je bio da provociraju Miloševića da se ponese tako loše da izgubi kredibilitet. D-day bio je 5. oktobar 2000. Tog dana oni su organizovali konvoje koji su iz cele Srbije došli u Beograd. Ali masovne demonstracije nisu bile dovoljne: "Morali smo da osvojimo institucije!"
Sledeće noći Đinđića je pozvao jedan od najopasnijih ljudi u Srbiji, šef Miloševićevih specijalnih jedinica, paravojni pukovnik poznat kao "Legija", Milorad Luković.
Sreli su se u džipu parkiranom ispred broja 14. Admirala Geprata (upamtite tu adresu). Đinđić je upitao Legiju šta će da uradi ako dobije naređenje da puca na demonstrante. "Milošević je izgubio izbore. Uradiću šta mi savest nalaže," rekao je. Sledećeg dana, Legija i njegovi ljudi stajali su po strani dok je narod osvajao parlament i državnu TV stanicu. Rano ujutro opozicioni lideri sreli su se s Legijom u jednom beogradskom restoranu. On i još jedan od ključnih policajaca, Boško Buha, obećali su da će se 2.000 njima lojalnih ljudi boriti na strani opozicije.
Legija je tada postao Đinđićev čovek; pomogao mu je u trenutku kada je doneo svoju najhrabriju odluku. SAD su uputile zahtev novoj vladi da uhapsi Miloševića i pošalje ga u Hag. Koštunica je bio protiv – kao i mnogi građani, od kojih su neki i dalje bili naoružani. Ali SAD su insistirale da on bude uhapšen do 1. aprila 2001. ili će prestati sa ekonomskom pomoći.
Dok je Koštunica bio u Ženevi, Đinđić je preduzeo svoj korak. Miloševićev dom bio je tvrđava s ojačanim zidovima i neprobojnim prozorima sa 30 čuvara koji su bili naoružani mašinskim puškama. U našem dokumentarcu vide se Legija i njegove interventne jedinice kako izlaze iz karakterističnog belog kombija. Legija je tada poručio svom bivšem šefu da će, ukoliko se ne preda, biti odveden silom. Nakon napete pat pozicije Milošević je na kraju mirno izašao.
Milošević je poslat u Hag, ali gangsterski obračuni su se nastavili. Prošlog proleća Boško Buha, još jedan čovek kojeg smo intervjuisali, ubijen je.
Premijer je bio pod pritiskom zapada da počne prihvatljivije da se ponaša. U jutro 12. marta, jedan pucanj je ispaljen iz broja 14, Admirala Geprata i Đinđić je bio mrtav. Priča se da se Legija krije u nekom stanu u Beogradu, spreman za dvoboj.
