![]()
Opasni
recidivi
Mila Aleckovic
Nikolic
Jos jednom je nasa maticna Srbija pokazala da psiholoske
unutrasnje drame ne mogu da se rese povrsnim supervizijama i posetama
licnosti sa spoljne medjunarodne scene, ako iznutra nisu dozivljeni
nikakvo prociscenje ili
katarza. Srbija je puna unutrasnjih
konflikata, latentnih mrznji, nerazresenih frustracija, starih bolova i
novih karijerista, a za to nije dovoljno prepricati javnosti zelju nekog
medjunarodnog cinovnika, ili vise njih, pa cak,
mozda, ni imenovati ih
za upravnike bolesne regije. Mnogo nece znaciti ni nagli ulazak zemlje u
evropsku uniju, ako unutar nje nista nije spremno za to. Svako vestacko
resenje, nametnuto prostom silom spolja, za nas u klinici, ravno
je
nesrecnom slepom potiskivanju, koje uvek i definitivno ima samo jedan
rezultat :nagli recidiv drame, iskakanje iz ocekivanog u neocekivanom
trenutku, iznenadni sok, poricanje, likvidaciju, hladno ubistvo . I sve je
to, naravno,
samo klinicka banalnost.
Psiholozi i psihijatri
znaju da je smrt uvek gubitna i zareknuta protiv svega karakteristicno
ljudskog, cak i kad uklanja opste zlo, a kamoli nekog politickog
protivnika. U jednom trenu ona zbrise sve: poredjenje, alter ego, drugost,
lekovito ogledanje u ogledalu, ravnopravnu borbu Dobra i Zla, meru uspeha
ili neuspeha, kriticnost, kontrolu sopstvenih granica . Posle atentata,
ubistva, nestanka coveka ili ideje, ostaje samo privid resenja ili osvete,
tupost, autizam , iskrivljena i cesto romantizirana slika stradalnika,
ukratko, sve postaje lazno i virtuelno. Zato najveca osveta nije
protivnika fizicki ukloniti i ubiti, nego ga spreciti da razvije nesrecnu
ideju i njenu primenu .
Ali, smrt sve to zauvek onemoguci i ucini
simpaticnom svoju zrtvu. Smrt politickog i duhovnog protivnika zauvek
otupi snagu i kriticnost onih koji ostaju. Ona ostavlja uzas i mentalnu
anesteziju.
Srbija je upravo dozivela recidiv dugacke, u oktobru
2000. godine naglo prekinute bolesti. Mislila je da je dovoljno nekoliko
inekcija strane licence da se citava zaraza zaustavi. Ali, zaboravila je
na psihu i njen ritam, na neke
potpuno psiholoske zakone.
Sta
sada u matici moze da se dogodi? Da se pod motivom "borbe protiv
terorizma" ponovo uvuku i ustale neki totalitarni obicaji, po ugledu na
vojno najjacu, a moralno najslabiju zemlju sveta i njenu postteroristicku
retoriku i praksu. Ako u "vanrednom stanju" u nekoj cudnoj brzini dobijemo
sve bitne "funkcije" u drzavi, a pri tome se ne stvore uslovi za,
ocigledno nuzne izbore, demokratska retorika vise nece biti dovoljna.
Hapsenja se u Srbiji nastavljaju na nacin koji je u Francuskoj
poslednji put vidjen u vreme Napoleona Bonaparte. Francuska javnost
zacudjena je ovom "efikasnoscu" koja se vraca u XVIII vek… Po ovdasnjim
izvorima uhapseno je vise od 1000 ljudi. Posle oslobodjenja, 1945.godine u
Francuskoj je bilo hapsenja, ali ona su obelezila kraj drugog svetskog
rata. Zna se da cak ni De Gol u najnemirnijim vremenima po zemlju nije
hapsio vise od 50 ljudi, sto ne
znaci da anketa i istraga nisu
normalno nastavljane. Sta uopste znace sva ta hapsenja "u sirinu", nego da
nema nikakve precizne hipoteze o naruciocu (izvrsilac je nebitan)
politickog ubistva? Nasa drzava matica jos uvek je u fazi praznog
impresioniranja javnog mnjenja, ili mozda, mnogo gore, u
latinoamerikanizaciji politickih obracuna. Kako god da uzmemo pojavu, sve
je to daleko od onoga sto zovemo Evropa. Cak i ako ubrzano udjemo u nju u
ovom sastavu, u sustini cemo ostati izvan nje. I jos nesto: u matici kao
da nema svesti o tome DA JE SVE STO SE DESAVA U SVETU U OVOM TRENUTKU,
POVEZANO.
A u svetu postoje i druge drame. Rat protiv jos jedne
nesrecne zemlje koja poseduje crno zlato , upravo je poceo
i licno sam
( etnicki Srpkinja, a politicki Francuskinja) ponosna na stav moje druge
domovine prema tom uzasu. Nas predsednik Sirak, prevazisao je samog sebe,
odnosno svoje mediokritetstvo i u poslednjem trenutku izbegao sudbinu da
sve nas, francuske gradjane sirom zemlje, pocne da sustize islamska
kletva. Da li je to hrabrost ili zakasnelo budjenje posle jugoslovenske
drame ne znamo, ali mi smo mu kao zajednica Srba Francuske, poslali pismo
podrske, zahtevajuci da u svojoj odluci da se bori za moralni princip i u
antiratnoj koaliciji , barem ovoga puta, izdrzi.
Amerika je najzad,
posle mnogo glupe i nepotrebne retorike, usla u jos jedan rat za ljudska
prava na otimanje tudje nafte. Setimo se samo gde je sve, uz kapljicu
viskija,s macem i biblijom u ruci istovremeno, bacala bombe ili
ratovala od 1945. godine do danas: Nemacka, Francuska, Jugoslavija,
Japan, Vijetnam, Nikaragva, Kambodza, Velika jezera, Libija, ostatak Juzne
Amerike, Etiopija, Somalija, Irak, Bosna, opet Jugoslavija, Cecenija,
Avganistan, i opet Irak . Jedino je Bliski Istok, izgleda, nekoliko
decenija, uopste ne uzbudjuje.
Vec sada u svetu postoji humanitarna
otimacina oko toga ko ce imati primat za rekonstrukciju spaljene
Mesopotamije, odnosno premiju Marsalovog plana. Vec sada je jasno da je
procena duzine rata, odnosno njegove kratkoce, megalomanska i pogresna,
kao sto je to bio slucaj u proceni duzine bombardovanja Beograda.
Skribomani osrednjeg dometa: Levi-Brukner-Gluksman , koje slucajnoscu
znamo iz vremena rata na prostoru bivse Jugoslavije, ucutali su se, jer ne
znaju sta vise,a ni kome da skrabaju. Izvesni Gluksman, trecerazredna
filozofska pojava, bez autenticne veze sa francuskom ali ni, u pravom
smislu reci, evropskom kulturom, ipak je otvorio usta da pozdravi americke
borbene letove, tj. da javno osudi Francusku, Nemacku, Rusiju i Kinu. I on
je, izgleda, u histericnoj amneziji neprijatnih dusevnih sadrzaja,
zaboravio jedino Bliski Istok. Nama znani Kusner, takodje trecerazredna
medicinska pojava, ocigledno je psiholoski primitivnije strukturiran od
svog saborca, jer je sam sebe u napadu infantilnog narcizma stadijuma
ogledala, posle uspesne misije na Kosovu (ili se to njemu tako cini),
skromno predlozio kao prvog guvernera "oslobodjenog Iraka". Ovo se u mom
zanatu zove pomucena percepcija u napadu megalomanije, slucaja na granici
akutne psihoze.
S druge strane, javno mnjenje svih zemalja sveta
potresaju antiratne demonstracije i na ulice sveta izlaze deca, skole,
gimnazije, fakulteti, penzioneri, politicke partije, sindikati, svesni ili
polusvesni Hriscani, svi protiv novog neokolonijalnog rata.Izgleda da je
jedino u nasem Beogradu mrtvacki mir, odnosno zbunjenost ili strah od
novih bombardovanja ili novih lokalnih ubistava. Srbija je i dalje
rekonvalescent koji zgrceno sedi u cosku sok-sobe i ne moze da pruzi pomoc
novim ranjenicima i bolesnicima. Zato, mladi ministar spoljnih poslova
samozvano "pruza pomoc" jacoj strani: ovo , takoreci privatno lice (buduci
da na birackom telu Srbije njegova organizacija dobija
nekih 0,03
posto) velikodusno je, u jednoj izjavi, u ime srpskog naroda, "dalo nebo"
za preletanje americkim i engleskim avionima. Tako izgleda zakasnela i
neuspela IDENTIFIKACIJA SA AGRESOROM u trenutku kada je u svetu javno
sahranjno INTERNACIONALNO PRAVO, koje je, uostalom, i do sada bilo samo
univerzitetski
predmet. Ali, jasno je da ni robovi, ni mazohiste, ni
iskljucivi utilitaristi, nikada, u stvari, ne mogu da postanu
"demokrate".
Zajednica Srba Francuske izrazila je saucestvovanje u
muci irackom narodu. Onaj ko je proziveo Zlo, duzan je da pomogne drugom
koji u njega ulazi. Tako barem misle Hriscani koji znaju sta je raspece
nevinog.
Mi u psihoterapiji ne zaboravljamo da smo svi, u kratkom
zivotu, samo karike u dugom lancu psihopatologije nasih predaka.
Zato smo, u nasem zanatu i misiji, odavno prihvatili poruke
razapetih i stradalnika sirom sveta. Svih onih koji su nas na vreme
upozorili.. .
NAPOMENA: Autor je psiholog i pisac (O domu i
iskonu), potpredsednik je zajednice Srba u Francuskoj.
21. mart 2003. godine
|
