|
BALOVI VAMPIRA Kugo
ljudska da te bog ubije! ali
ti je malo po svijeta te
si svojom zlošću otrovala no
si otrov adske svoje duše i
na ovaj kamen izbljuvala? Ne
bojim se od vražjega kota, neka
ga je ka na gori lista, no
se bojim od zla domaćega.
Dok ovo pišem na televizoru gledam kako se
Bagdad sravnjuje sa zemljom, baš kao i Beograd pre tačno četiri godine. Kao i u
Srbiji, i u Iraku stradaju najviše, naravno, civili. Sada protesti širom sveta
protiv ovog terora Imperije, protiv bala vampira, kojih (protesta) nije bilo
kada je Srbija bila izložena genocidnom bombardovanju, što je za mene još
neodgonetnuta misterija. Zna se: bez Beograda ne bi bilo ni Bagdada. Srbija i
Beograd su presedan za kršenje Povelje UN i međunarodnog prava. Ali, to je
posebna tema.
Ali, svrha ovoga teksta nije Bagdad i Irak. Previše je briga na meni da
bi bilo mesta za Bagdad i Irak. Odvratni su mi ovi "mirovnjaci" koji liju suze
sada, a koji prstom nisu mrdnuli kada su isti ovi krvoloci uništavali Srbiju,
Beograd. Čak su neki od sadašnjih mirotvoraca taj zločin i svojski podržavali
ili učestvovali u njemu, kao naprimer Nemci i Nemačka. Kada su gađali zgradu
Generalštba Vojske Jugoslavije bijah na balkonu svog stana nedaleko od cilja i
umalo što nisam izgubio glavu. "Kakva bi to ironija bila da sada poginem, a
uspelo mi je da rat preživim na svom mučeničkom Kordunu gde su Hrvati i
poturčenjaci s onu stranu reke Korane počinili zločine kakve istorija ne pamti,
a ja im više puta pobegao doslovno ispod noža i malja u poslednjem
trenutku".
Nije
dakle bal vampira samo u Iraku. Ima ih ovde koliko hoćete. Jedan je upravo i u
Beogradu. U organizaciji aktuelne vlasti u
Beogradu i Parlamentarne skupštine NATO, u zgradi saveznog parlamenta (!),
održavaju vampirski skup pod nazivom "Srbija i Crna Gora: nove nade,
novi izazovi". Skup je brojan. Među vampirima su – pored domaćih Mićunovića,
Svilanovića, Tadića, Mihajlovića, i drugih perjanica petooktobarskog režima – i
strani, predstavnici Parlamentarne skupštine NATO, šefovi misija OEBS-a u SCG i
BiH. Tu je poznati "stručnjak" za Balkan Karl Bilt. Na
seminaru je govorila i "glavni tužilac" "Haškog tribunala" Karla del Ponte, koja
je istakla neophodnost saradnje SCG sa ovom institucijom, za koju je istakla da
ne sudi narodima, već pojedincima koji su činili ratne i zločine protiv
čovečnosti. Del Ponte je rekla da SCG i ostale države treba odmah i u potpunosti
da ispune njene zahteve i najavila da će nastaviti da goni pojedince koji su
najodgovorniji za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji
bivše SFRJ. Ta neverovatna žena rekla je
i da "svaka država mora da poštuje međunarodno pravo pa i SCG", iako zna
– ili bi trebalo da zna – prvo, da rezolucija Saveta bezbednosti 827 kojom je
"osnovan" tzv. Haški tribunal nije nikakvo međunarodno pravo, a drugo da njen
gazda, Imperija , upravo u momentu dok ona tako govori u centru Beograda, u
Iraku na najbrutalniji način – kao što je to radila i sa Srbijom - krši sve norme međunarodnog prava. - Ona je
upalila sveću i položila cveće na Đinđićev grob u Aleji velikana na Novom
groblju u Beogradu. Mesto su obezbeđivale jake snage specijalnih policijskih
jedinica Srbije. Del Ponte je želela da dođe na sahranu u Beograd, ali su je od
toga, kako je potom objasnila, odvratile vlasti u Beogradu, ocenjujući da to ne
bi bilo celishodno zbog nelagodnosti koje srpski narod oseća prema Hagu. A, eto,
za par dana bilo je celishodno. Ni datum nije
slučajan. Skup ovih vampira dočekao je i 24. mart, dakle, četvrtu godišnjicu
kada su hteli da unište svoga sadašnjeg domaćina. Da proslave taj
datum. Kada
govorimo o balovima vampira "sa inostranim elementom" ne može se izbeći njihovo
prisustvo na sahrani Zorana Đinđića. Tu smo videli, jedan do drugog, na primer,
Lorensa Iglbergera i Ivicu
Račana! O Račanu ne treba trošiti
ni jedne jedne jedine reči. O njemu sve znaju oni kojih se on i najviše tiče:
Srbi koji su izbegli iz njegove NDH i oni koji su tamo ostali. A a što se Iglbergera tiče treba podsetiti da je on lično minirao Kutiljerov
mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu i, na taj način, izazvao tamo rat
tako da je svaka kap krvi tamo prolivena na rukoma ovog zlikovca. Njegov dolazak
u Beeograd, pa makar i na sahranu prijatelja Đinđića, je, naravno, čista
provokacija i ponižavanje Srba. A šta tek
reći o govoru Jorgosa Papandreua na sahrani Đinđića u ime Evropske unije? U
svojstvu predsedavajućeg EU, obećao je "pomoć" Srbiji! Slučaj je hteo da sam u
momentu kada je on govorio na Novom groblju u Beogradu, imao u ruci jedne novine
koje nose datrum 1. juli 1991. godine. Svako ko želi da vidi šta je Evropska
unija (tada se zvala Evropska zajednica) treba da pogleda bilo koje beogradske
novine od tog datuma. Tu je, naime, detaljan prikaz kako je te noći, u 1 sat i
30 minuta, "trojka" te organizacije – u sastavu Đani de Mikelis, Žak Pot i Hans
Van Den Bruk – na sednici tadašnjeg Predsedništva SFRJ ustoličila za šefa SFRJ –
Stjepana Mesića! Taj događaj je
bio do tada bez presedana u istoriji međunarodnih odnosa po svojim zločinačkim
namerama i kasnijim posledicama. Od tada je ta organizacija počinila nebrojene
zločine protiv srpskog naroda i njegove države. I, eto, njen šef dolazi u
Beograd da nad grobom srpskog premijera obeća da će "i dalje" pomagati Srbima i
Srbiji! Grčki narod je bio možda jedini narod na svetu koji je za svo vreme
gedocida nad srpskim narodom i njegovom državom bio na njegovoj strani. Kako
onda Papandreu može da ga predstavlja?, pitam se. A kada
govorimo o balovima vampira bila bi čista nepravada ne spomenuti takozvanu
Međunarodnu kriznu grupu (MKG – ICG). Oni su upravo ovih dana upozorili svet da
bi bila greška u bilo čemu popuštati Srbiji zbog pogibije Zorana Đinđića i
teškoća u kojima se usled toga Srbija našla; treba je još jače pritiskati! Ako
bismo se ozbiljnije pozabavili ovom grupom, siguran sam da bismo došli do
zaključka da sva zla koja su počinjena protiv Jugoslavije i srspkog naroda
poslednjih godina su smišljena u tom zmijskom
gnezdu.
Sve ovo sa involviranim stranih faktorom, ma koliko bilo monstruozno,
nije me ponukalo da pišem ovaj tekst. Ponukalo me je nešto drugo, na prvi pogled
nevažno kada se usporedi sa napred spomenutim monstruoznostima. I, naravno,
Njegoševa besmrtna misao.
Na početku Knez Mihailove ulice u Beogradu, tu gde prestaju Terazije,
sedeo je ovih dana jedan čovek i molio ljubazno prolaznike da potpišu da
podržavaju krivičnu prijavu protiv
idiota iz Radija B92, Verana Matića,
direktora i Aleksandra Timofejeva, glavnog i odgovornog urednika,
"zato što su proizveli i pustili u program Radija B-92 od unazad oko
godinu dana pamflet koji glasi: "BUDIMO
LJUDI, ŠTO REČE NEKO, IAKO SMO SRBI", pri čemu je upotrebljena audiomontaža kao
da to govori patrijath srpski Pavle. U prijavi stoji i ovo:
"Podnosilac prijave ce kopiju dostaviti i međunarodnim forumima i organizacijama
jer je u ubeđenju da ovakva nečovečnost i hohštapleraj nije zabeležen u istoriji
ljudskosti i minimuma poštovanja predstavnika naroda, u ovom slučaju patrijarha
srpskog Pavla". Naravno, odmah sam potpisao. Redni broj moga potpisa bio je 856.
"Bravo", rekoh sebi, "evo u Beogradu ima nas čak 856 koji osuđujemo ovaj i
ovakav nečuveni idiotluk. To je veliki napredak za
Beograd".
A evo zašto sam to sam sebi rekao.
U avgustu mesecu već daleke 1991. godine beograedski dnevni list
Borba
(direktor Ivan Mrđen, glavni i
odgovorrni urednik Manojlo
Vukotić, sadašnji glavni i odgovorni urednik najtiražnijeg dnevnika u
Jugoslaviji Večernjih
novosti) objavio je sledeći "vic": "Na praznim ulicama Goražda nigde žive duše. Odjednom se pojavljuje neki pas. Haso skida snajper, nišani i pogađa psa. ‘Što ubi psa, bolan ne bio’, pita ga jaran. ‘Pusti ga, Srbenda!’, odgovara ovaj. ‘Otkud, ba, pas može biti Srbin?’, čudi se jaran. ‘A, vidiš, kopa kosti i trpa ih u drugu jamu’, odgovori mu Haso.” Kada sam podneo krivičnu prijavu, javnu tužilac mi je odgovorio da se moja prijava odbacuje, "jer u opisanoj radnji nema elemenata krivičnog dela"! Da bi se potpuno razumeo ovaj "vic" treba podsetiti da se tada, u leto 1991, mnogo govorilo i pisalo o otkopavanju kostiju u Prebilovcima žrtava ustaškog pokolja srpskih žena i dece 1941. godine i njihovo sahranjivanje po pravoslavnom obredu. Otuda moja reminiscencija na Beograd ljeta gospodnjeg 1991. u kojem nije bilo nikakve reakcije na ovaj "vic", uključujući i Miloševićevog javnog tužioca! Zaista, dakle, taj Milošević, eto, zaista beše "diktator" kako ga optužuje više od pola Srbije i Karla del Ponte... Povodom tog "vica" kragujevački časopis Pogledi objavio je tada moj tekst koji je nosio karakterističan naslov Ustaški brlog u centru Beograda. Dakle, sadašnji balovi vampira u Beogradu, pod proglašenim vanrednim stanjem od strane petooktobarskog režima, nije gotovo ništa novo. Od 1991, od pojavljivanja citiranog "vica", koji je naravno mogao da smisli samo bolesni ustaški um, do danas ja ne mogu da shvatim i da ocenim šta je, ustvari, Beograd, da ne kažem Srbija. Jednostavno, ne mogu da prihvatim one glasove koji se sve glasnije čuju, a koji govore da je Srbija, a pre svih Beograd, tokom istorije pod Turcima, preko oslobodilačkih ratova protiv njih, kroz balkanske ratove, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, Brozov period antisrpske vladavine i bežaniju njegovog najobrazovanijeg i najvitalnijeg dela u inostranstvu kada je pokrenut genocidni pohod na prekodrinske Srbe pre trinaestak godina - uništena i kao država i kao narod, dakle da je ostvaren genocid, a ovo što je od njega ostalo jedva i preživljava neimaštinu, ponižavanja i pritiske "međunarodne zajednice" . Tražeći odgovore na ova i ovakva poražavajuća pitanja, ponekad ipak dolazim do utešnog zaključka da je, ustvari, reč samo o nekim centrima u Beogradu, a ne o Beogradu i Srbiji kao celini, gde se ukotvila ustaško-cionistička bagra. Po svemu sudeći to su Socijaldemokratska partija na čelu sa Žarkom Koraćem – koja sada predlaže zabranu Srpske radikalne stranke i Stranke srpskog jedinstva "jer su fašističke", a nije im fašizam citirani "vic" i B-92. I naravno kombi-partija Građanski savez na čelu sa Svilanovićem i razne takozvane nevladine organizacije (NGO) sa platnog spiska Šoroša, CIA-e, EU, SE, OEBS-a, ICG i drugih antisrpskih centara moći. Ne mogu da se pomirim sa mišlju da je to "zlo domaće" u stanju da uništi Srbe i državu im Srbiju. Čak ni sada uz pomoć izdajničke Crne Gore. Sadašnju Crnu Goru najevidentnije personalizuje Novak Kilibarda, donedavna veliki Srbin, sada savremeni i moderni poturčenjak koji, dolazeći u Beograd kao član novog "parlamenta" nazovidržave "državne zajednice Srbija i Crna Gora" izjavljuje: "Žao mi je što u Beograd ne idem kao konzul, već kao poslanik." (1). Dr Milan Tepavac Fusnota: (1) Pod naslovom "Što se grbo rodi, niko ne ispravi", beogradski Glas javnosti od 24.3. 2003. objavljuje ovaj sjajan, pošten i zanimljiv tekst Olge Rajčević Lole iz Igala o ovom tipičnom današnjem Crnogorcu povodom njegove gore citirane izjave: Sujetan Crnogorac, kad podigne nos, postaje veliki problem, i svoj i tuđi. U našem bogatom jeziku slično se kaže i o ružnoći, ali ne mora da bude tako. Ima ružnih ljudi koji, suočavajući se sa ružnoćom svoga lica, čine sve da je prevaziđu, na primer, dobrotom, pameću, nežnošću i činjenjem dobrih dela. Čovek o kome želim da pišem i podsetim javnost na njega ružan je - i spolja i iznutra. Iako
skoro da smo ga ovde zaboravili i ono što je govorio i činio, a on se, eto,
pojavi kao zao duh i izjavi: "Žao mi je što u Beograd ne idem kao konzul, već
kao poslanik." Beograd
je, verovatno, jedini grad na svetu koji prihvata da ugosti takvog poslanika, a
Srbi i da ga izglasaju. A bio je taj i veliki Srbin. Toliko je srbovao da sam ga
slušala kako u Kotoru preti Bokeljima katoličke veroispovesti da moraju u
stampedu da napuste Boku. Sa obaveznom pratnjom od nekolicine naoružanih momaka
koji su šljegli s brda žario je i palio isto onako kako je činio dok je studirao
književnost u Beogradu terajući nas devojke da ulazimo u
partiju. O
nama koleginicama kasnije je po primorskim kafanama pričao kako smo sve, do
jedne, spavale s njim, neodoljivim ljubavnikom. Nikad mu nije pošlo za rukom ili
za mozgom da se pomiri s neuspesima ružnog patka. Profesor svetske književnosti
od njega i Jevrema Brkovića (tadašnjeg studenta, a sada demokrate hrvatske
provinijencije i dukljanskog ideologa) nije smeo da spomene velikane
književnosti, jer su oni tvrdili da pre i posle Njegoša nema velikana. Sada
pljuju po Njegoševom srbovanju. Moglo bi se o tom čoveku i konzulu crnogorskom u
BiH mnogo toga napisati - ali, nadam se, za podsećanje je i ovoliko
dovoljno. Kad
se presuldumio i okrenuo ćurak naopako postao je još naopakiji. Zarad opstanka i
ugodnog života bez muke okrenuo se novoj partiji i njenoj ideologiji plaćenih
mrzitelja svega srpskog. Pretpostavljam da će svoju novu funkciju iskoristiti za
dorađivanje dosadašnjih neostvarenih mračnih ciljeva. Sujetan Crnogorac kad
podigne nos postaje veliki problem. U borbi za vlast ne bira
načine. Kad
bi u Srbiji bilo više mislećih ljudi i duže pamtećih, ne bi postojalo dileme o
željama crnogorskih vlastodržaca (osim da nas "po svijetu ruže" što proizilazi
iz jagme za diplomatama). Tako će ponovo isprovocirati Srbe po poznatom nam
sistemu, pa će nas nabediti da želimo veliku Srbiju i hegemoniju nad Crnom
Gorom. A
gospodin Gavrilović u Skupštini je izjavio kako smo tako činili i sa Slovenijom
i Kučanom (komunistom), a on (Kučan) diže Sloveniju u nebesa. Kad bismo bili
naivni poverovali bismo. Slovenija se podigla, kao i Crna Gora, na srpskim
leđima od Aleksandra, preko Tita do ovih danas. I to je istina. Međusobno
zavađeni, izglasali bismo i crnog đavola samo da nije Šumadinac ili
Pomoravac. |
Title: Message
