Haški tribunal
Ko su
profiteri?
Kada je pre dve godine tadašnji predsednik
Jugoslavije Vojislav Koštunica, neposredno posle izručenja Slobodana Miloševića
Haskom tribunalu, lansirao izraz "haški profiteri", nije mogao ni da pretpostavi
ko bi sve u budućnosti mogao da se podvede pod ovaj pojam...
Od posprdnog
naziva, koji je trebalo da uvredi samo neke političare, neke nevladine
organizacije i neke novinare, izraz "haški profiteri" pretvorio se u pošalicu,
jer se proširio krug onih koji su se, legalno ili nelegalno, moralno ili
nemoralno, posredno ili neposredno, profesionalno ili neprofesionalno,
"ogrebali" o Tribunal i njegov budžet.
Naravno, da mnogo toga što je vezano
za ovaj Sud nije tragično, bilo bi smešno. Ovako, nije smešno, ali je zanimljivo
podsetiti koliki je, u stvari, haški budžet, koliko novca pri tom sudu zarađuju
advokati i čega su se sve dosetili pritvorenici, kada je reč o finasijama.
Budžet - 100 miliona dolara
Haški tribunal je 1993. godine počeo sa
prilično skromnim budžetom od 200 hiljada dolara, a danas taj iznos dostiže
skoro 100 miliona dolara godišnje. Zato i ne čudi što se prvi "nesuđeni" haški
tužilac, advokat Ramon Eskobar Saloma iz Venecuele, posle pet meseci nećkanja
predomislio i prihvatio bolju ponudu.
Haški Sud uglavnom finasiraju SAD, a
njegov budžet je već 1994. godine porastao na 10.800.000 dolara, naredne godine
je iznosio 25.300.000, a 2001. godine 96.443.900 dolara godišnje. Za sudije
Haškog tribunala kažu da im je plata na nivou podsekretara Ujedinjenih nacija.
Advokati su plaćeni 110 dolara na sat, a dnevnice im iznose 200 američkih
dolara.
Portparol sudskog dela Tribunala Džim Lendejl je izjavio da je na
trojicu "prijatelja Suda" u procesu protiv Slobodana Miloševića za manje od
godinu dana potrošeno preko 600 hiljada dolara. Kada se to podeli na tri,
računica kaže da je svaki "amikus" mogao dobiti godišnje oko 200.000
dolara.
Ovaj sud plaća boravak, dnevnice i putne troškove svedocima. Svedoci
su obično smešteni u hotelima, plaćena im je hrana, a za džeparac dnevno
dobijaju 30 evra. Pravilo je da svim optuženima koji nisu u mogućnosti da plate
svoju odbranu Tribunal obezbeđuje sredstva za to. Tako su i "najveći Srbi" u
Hagu pristali na tu uslugu omraženog suda.
Slučaj Krajišnik
Na advokate Momčila Krajišnika, koji se nalazi u
pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, a nije mu još ni počelo suđenje, do sada je
potrošeno 900 hiljada dolara. Ako se setimo da je još 1996. godine bivša
predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić optužila Krajišnika da je ratni
profiter i da je opljačkao srpski narod, onda nije logično pitanje - zašto je
"veliki Srbin" Krajišnik pristao da mu Haški tribunal plati odbranu, već - zašto
je Sud pristao na to kada je Krajišnik u pitanju.
Na jednoj od Statusnih konferencija u pripremi procesa protiv Krajišnika,
odbrana je tražila da obdukcione izveštaje iz materijala Tužilaštva pregleda
njihov (odbrane) ekspert - patolog. Kada je na narednoj Statusnoj konferenciji
(krajem prošle godine) sudija Ričard Mej upitao tadašnjeg Krajišnikovog advokata
Dejana Brašića (koji je u međuvremenu suspendovan) šta je patolog-ekspert Dunjić
uradio, Brašić je rekao da je pregledao materijal tužilaštva, ali da još o tome
ništa nije napisao. Tada je sudija Mej strogo rekao: "Za 11 hiljada dolara,
koliko je ekspert dobio, očekujem da je nešto i napisao i očekujem da to bude
uskoro urađeno".
Žigićeva računica
Bosanski Srbin Zoran Žigić, optužen i osuđen za
zločine protiv čovečnosti nad Muslimanima i Hrvatima (u logorima Omarska i
Keraterm), takođe je koristio usluge Tribunala za plaćanje advokata. Na njegovu
odbranu je potrošeno 1,5 milion dolara. Zbog sumnje da je sa svojim advokatom
napravio "dil" o podeli tog novca, 1995. godine pokrenuta je istraga. Istaga je
pokazala da je Žigić, iako u pritvorskoj jedinici u Ševeningenu, kupio dva stana
u Zrenjaninu, a priča se da je samo u pritvorskoj kantini potrošio oko 30
hiljada evra.
Snalaženje i razni ugovori sa advokatima nisu bili retkost u
Hagu, ali je posle Žigićevog slučaja takva mogućnost manipulacije i zarade
znatno manja jer je pojačana kontrola. Obelodanjeno je, recimo, i to da su
Žigićevi advokati za svoje potrebe bili unajmili dve žene koje su, navodno,
trebale da im pomažu i izvrše neke istrage. Ispostavilo se, na kraju, da te dve
dame uopšte nisu bile nikakvi istražitelji, iako je za njihov posao obezbeđen
novac.
Koliko su, i da li su, pojedini osuđeni, a ne samo optuženi, uopšte
profitirali, teško je reći i pored činjenice da su ustanovljene i obelodanjene
neke finasijske malverzacije i da je za njihovu odbranu Sud dao novac. Godine
provedene u zatvoru, sramota naneta porodicama i, najvažnije - zločini koji su
počinjeni, a kojima je, između ostalog, i bačena ljaga na čitav narod, ne mogu
se sprati nikakvim novcima. O žrtvama zločina da i ne govorimo. Ta nesreća se ne
može naplatiti.
Naravno, svako ima pravo na odbranu, pa i optuženi za ratne
zločine. I, naravno, niko nije kriv dok se ne završi suđenje i ne donese
presuda. Pa ipak, ima u ovoj priči o novcu i Haškom tribunalu još jedna "stavka"
sumnjivog morala, koja ne sme biti zaboravljena.
(Ne)moralna odluka
Prema odluci Nacionalnog saveta Savezne vlade za
saradnju sa Haškim tribunalom, naša država finasijski pomaže optužene koji su se
dobrovoljni predali, kao i njihove porodice. Još 10. oktobra prošle godine
doneti su kriterijumi za dodelu materijalne pomoći optuženima i članovima
njihove uže porodice sa kojima su živeli u zajedničkom domaćinstvu, koje je
potom usvojila Savezna vlada. Pomoć se sastoji u naknadi dela troškova boravka u
Pritvorskoj jedinici Međunarodnog krivičnog suda u iznosu od 200 evra mesečno,
kao i u naknadi putnih troškova članova uže porodice za posetu pritvorenika koji
su se dobrovoljno predali. Država plaća tri povratne avionske karte na relaciji
Beograd - Amsterdam, kao i iznos od 250 evra po osobi na ime ostalih troškova,
svaka dva meseca.
Osim ovoga, Nacionalni savet predvideo je i materijalno
pomaganje optuženih koji se nalaze na teritoriji SR Jugoslavije po odluci
Međunarodnog krivičnog suda o privremenom puštanju na slobodu, uz poštovanje
uslova pod kojima su pušteni. Ta prava je i pre donošenja ove odluke već uživala
Biljana Plavšić, za čije su privremeno puštanje na slobodu podnete i sve
finasijske garancije.
Ove odluke Nacionalnog saveta nemaju, dakle, veze sa
budžetom Tribunala, ali itekako imaju veze sa budžetom naše zemlje i novcem koji
se od naših građana izdvaja za one koji su, najblaže rečeno, dok su bili na
vlasti, već poprilično za sebe "izdvojili". Zato se zaista postavlja pitanje da
li je moralno, pa i ekonomski opravdano, da u zemlji u kojoj je prosečna plata
manja od 200 evra upravo toliko dobijaju porodice optuženih za ratne
zločine.
To šta su optuženi za ratne zločine stvarno počinili ili naređivali
tokom ratnih godina, kao i to šta su sve mogli, a nisu učinili, utvrdiće sud.
Ali, da li su baš činom dobrovoljne predaje Tribunalu (kad im već ništa drugo do
predaje nije ni preostajalo) zaslužili apanažu, veliko je pitanje. Pitanje na
koje odgovor verovatno zna svaki obični građanin ove zemlje.
Jasminka
Kocijan, Hag
http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em161/med/med1.htm
