Vecernje novosti, 6/26/2003.
Dosije Hag
Dve strane
rata
M. Z.
UNAKRSNA pitanja optuženog i bivšem ambasadoru SAD
u Hrvatskoj Piteru Galbrajtu, donela su oštra suprotstavljanja stavova između
Slobodana Miloševića i ovog svedoka optužbe na suđenju u Hagu.
Bio je to, u stvari, sudar dve politike, u kojima je optuženi dokazivao neumešanost Srbije i njega lično u događaje u Hrvatskoj, dok ga je američki diplomata optužio da je bila dovoljna samo jedna njegova reč da zaustavi tragediju operacije “Oluja”, u leto 1995.
Milošević je “načeo” Galbrajta pitanjem - zna li da je Hrvatski svetski kongres podneo zahtev Karli del Ponte da otvori istragu protiv hrvatskih oficira, predsednika SAD i njega lično, zbog akcije “Oluja”, što je odmah nagnalo sudiju Ričarda Meja da preseče odgovor svojim pitanjem: “U čemu je to relevantno?”
- Zato što je izvršen najveći zločin, u kome je više od 250.000 Srba proterano - odgovorio je optuženi. - Relevantno je g. Mej i zbog toga što on opravdava ovaj zločin i političkim razlozima brani sebe i SAD.
- Mislim da su SAD učinile sve što je moguće da se reši problem Krajine - odgovorio je Galbrajt. - Uložili smo ogromne napore i ugrozili svoje odnose sa Hrvatskom da sprovedemo plan Z-4.
Amerikanac je objasnio da se njegova zemlja našla rastrzana između posledica hrvatske vojne akcije i želje da spreči da se pad Bihaća, koji su napale srpske snage iz Republike Srpske i Krajine, pretvori u masakr sličan onom u Srebrenici. Zato se opredelila da podrži Hrvatsku.
- Znate li da je u Bihaću bio samo muslimansko-muslimanski, a ne srpsko-muslimanski sukob, između pripadnika vojske SAO Zapadna Bosna Fikreta Abdića i Petog korpusa armije BiH? - podsetio ga je Milošević. - Srbi nisu bili nikakva pretnja Hrvatskoj, a i Abdić je često dolazio kod Franje Tuđmana u Zagreb. To vam je bar poznato.
- Hrvati su se bojali da bi RSK i RS mogle da se ujedine, ako padne Bihać.
Znate li da se zvanični Beograd protivio njihovom ujedinjenju?
- Sećam se izjava u tom smislu, ali isto tako znam i da ste vi podržavali RS i RSK.
Pomagali smo im da prežive, jer su bili siromašni, što i vi ne sporite i pitam se šta je u tom čudno.
- Zato što niste podržali plan Z-4, zato što ste 2. i 3. avgusta 95. odbili da se oko njega čujete sa Babićem, a i sa nama, prethodno, u januaru te iste godine, kad je plan bio pripremljen. Taj rat je mogao da se izbegne, da su počeli ozbiljni pregovori unutar Hrvatske.
Da se nije dogodilo suprotno? Sve je vodilo ka mirnom rešenju, koje hrvatsko vođstvo nije želelo, jer tada ne bi moglo da istera 250.000 Srba!
Milošević je potom citirao dokumente, iz kojih se vidi da su vlada i skupština u Kninu prihvatile sporazum o ekonomskoj saradnji sa Hrvatskom iz decembra 94. Time je odgovorio na Galbrajtovu tvrdnju - kako je srpsko otezanje oko ove saradnje, za šta krivi i okrivljenog, iziritiralo Hrvatsku i ona je, s pravom, izgubila strpljenje i započela “Oluju”.
Pa, ovo što citiram, dogodilo se pre ponude plana Z-4 i kako može nešto, što se desilo posle, da prouzrokuje ono što se desilo pre? - začudio se optuženi.
Tokom daljeg ispitivanja, Amerikanac je priznao da su SAD znale za isporuke oružja Bosni iz Irana, preko Hrvatske, objasnivši kako je Aliji Izetbegoviću rekao da nema instrukcije svoje vlade o tome, a ovaj to shvatio kao - neprotivljenje Amerike.
On je dopustio da je Hrvatska u “Oluji” počinila paljevine i ubistva, ali i naglasio da “Oluja” nije bila akt etničkog čišćenja, jer su Srbi napustili Krajinu pre nailaska hrvatskih snaga!
Galbrajt je ponovio i da se optuženi nadao da će stvoriti Veliku Srbiju od delova hrvatske teritorije, u čemu ga je ohrabrivao Lord Oven, ali je istovremeno strahovao i da tako nešto ne bude presedan za Kosovo.
Bio je to, u stvari, sudar dve politike, u kojima je optuženi dokazivao neumešanost Srbije i njega lično u događaje u Hrvatskoj, dok ga je američki diplomata optužio da je bila dovoljna samo jedna njegova reč da zaustavi tragediju operacije “Oluja”, u leto 1995.
Milošević je “načeo” Galbrajta pitanjem - zna li da je Hrvatski svetski kongres podneo zahtev Karli del Ponte da otvori istragu protiv hrvatskih oficira, predsednika SAD i njega lično, zbog akcije “Oluja”, što je odmah nagnalo sudiju Ričarda Meja da preseče odgovor svojim pitanjem: “U čemu je to relevantno?”
- Zato što je izvršen najveći zločin, u kome je više od 250.000 Srba proterano - odgovorio je optuženi. - Relevantno je g. Mej i zbog toga što on opravdava ovaj zločin i političkim razlozima brani sebe i SAD.
- Mislim da su SAD učinile sve što je moguće da se reši problem Krajine - odgovorio je Galbrajt. - Uložili smo ogromne napore i ugrozili svoje odnose sa Hrvatskom da sprovedemo plan Z-4.
Amerikanac je objasnio da se njegova zemlja našla rastrzana između posledica hrvatske vojne akcije i želje da spreči da se pad Bihaća, koji su napale srpske snage iz Republike Srpske i Krajine, pretvori u masakr sličan onom u Srebrenici. Zato se opredelila da podrži Hrvatsku.
- Znate li da je u Bihaću bio samo muslimansko-muslimanski, a ne srpsko-muslimanski sukob, između pripadnika vojske SAO Zapadna Bosna Fikreta Abdića i Petog korpusa armije BiH? - podsetio ga je Milošević. - Srbi nisu bili nikakva pretnja Hrvatskoj, a i Abdić je često dolazio kod Franje Tuđmana u Zagreb. To vam je bar poznato.
- Hrvati su se bojali da bi RSK i RS mogle da se ujedine, ako padne Bihać.
Znate li da se zvanični Beograd protivio njihovom ujedinjenju?
- Sećam se izjava u tom smislu, ali isto tako znam i da ste vi podržavali RS i RSK.
Pomagali smo im da prežive, jer su bili siromašni, što i vi ne sporite i pitam se šta je u tom čudno.
- Zato što niste podržali plan Z-4, zato što ste 2. i 3. avgusta 95. odbili da se oko njega čujete sa Babićem, a i sa nama, prethodno, u januaru te iste godine, kad je plan bio pripremljen. Taj rat je mogao da se izbegne, da su počeli ozbiljni pregovori unutar Hrvatske.
Da se nije dogodilo suprotno? Sve je vodilo ka mirnom rešenju, koje hrvatsko vođstvo nije želelo, jer tada ne bi moglo da istera 250.000 Srba!
Milošević je potom citirao dokumente, iz kojih se vidi da su vlada i skupština u Kninu prihvatile sporazum o ekonomskoj saradnji sa Hrvatskom iz decembra 94. Time je odgovorio na Galbrajtovu tvrdnju - kako je srpsko otezanje oko ove saradnje, za šta krivi i okrivljenog, iziritiralo Hrvatsku i ona je, s pravom, izgubila strpljenje i započela “Oluju”.
Pa, ovo što citiram, dogodilo se pre ponude plana Z-4 i kako može nešto, što se desilo posle, da prouzrokuje ono što se desilo pre? - začudio se optuženi.
Tokom daljeg ispitivanja, Amerikanac je priznao da su SAD znale za isporuke oružja Bosni iz Irana, preko Hrvatske, objasnivši kako je Aliji Izetbegoviću rekao da nema instrukcije svoje vlade o tome, a ovaj to shvatio kao - neprotivljenje Amerike.
On je dopustio da je Hrvatska u “Oluji” počinila paljevine i ubistva, ali i naglasio da “Oluja” nije bila akt etničkog čišćenja, jer su Srbi napustili Krajinu pre nailaska hrvatskih snaga!
Galbrajt je ponovio i da se optuženi nadao da će stvoriti Veliku Srbiju od delova hrvatske teritorije, u čemu ga je ohrabrivao Lord Oven, ali je istovremeno strahovao i da tako nešto ne bude presedan za Kosovo.
