KOSOVO: SEST VEKOVA SRPSKE MUKE
Ovih dana navrsava se cetiri godine od kako je Savet Bezbednosti UN
usvojio Rezoluciju 1244 sa deklarisanom namerom da se zacrta put ka
trajnom miru na Kosovu i Metohiji. Rezolucija govori o multietnickom,
demokratskom Kosmetu, o demokratskom drustvu koje bi postovalo
drustvena, politicka i ljudska prava svakog pojedinca. Nijedan od tih
ciljeva nije ostvaren u juznoj srpskoj pokrajini. Preko sest vekova od
sudbosnosnog boja na Kosovu polju 28. juna 1389. godine, ona prezivljava
teske dane koji po svojoj tragici nemaju presedana cak ni u dugim
vekovima turskog gospodarenja Balkanom.
Razgovaramo sa dr Srdjom Trifkovicem, direktorom Centra za medjunarodne
odnose u Rokfordu (SAD), o znacaju Kosova za proslost i za buducnost
Srbije. Kako je Kosovo postalo simbol srpske moci i srpskog poraza?
Trifkovic: U priodu nastanka i rasta srednjevekovne srpske drzave njeno
srediste je bilo daleko juznije nego sto je danas. U doba Stevana
Nemanje to je bila Raska, a prestojnica cara Dusana bila je u Skoplju.
Citava oblast ne samo Kosova i Metohije vec i dobrog dela severne
Albanije, zatim severni Epir koji je deo danasnje Grcke, grcki deo
Makedonije kao i zapadni deo danasnje Bugarske, bili su integralni deo
srpske drzave. Da je stanovnistvo srednjevekovnog Kosova bilo srpsko,
ili skoro iskljucivo srpsko, nema nikakve sumnje. O tome postoje
dokumentovani dokazi, zapisi srednjovekovnih hronicara, manastisrskih
imanja, popisi poreskih obveznika - i naravno toponimi koje cak ni sami
Albanci nisu uspeli dovoljno da izvitopere i da izbrisu njihov cisto
slovenski karakter.
Medjutim, Kosovo je vec preko cetiri stotine godina pod stalnim
demografskim pritiskom severnoalbanskih plemena, gde je dolazilo do
klasicnih primera ruralne prekomerne populacije, tj. nesposobnosti tog
pasivnog podrucja da prehrani svoje stanovnistvo. U sredisnjem periodu
turske vladavine, pocev sa drugom polovinom 16. veka, dolazi ne samo do
povremenih upada albanskih nomada i stocara u Kosovsko-metohijsku
ravnicu vec i do trajnog zaposedanja teritorije, pre svega plodnih
imanja koje su Srbi u sve vecem broju napustali. Srbi napustaju ognjista
u tragicnom broju posle povlacenja princa Eugena Savojskog sa teritorija
centralnog Balkana, posle njegovog neuspeha u ratu sa Turcima 1699.
godine. To je bila ta velika seoba Srba pod patrijarhom Carnojevicem.
Srbi, lakomisleni kako ih je Bog stvorio, pridruzili su se napredujucoj
austrijskoj vojsci koja je posle turskog poraza pod Becom htela da
prodre sto dalje ka Konstantinopolju, pa mozda cak i da ga zauzme.
Nazalost, Francuska pod Lujem XIV iskoristila je taj trenutak da svoje
tradicionalne rivale i protivnike, Habzburge, napadne na Rajni, na
zapadnoj granici carstva. Ovo je iziskivalo hitno povlacenje austrijske
vojske koja je upravo bila u procesu gonjenja porazenih Turaka.
Da bi spasli zive glave, znajuci da im je opstanak doveden u pitanje
zbog podrske Austrijanscima, desetine hiljada Srba su napustili svoja
ognjista i svoje rodne krajeve. To se odnosi ne samo na Srbe sa Kosova
vec i iz Makedonije, juzne Srbije i Raske. Tek od pocetka 18. veka
mozemo govoriti o bitnoj izmeni etnicke slike Kosmeta, izmeni koja je od
tog trenutka imala neumoljiv tok. U toku 19. veka, sa sve vecim terorom
protiv hriscanskog zivlja evropske Tirske, omogucena je trajna promena u
korist Albanaca. Veoma je znacajno napomenuti da je upravo u periodu
terminalnog slabljenja Otomanske carevine, znaci tokom poslednjih sto
godina njenog postojanja, od Napoleonovih ratova do Prvog svetskog rata,
zaostren teror protiv hriscanskog zivlja . Slabost centralne vlasti,
nesposobnost sultanove birokratije i jacanje lokalnih spahija, dovelo je
do bitnog pogorsanja polozaja hriscanskih zajenica. One su bile
prepustene na milost i nemilost samodrscima koji su bili de fakto
nezavisni u odnosu na Carigrad, kao sto je bio skadarski pasa, kao sto
je bio Smail-aga Cengic u Hercegovini, ili kao sto su bili bosanske age
i begovi koji su odbili da prihvate Tanzimat, odnosno pokusaj reforme
turske carevine 30-tih godina 19. veka. Po tim reformama nemuslimani su
trebalo da dobiju , bar teoretski, jednaka prava i zakonsku zastitu. U
kosovskom vilajetu ovo je znacilo stalni egzodus srpskog zivlja sve do
pocetka Balkanskog rata 1912. godine. O tome je vrlo potresno
svedocanstvo ostavio niz srpskih konzula u priodu pre 1912. godine,
ukljucujuci Milana Rakica (Konzulska pisma 1905-1911) i Branislava
Nusica.
Krajem 20. i pocetkom 21. veka albanski teror nad Srbima se nastavlja.
Zasto Amerikancima odgovara albanizacija Kosmeta?
Trifkovic: Mislim da u slucaju SAD ne mozemo govoriti o jasnoj,
konkretno definisanoj politici. Rec je jednostavno o nasledjenoj
politici Bila Klintona, koju su birokrati drugog reda, poput americkog
ambasadora u Beogradu Vilijama Mondgomeria, nastavili da sprovode po
inerciji birokratskog modela donosenja odluka. Osim toga, oni sami su u
Klintonovom priodu internalizovali i licno prihvatali odredjene postavke
politike olicene u liku i delu Medlin Olbrajt. Srpska strana im posle 5.
oktobra nije nudila neki kontra-model koji bi mogao da predstavlja
alternativu nastavku prethodne politike. Konkretno, srpska strana nije
umela da na pravi nacin ukaze novoj, republikanskoj administraciji na
potrebu da se napokon Srbi tretiraju kao potencijalni geopoliticki
partneri i strateska uporisna tacka, a ne samo kao stalna moneta za
potkusurivanje. To srpska strana nije ucinila. Mi nemamo nijednu grupu
za pritisak. Nemamo nijednu lobisticku snagu u Vasingtonu koja bi
americku politiku na Kosovu pokusala da usmeri u novom pravcu. Naravno,
o uticaju srpske diplomatije i srpske dijaspore jedva je da je vredno i
govoriti u ovom kontekstu.
Istovremeno, na albanskoj strani imamo veoma snazne lobisticke grupe kao
sto su American-Albanian Civic Alliance koja i sakom i kapom pomaze
politicku kampanju i reizbor onih kongresmena koji su naklonjeni zamisli
o nezavisnom Kosovu. Oni takodje izdasno pomazu, mada manje vidljivim
putem, i citav niz organizacija i pojedinaca koji su se u proteklom
pereiodu veoma glasno i odigledno koordinirano izjasnile za nezavisno
Kosovo. Ovde mislim na Institut za mir SAD i Danijela Servera, na Centar
za strateske Sdtudije i Janusa Bugojskog, kao i na niz poznatih licnosti
sa Kapitol Hila koje ne propustaju priliku da svoje stavove iznose u
Odboru za spoljno-politicke odnose Predstavniskog doma ili Senata.
Dakle, sa jedne strane imamo pasivnost vlade u Beogradu, nepostojanje
koherentnog i americkom uhu prilagodjenog pristupa za alternativnu
politiku ovoj sadasnjoj. Sa druge strane imamo kontinuitet nasledjene
politike koju sprovode u delo elementi birokratske strukture moci -- i
takodje front americko-albanskog lobija koji je bogato finansiran
sredstvima nejasnog porekla, odnosno, sa dosta sigurnosti mozemo
pretpostaviti, kriminalnog porekla.
Znaci teror na Kosovu se nastavlja.
Trifkovic: Predstavnici tzv. medjunarodne zajednice ce naravno
uakazivati da je u apsolutnim parametrima (broj ubijenih, prognanih itd)
taj teror sve manje prisutan. Ono sto vam nece saopstiti je da je pad
broja incidenata posledica cinjenice da imamo sve manje potencijalnih
zrtava terora na raspolaganju Albancima. Krivulja terora opada zato sto
opada broj ne-Albanaca na terenu, pre svega Srba. Kada slucajeve poput
trostrukog ubijstva u Obilicu stavimo u kontekst sve manjeg broja
preostalih Srba, vidimo da teror ne jenjava, on raste.
Zasto politicari SCG ostrije ne reaguju na nezapamcene zlocine albanskih
terorista na Kosmetu? Zasto ne organizuju redovne konferencije za
stampu, napustaju medjunarodne konferencije u znak protesta, itd?
Trifkovic: Zato sto je njihova primarna motivacija da sebe promovisu u
ocima tzv. medjunarodne zajednice, da svoj status ojacaju u ocima sojih
potencijalnih zapadnih mentora. Ta ambicija je daleko znacajniji
motivator njihovih poistupaka nego nekakav koncept nacionalnih interesa,
koje oni uposte ne osecaju. Ako ga ikad i pomenu, to je iskljucivo u
kratkorocne, politicke domace svrhe. Konkretno mogu da kazem za jednog
od vidjenijih beogradskih politicara, koji se bavi ovom problematikom,
da ce dati i nesto ostrije izjave pred medijima, ali da ce potom u
razgovorima sa svojim zapadnim sagovornicima diskretno staviti do
znanja da je samo rec o predstavi za medijsku upotrebu.
Kako vidite resavanje krize na Kosovu I Metohiji?
Trifkovic: Vlada Srbije uopste ne bi trebalo da razmislja o nekom
trajnom resenju u ovom trenutku. Ocigledno je da, imajuci u vidu
sadasnju slabost Srbije i lose podeljene medjunarodne geopoliticke karte
resenje ne bi ispalo u srpsku korist; naprotiv, ispalo bi u koristi
srpske stete. Vlada Srbije ima savrsen izgovor za izbegavanje razgovora
o nekakvom trajnom resenju, a to je nesprovodjenje u delo rezolucije
Saveta bezbednosti UN br. 1244. Sve dok ta rezolucija ostaje
nesprovedena, vlada Srbije nema nikakvog razloga, ni pravnog ni
moralnog, za ulazak u ma kakav dijalog o trajnom statusu. Ona mora da
insistira na sprovodjenju te rezolucije.
Ne zaboravimo da je navodno nesprovodjenje rezolucije UN o razoruzanju
Iraka bilo formalni razlog za rat. Ukoliko vodece zemlje tzv.
medjunarodne zajednice u nesprovodjenju rezolucije UN vide casus belli,
onda je to u najmanju ruku i jak argument za srpske vlasti da se opiru
pritiscima koji su vec prisutni i koji ce nesumnjivo biti pojacani, da
zvanicni Beograd stavi svoj paraf tamo gde mu bude nalozeno.
Dosta ste pisali i o Kosovu i o Iraku. Da li medijska, politicka i vojna
kampanja protiv Iraka ima slicnosti sa onim sto se desavalo Srbiji?
Trifkovic: U znacajnijim aspektima nema mnogo slicnosti. Kao prvo videli
smo da je u debati oko Iraka doslo do podeljenosti u medjunarodnoj
zajednici, do daleko veceg opiranja americkoj politici od strane citavog
niza znacajnih evropskih zemalja. To u slucaju rata protiv Srbije nije
bio slucaj. Zbog daleko manjih prirodnih resursa i geopolitickog znacaja
Srbije nije bila prisutna narocita zainteresovanost spoljnih faktora,
pre svega EU i Rusije, da artikulisu politiku suprodstavljanja americkoj
strategiji. Stvarna podrska srpskoj strani, politicka ili vojna, bila je
potpuno odsutna.
Kao drugo, videli smo da je iracka vojska kolabirala kao kula od karata
-- sto sa srpskom vojskom ne bi bio slucaj da nije bilo Miloseviceve
kapitulacije u Kumanovu. NATO je na izmaku bombardovanja od 78 dana bio
u velikim nevoljama. Ponestajalo je ciljeva za nastavak bombardovanja a
nije postojao konsenzus za pocetak daleko neizvesnije operacije,
direktnog kopnenog rata protiv Srbije. Da je Milosevic sacuvao zivce kao
sto nije, da je imao poverenje u stamenost svoga naroda kao sto nije,
mislim da bi bilo prostora za daleko kreativnije i za srpsku stranu
povoljnije ishode nego sto su se desili. Cilj Bila Klintona nije bila
promena rezima u Srbiji, vec odvajanje jednog dela srpske teritorije. U
Iraku, kao sto smo videli, cilj je bio od pocetka uklanjanje rezima sa
citavim nizom sekundarnih izgovora koji je trebalo da daju kvazi-pravno
opravdanje za tu akciju.
Slicnost izmedju rata protiv Srbije i rata protiv Iraka je prvenstveno u
zloupotrebi cinjenica u svrhu propagandistickog opravdanja za rat. Kao
sto nije bilo etnickog ciscenja i masakra na Kosovu; kao sto je Racak
bio namestaljka a Rambuje zamka i svesni pokusaj izmenipulisanog ishoda
koji je bio unapred zacrtan, isto tako smo videli da su i toboznja
iracka oruzija za masovno unistavanje bila samo mit. Od pocetka se
tragalo za nizom izgovora za ulazak u rat sa Irakom, od toga da Sadam
ima hemijsko-biolosko oruzije, preko isticanja cinjenice da je on
brutalan dikatator, do tvrdje da je priroda rezima inherentno agresivna
i predstavlja opasnost za citavu regiju.
U politickom smislu i jedna i druga epizoda ukazuju da u danasnjem svetu
vladavina zakona ne predstavlja osnovu odnosa medju drzavama. Naprotiv,
i u Srbiji 1999. i u Iraku 2003. u punoj meri je primenjen stav might is
right - sila Boga ne moli.
BOBA BOROJEVIC, urednik
Srpsogi radio programa
"Susreti Ponedeljkom"
CKCU 93.1 FM
Ottawa, Canada
[EMAIL PROTECTED]
Serbian News Network - SNN
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
