Apel šesnaest uglednih, i nekad veoma uticajnih, evropskih političara i
državnika prijateljima s one strane Atlantika, najverovatnije nije, ne bar
presudno, uticao na ishod upravo završenog samita SAD - Evropa u
Vašingtonu. Bio je, međutim, još jedan snažan glas upozorenja saveznicima
i prijateljima da iz perioda žestokih sukobljavanja i nesporazuma, koje
je, ako ne izazvao, ono podstakao rat u Iraku, konačno krenu ka pomirenju
i partnerskoj saradnji.
Uz podsećanje na zajedničke vrednosti, korene i ciljeve, i s naglaskom
na činjenicu da su Severna Amerika i Evropa "nosioci demokratije i
slobode", ugledne evropske glave završavaju svoje pismo američkim
prijateljima dramatičnim upozorenjem: "Samo ujedinjene, ostatak sveta će
nas smatrati tumačima jedne velike vizije i velike mudrosti; ukoliko
budemo razjedinjeni, postaćemo gubitnici".
Pismo objavljeno u pariskom "Mondu" pod naslovom "U igri su veliki
interesi", koje su potpisali, pored ostalih, Rejmon Bar, Karl Bilt, Hans
Ditrih Genšer, Valeri Žiskar d’ Esten, Felipe Gonzales, Helmut Kol, Daglas
Herd i Helmut Šmit, usledilo je kao odgovor na deklaraciju dvostranačke
grupe istaknutih američkih ličnosti, čiji je tekst, s naglaskom na značaj
transatlantskih veza, takođe, objavljen u "Mondu".
Zakopavanje ratnih sekira
Upadljiv pokušaj sadašnjih lidera s obe strane Atlantika, na samitu u
Vašingtonu, čemu je ton davao američki predsednik Buš ("SAD i Evropa su
odgovorni za mir i stabilnost u svetu..".) da se zakopaju ratne sekire,
doneo je očigledno olakšanje i sirotim balkanskim državicama.
Da li ih je, međutim, rešio i njihove velike more? Čini se ne. Žrtve
sukoba džinova zbog famoznog Međunarodnog krivičnog suda mogle bi da
ispaštaju uprkos njihovom (makar privremenom) zagrljaju: za male svadba
slonova može biti velika opasnost. Ono što je trebalo da raščiste u
direktnom dijalogu, kad je reč o Međunarodnom krivičnom sudu, prelamaće se
(i dalje, na žalost), preko tuđih leđa.
Malerozne balkanske zemlje našle su se na brisanom prostoru i u
epicentru nepodnošljivog pritiskom dva nepomirljiva zahteva. Američkog i
evropskog. SAD ultimativno, uz direktnu pretnju sankcijama, traže preko
ovih zemalja izuzeće za svoje građane iz jurisdikcije međunarodnog suda
kroz potpisivanje bilateralnih sporazuma. Evropska unija, takođe
ultimativno, ne spominjući direktno sankcije, onima koji to učine preti
neizbežnim i teškim posledicama.
Gnev bogova
Zašto se spor prevratničkih Amerikanaca (iz evropske vizure oni
svojeglavo podrivaju temelje nove institucije i neprikosnovenu
univerzalnost pravde) i ortodoksnih Evropljana (Amerikanci najgrlatijim
među njima prebacuju dvoličnost, spominjući Francuze, koji su takođe za
sebe isposlovali, istina oročeno –osam godina– izuzeće) pretvorio u dramu
samo nekoliko balkanskih država?
Najkraći odgovor mogao bi da bude stara istina da se kida tamo gde je
najtanje. Jer, ispod osnivačkog akta spornog međunarodnog suda svoje
potpise stavilo je do sada 138 država, a "gnev bogova" se sručio na šačicu
(bespomoćnih) balkanskih zemalja.
U, za mnoge neshvatljivoj, nervozi i strahu od novog suda, čije sedište
je opet u Hagu, američki Kongres je doneo (neobičan) zakon o zaštiti
američkih vojnih snaga. Ovaj propis zabranjuje svaku dalju vojnu pomoć
državama potpisnicama osnivačkog akta o Međunarodnom krivičnom sudu ako do
1. jula ne sklope bilateralne sporazume o američkom izuzeću.
Tako rezolutan zakon se, međutim, ne odnosi na članice NATO, zatim
Australiju, Jordan, Argentinu, Južnu Koreju, Novi Zeland i četrdeset
zemalja koje su, bez oklevanja i zadrške, već sklopile sporazum sa
Vašingtonom.
Protivnici u zavetrini
Zvuči paradoksalno: zahvaljujući tako formulisanoj odredbi
problematičnog američkog zakona, u zavetrini su se našli njegovi najljući
kritičari, članovi Evropske unije!
Od njih petnaest, jedanaest je u zapadnom vojnom savezu i pod njegovim
kišobranom. Četiri su neutralne. Ni dosad ih američka vojna pomoć nije
interesovala. Od deset onih koji su već na vratima evropske kuće, tri su
članice NATO. Pet se upravo spremaju da uđu, dve su neutralne.
Ostaje trusno balkansko tle. Rumunija je potrčala. Bugarska i
Makedonija stižu. Bosna i Hercegovina je nedavno ratifikovala sporazum.
Albanija se uopšte nije dvoumila. "Nezahvalna Hrvatska" se odvažila da
kaže svoje "istorijsko ne" i stala na stranu Evropske unije "pošto tamo
vidi svoj hleb u budućnosti" (Danijel Server). Nova, i krhka, državna
zajednica Srbije i Crne Gore našla se na posebnim mukama i dosad najtežim
iskušenjima, suočena sa drastičnom činjenicom da joj jedno kajanje
(izgleda) ne gine.
Sticajem okolnosti, SCG je zaista u krajnje nezavidnoj situaciji,
raspeta, gotovo više od ostalih, između Vašingtona, bez čije potpore nije
u stanju da reši neke od svojih sudbinskih i bolnih problema (Kosovo, na
primer), Brisela, bez kojeg, praktično, nema sutrašnjice i, konačno,
samopoštovanja, koje, s patetikom ili bez nje, ima takođe svoju cenu.
Što se Vašingtona tiče, bilateralna vojna saradnja je upravo počela.
Bez te saradnje i (izdašne) vojne pomoći neizvodljiv je, kako se
procenjuje, strateški važan projekat i poduhvat reforme oružanih snaga i
uključenje u vojne integracije. I još nešto važnije: eventualna američka
nemilost, koju smo, na žalost, osetili toliko puta, i na drastičan način,
ne isključuje se na uskraćivanju vojne pomoći!
U Evropu s američkom kartom
U našem dugom putovanju kroz noć i osamu, Brisel se ukazuje kao svetlo
na kraju tunela. Evropska integracija postaje definitivno sudbinski važna,
kao vazduh, nacionalnom biću i ekonomiji. A čas teške odluke stiže upravo
u trenutku kada se, uz briselsku potporu, nagoveštava jedinstvena prilika
da se ubrza naš hod na nezaobilaznom putu i, koliko-toliko, smanji naše
dramatično i fatalno zaostajanje.
Pažljiviji hroničari su primetili da je ponašanje pet balkanskih država
koje su tek uskočile u "evropsku priču" upravo uslovljeno trenutnom
pozicijom na evropskoj stazi, sa dalekim ciljem i nepredvidljivim ishodom.
Onima koji su se našli na "repu" (Albanija, BiH), Vašington se učinio
bliže, u svakom slučaju bezbednije pribežište od Brisela. Hrvatska računa
da je predvodnik fregate na evropskoj stazi i uverena je da joj
(riskantno) odbijanje Vašingtona može doneti dodatne poene u Briselu u
njenoj grozničavoj želji da se "odlepi" od konvoja.
A Srbija i Crna Gora? Njoj, dakako, nema drugog puta osim evropskog.
Zbog toga je, čini se, jedina šansa da se izbegne omča, igra na "američku
kartu": famozni zakon usvojen u Kongresu ostavlja mogućnost administraciji
da poštedi muka zemlju koja se našla u zoni američkog nacionalnog
interesa. A ovo jeste područje u kojem Vašington ima naglašenu odgovornost
i, konačno, dosta obaveza. Od političkih i strateških, do moralnih.
Miroslav Stojanović
MEĐUNARODNI PREGLED
Svadba slonova
