|
Ljubiša Samardžić od Šurde do
deda-Ljube
Romansa mog života
Vanserijski uspeh nedavno reprizirane serije "Vruć vetar" bio je
povod da sa našim poznatim glumcem, režiserom i producentom popričamo o
tom vremenu i ovom današnjem. Nije bilo lako...
Ma, Ljubiša, znate šta..".,
bio sam spreman da odustanem od već dogovorenog intervjua sa Ljubišom
Samardžićem koji je nekoliko puta zakazivan pa iz dana u dan pomeran,
odlagan... Ko zna kako bi bilo da se nije umešala Mira, Ljubišina supruga,
koja se jednom prilikom slučajno javila na telefon:
– Kakav film, pa naš život je film, horor od obaveza. Bez prestanka.
Ljubiša ne želi nikoga da odbije, pa onda nastanu problemi. Sutra putuje u
Zagreb, čim se vrati odmah ide u Lisabon na festival i baš su se obaveze
poklopile. Bolje je da drugi put mene pitate kad je slobodan.
 Mira i Ljubiša Samardžić u svom domu
| Shvatam da je to brži i
sigurniji put i da ću drugi put sigurno tako uraditi. Shvatam i zašto
Ljubiša u svim svojim intervjuima tokom protekle četiri decenije uvek
ističe kako je Mira "stožer kuće" i da se ona nije brinula o kući, deci pa
i njemu da ne bi bilo ni njegove karijere. Briljantne, dodao bih.
Između poslovnih putovanja Ljubiša sa saradnicima razmatra novi
scenario za budući film, obilazi lokacije za snimanje, dopisuje se sa
poslovnim partnerima, a tu su i obaveze oko poslednjeg filma "Ledina" čiji
je Samardžić režiser i producent.
Posla je toliko da Ljubiša čak nema vremena da prihvati ponudu
festivala u Karlovim Varima da bude član žirija.
Onima koji su decenijama voleli Ljubišu glumca ovakva situacija je
možda iznenađenje: poslednjih godina ga retko viđaju na ekranu, više je
iza kamere pa se ne može prosuditi koliko ga ima a koliko ga nema.
Zahvaljujući reprizi TV serije "Vruć vetar" Ljubiša je ponovo bio "gost" u
našim domovima. I to najdraži gost, sudeći prema rezultatima anketa koje
se odnose na gledanost programa. Prema njima, "Vruć vetar" je ponovo bila
najgledanija serija kod nas, kao i pre dve decenije, kada je snimljena i
emitovana prvi put.
Avanture Borivoja Šurdilovića i njegove porodice bacile su u zasenak
sve druge savremene priče, filmove, skupštine, utakmice, haške sudnice.
Poslednjih godina su reprizu "Vrućeg vetra" rado gledali i u celoj
istočnoj Evropi, Rusiji i bivšim republikama SFRJ.
Ne pita šta košta
U sparno junsko popodne, evociramo uspomene na doba "Vrućeg vetra" u
prostorijama Ljubišine producentske kuće "Sinema dizajn" koje se nalaze
nedaleko od njegove kuće.
– Živeo sam u bivšoj Jugoslaviji, bio mlad, nasmejan i radoznao. Radio
preko mere na lično zadovoljstvo. "Kupovao" zanat od darovitih, stekao
popularnost koju nisam sanjao, formirao porodicu sa Mirom kakvu sam želeo,
dobio decu koju beskrajno volim, počeo sa iznajmljenim sobama, a nedugo
posle toga, pošto sam zaradio nešto malo para sa filmovima "Specijalno
vaspitanje", "Ljubavni život Budimira Trajkovića" i "Rad na određeno
vreme," kupio veći stan u kome i sada živimo. Letovanja provodio, kao i
vasceli svet – na moru. Zbog posla kojim sam se bavio, naravno, Pulski
festival je bio uobičajeno odredište naših letovanja. Jednom rečju, sa
svojima sam živeo kao i svi drugi dok nam se nije sin Gaga razboleo.
Seriju "Vruć vetar" Ljubiša je snimao osam meseci sa glumcima kao što
su Čkalja, Vesna Čipčić, Radmila Savićević, Bora Todorović i drugi. Iako
nije pisana za njega, ulogu je dobio na predlog reditelja Ace Đorđevića sa
kojim nikada do tada nije radio.
 Kadrovi iz serije "Vruć vetar":
Ljubiša sa Čkaljom, Vesnom Čipčić i
Radom Savićević
| – Desetak godina pre početka
snimanja "Vrućeg vetra", snimio sam kultnu seriju u Zagrebu "Kuda idu
divlje svinje" po sjajnom scenariju Ive Štivičića, a u režiji Ivana
Hetriha. Proglašen glumcem godine za ulogu Crnog Roka, osvojio sam srca
cele bivše zemlje i nemalog broja zemalja Evrope. Radovao sam se radu sa
Acom, rediteljem koji voli glumce, kolegama koje sam neobično poštovao i
cenio, tekstu koji su Siniša i Ljiljana Pavić sjajno napisali, tako da je
rad na seriji bio praznik ozbiljnosti bavljenja glumačkim poslom.
Rezultat, kao što vidite, nije izostao, i to je jedna od retkih serija
koja veoma uspešno odoleva patini vremena.
Serija je bila i prilika da se oni koji su učestvovali u njenom
pravljenju druže i zabavljaju.
– Sećam se jednog detalja sa tog snimanja – priča Ljubiša. – U ekipi
serije su bili sve strastveni navijači: Čkalja i Aca "zvezdaši", Bora
Todorović "partizanovac" a ja "ofkovac". Dogovorili smo se da kada igraju
naši klubovi prekinemo posao na tri sata i kada se vratimo sa utakmica ako
nam klubovi izgube, bez mumlanja i mrzovolje, da nadoknadimo izgubljeno
vreme u snimanju. Tako je i bilo. Zar to ne govori o duhu, harmoniji i
prijateljevanju u tom vremenu kao preduslovu uspešnosti rada?
Iako je nekada govorio da je on od Šurde temperamentniji, radniji i
odgovorniji, kada danas pitate Ljubišu koje bi Šurdine osobine voleo da
ima, on odgovara:
– Eh, kada bih mogao danas da budem mlad i lep kao Šurda, to bi mi bilo
dovoljno. Pa – šta košta, da košta.
Neki glumci iz "Vrućeg vetra" više nisu živi, neki su u penziji... i da
li se uopšte, oni ostali, viđaju ili čuju međusobno?
– Toliko je davno serija rađena da slike počinju da blede! Putevi su
nam se razišli, godine su učinile svoje, obaveze nas pritisle, došla deca,
pa unuci i sve nas je odvuklo na druge strane, kud koji mili moji!
Nažalost, sa godinama, čovek hteo to ili ne hteo, postaje neosetljiv na
druge, pa zaboravljamo one koji su nam u životu bili "veoma važne usputne
stanice" i sa kojima smo gradili svet, duh, šarm, svoje ime i prezime.
Priznajem da sam se neki dan javio Aci, priupitao Danu i njega za zdravlje
i kratko smo prokomentarisali zaista "novi" uspeh serije... i – to je to.
To smo mi!
Publika je Ljubišu zavolela i volela kao tumača veselih, nestašnih i
dobroćudnih likova. Otkako je postao producent i režiser bavi se
isključivo teškim temama i dramama. Zbog čega?
– U pravu ste! Bio sam glumac razbibrige kao što su uloge u filmovima
"Prekobrojna", "Lito vilovito", "Ljubavni život Budimira Trajkovića",
"Hamlet u Mrduši Donjoj", "Specijalnom vaspitanju"... ali, priznaćete, da
je ranije i vreme bilo drugačije! Posle rata 1945, svi su se radovali
pobedi, slobodi, gradili i sagradili zemlju za koju smo mislili da će biti
deo velike Evrope, koja je imala pasoš koji nam je otvarao sve kapije
sveta. Bili smo u malome zemlja balkanske unije a nismo ni slutili da će
se pred ulazak u treći milenijum desiti čudo, srušiti zemlja, početi deobe
i seobe.
A to vreme, takvo kakvo je, i jeste razlog zbog koga se Samardžić danas
u svojim filmovima ne smeje previše.
– Sada, priznali mi to ili ne, živimo u crnim vremenima kada sused za
suseda ne mari, kada vam s glave raznose krov, kada se bez milosti svak
blati, vređa, kalja, ponižava, proglašava prevarantom i lopovom, kada se
na sudu laž brani kao istina a sudije odugovlače procese do besvesti, a da
za to niko ne snosi posledice. Kada se neko ostrvi na aktuelnog
političara, sudovi za samo pet dana donose pozitivnu presudu u korist
"okaljanog" političara i time se stavlja tačka na sudski predmet. A
smrtnici čekaju po tri i više godina da odbrane svoj ugled i čast. Moral
je posrnuo, pao na najniže grane! Dokle će tako – ne znam, ali znam da nam
neće biti dobro sve dok nam se pravno ne uredi zemlja. A kada se rodi
iskra novog, promena, preporoda, renesanse, svi će vas na tom putu sputati
i saplesti pa se neće libiti da posegnu za pištoljem, kalašnjikovom i da
vas ubiju. To smo mi! I zato me je sramota da radim teme koje ne boje naše
krvavo vreme, nemile karaktere, sudbine i pojave!
 Cela porodica na okupu
pre
petnaest godina u Puli:
Mira, Dragan, Ljubiša,
ćerka Jovana i
pudlica Beca | Poslednjih godina
su se Ljubiši Samardžiću dešavale lepe i ružne stvari, naizmenično, u
talasima. Trijumf filma "Nataša" u bioskopima i ovacije koje je dobio
povodom njega na festivalu u Puli zamenila je porodična tragedija: smrt
sina Dragana. Gotovo u isti dan ćerka Jovana je na svet donela Ljubiši još
jednu unuku – Martu. Od Dragana ima dvoje unučadi – Stefana i Saru.
Usledilo je snimanje filma "Ledina", pa onda i sudski sporovi sa jednim
tabloidom... Ljubiša kaže da se radom bori protiv vetrenjača i godina, ali
– kako zapravo izgleda njegov život danas kada nije samo glumac, muž i
otac već i režiser, producent, direktor firme i deda?
– Život mi se iz korena izmenio! Produkcija i režija su dve kompleksne
filmske profesije u koje ulažem mnogo napora i nerava, za šta se teško
nalaze sredstva što podrazumeva i borbu protiv svih koji vas u tome
sputavaju. A što se tiče porodice, neuobičajeno za današnje vreme, živim
romantično sa svojom Mirom već gotovo 40 godina, u istoj kući, gajimo
cveće, u tome uživamo i to shvatamo kao relaksaciju. Putujemo po
festivalima a začudo, nikada nas ovoliko zemalja nije zvalo, prava je
jagma za "Ledinom". Kad bi bar neko kupio film?! Nedeljom posećujemo
sinovljev grob, družimo se sa unucima: Sarom, Stefanom i Martom, pravimo
im iznenađenja, ali to je sasvim uobičajeno, zar ne? A imamo i jednu
trinaest godina staru pudlu Becu koja broji zadnje dane!
Vera uvek postoji
Kod nas stižu samo šture vesti o tome koliko Ljubiša Samardžić
poslednjih godina radi u okolnim zemljama, od Slovenije (film "Bluz za
Saru"), Austrije (drama "Jugo film") do Bosne i Hercegovine gde je
trenutno najpopularnija serija "Viza za budućnost" u kojoj Ljubiša igra.
Sada čujemo i o brojnim pozivima "Ledini" da učestvuje u takmičarskim
programima stranih festivala. Čak onih prestižnih. Čini se, međutim, da je
oko "Ledine" kod nas bilo premalo odjeka. Kao da je film naišao na zid
nerazumevanja?
– Kakav odjek ste mogli da očekujete kada vam je dva dana posle svečane
premijere filma na FEST-u ubijen premijer, kada je tim povodom bilo četiri
dana žalosti, potom uvedeno vanredno stanje, niste ni mogli da očekujete
komercijalni uspeh filma kod gledalaca, jer je psihoza ušla u svaki dom i
u svakog potencijalnog gledaoca u zemlji! A zbog čega bi ova uzbudljiva,
metaforična priča o nama naišla na "zid nerazumevanja" ako je ušla u
oficijelni program Berlina, doživela ogroman uspeh i ako je pozivaju mnogi
filmski festivali sveta?!
Ono što nam se dešavalo i dešava u životu Srbije juče i danas je
groznije i strašnijeg od mog filma "Ledine"! Svaki novi dan je tema za
film i uzbudljiviji od prethodnog! Love se ubice i naručioci, hapse
sudije, vade kosti Ivana Stambolića, ubija premijer zemlje na pragu svog
radnog mesta, o Ćuruviji ni reči, sve gore do goreg. I sada, kada snimiš
jedan uzbudljiv estetski film kakav je "Ledina", neki novinar upozorava
javnost da je moja "Ledina" proskribovan i okužen film, da uznemirava
javnost jer govori o nama otvorenije no ikada! Smešno, zar ne! Čudim se
listu, koji poštujem, da je to objavio. Sve dok se ne pogledamo u
ogledalo, dok ne shvatimo da se svet ne okreće oko nas, da moramo da
živimo sa drugim ljudima, neće nam biti potaman! Pa zar nisu velika imena
srpskog filma gradili svoje biografije na našim urušenim i ukaljanim
karakterima, pojavama i psihologijama: Pavlović, Makavejev, Đorđević,
Petrović, Žilnik i dr?
Celog života je Ljubiša imao potrebu da nešto javno komentariše u
novinama, od bombardovanja naše zemlje do položaja naših glumaca. Šta sada
zaokuplja njegove misli, o čemu bi sada napisao otvoreno pismo nekim
novinama?
– Ne mogu da verujem da jedan stranac iz Austrije Franc Novotni dođe u
Srbiju i Crnu Goru, snimi film, pobegne, pohara i ostane dužan našoj maloj
filmskoj kući, koja mu je omogućila sve uslove da snimi film, a da mu
uporište za to pruži advokat u Beogradu koji laž brani kao istinu! Gde je
tu advokatska etika? Čak vas Austrijanac, po principu "drž’te lopova",
kleveće i kalja u vašoj rođenoj zemlji! Ružno dozlaboga! Ali, to je
Srbija. Ovo mogu da kažem zato što sam Srbin. I nikom ne dam da bude veći
Srbin od mene! Ali, nadam se, vera uvek postoji, da je pravda dostižna,
samo za nju treba imati nerava, strpljenja i trbuha da vas sudski proces
ne pojede i ugasi vam život!
Nisam strpljiv čovek
Danas se možda mlada bioskopska publika ne seća ili ne zna da je
Ljubiša Samardžić svojevremeno na Festivalu u Veneciji proglašen najboljim
glumcem.
– Onaj ko zna – zna, onaj ko ne zna – ne zna. "Zlatni lav" za najboljeg
glumca u Veneciji 1967. godine koju je dobio jedan Srbin za ulogu u filmu
"Jutro" Puriše Đorđevića ravno je atomskoj bombi – kaže Ljubiša. –
Predsednik žirija bio je Alberto Moravija, jedan od najvećih svetskih
pisaca, a te godine je nagradu dobio i veliki Luis Bunjuel za "Lepoticu
dana".
Tada je umalo započela svetska karijera mladog Samardžića. Hteo ga je
Mikelanđelo Antonioni ali se ništa nije desilo. Nije igrao ni sa Vanesom
Redgrejv, kao ni što mnogo kasnije Danijel Dej Luis nije igrao u
Ljubišinom filmu "Stršljen". Međunarodna karijera ga nije htela?
– Odmah posle Venecije igrao sam u filmu "La Betija" Đanfranka de
Bozija a po završetku odmah dobio poziv od Antonionija. Do saradnje nije
došlo jer sam shvatio da je snimanje na tuđem jeziku rizik koga sam postao
svestan. Tačno je da sam za "Stršljena" hteo da angažujem Danijela Dej
Luisa ali njegova velika prezauzetost je kriva što ga nisam dočekao.
Trebalo je da ga čekam tri godine a ja, na moju žalost, nisam strpljiv
čovek. Od svetskih veličina radio sam još sa Ričardom Bartonom u
"Sutjesci", sa Hardijem Krigerom, Julom Brinerom, Sergejem Bondarčukom i
Silvom Koščinom u "Neretvi" kao i sa Ninom Manfredijem u filmu "La
Betija".
Nekada je Ljubiša govorio da mu je žao što ne zna ni jedan strani jezik
osim ruskog. U međuvremenu je prilično savladao engleski, ali danas kaže:
– Moji filmovi govore sve jezike sveta i sa njima obilazim celu
planetu.
Ono na čemu Ljubiša sada radi i sa čime planira da narednih godina
obilazi planetu deluje dosta zanimljivo.
– Jednom rečju, opet jurim partnere, sponzore i nadam se da ću sa
sledećim filmom uspeti da vratim dugove koje vučem još od lečenja pokojnog
sina. Ne odustajem od sjajnog romana "Prijatelji" velikog Slobodana
Selenića koji je za ovaj tekst dobio NIN-ovu nagradu. Ono što će biti šok
za mnoge, u završnim sam pregovorima da mi partner bude velika
producentska kuća ne sa Kosova već iz Albanije, sa kojom, kao da su
uspostavljeni bolji međudržavni odnosi nego sa Kosovom. Paradoks, zar ne?!
|
|
