Da li
treba potpisati ugovor sa SAD o izuzimanju američkih građana od ingerencija
Međunarodnog krivičnog suda
Kaje se samo ko ne zna šta hoće i
može
Možda svetom zbilja
ne caruju principi nego samo interesi, ali verujem da niko ne bi voleo da živi u
svetu u kojem su interesi gruba stvarnost, a principi prazna iluzija. Kako će
naša diplomatija odgovoriti na američki zahtev za potpisivanje bilateralnog
ugovora o izuzimanju američkih građana od ingerencija upravo postavljenog
Međunarodnog krivičnog suda svakako je za SCG teže iskušenje nego za većinu
drugih zemalja koje su stavljene pred istu dilemu. Ali, ma kakav naš zvaničan
odgovor bio, čini mi se da je sa principijelnog stanovišta američki zahtev
načelno neodrživ i politički neprihvatljiv!
Osuda ratnih zločina, ta važna tekovina emancipovanog evropskog, pa i američkog shvatanja ljudskih prava, iznenadno je pomućena zahtevom za izuzimanje američkih građana od odgovornsti za ono za šta bi sve drugi morali da odgovaraju. Teško je to insistiranje pomiriti sa načelima povelje OUN o univerzalnosti načela ljudskih prava, koja su pouzdan putokaz za naše opredeljivanje.
Bez kompromisa se ne može, ali bez načela se ne sme. Razumne kompromise i mogu činiti samo oni koji drže do načela, jer kompromisi nisu tu da unovče principe nego da ih zaštite... Ne verujem da nema načina da se postigne razumevanje Amerike za naš položaj i da bi naše odbijanje moralo da izazove posledice koje, uz podršku Evrope, ne bismo mogli izdržati. Ni Amerika ne bi trebalo od nas da traži više nego što možemo dati. Našim priklanjanjem Amerika neće mnogo dobiti, SCG će mnogo žrtvovati, a udruženi antiamerički i antihaški lobi, već ionako agresivan i destruktivan, dodatno će se ohrabriti.
Teško? Razume se, ali čemu inače uopšte i služi odgovorno državništvo i diplomatska umešnost! Mi nikome m ne treba da prkosimo, pogotovo ne Americi od koje nam toliko toga zavisi, a posle svega što smo sebi i oko sebe počinili u poslednjoj deceniji prkosom ništa ne bismo postigli. Ali, da zahtevamo i postignemo razumevanje za naše vitalne interese, a da ne izneverimo načela, moguće je bilo i nekad i sad. Naročito ne bi smeli da pristajemo na uprošćen izbor: "Amerika ili Evropska unija", jer ni one, srećom, ne isključuju jedna drugu u bilo čemu što je od bitnog značaja za obe, jer ni između njih se ni ovim povodom ne radi o sukobu nego samo o jednom od neslaganja. Evropska unija se polagano proširuje i osamostaljuje. Teško je pretpostaviti da razumna Amerika namerava da se po svaku cenu tome grubo suprotstavi. Prošlost se ne može birati, ali iz nje ima šta da se izabere. Titova spoljna politika uspevala je, u višedecenijskom trajanju, da se odupre ideološki srodnoj sovjetskoj velesili, a da istovremeno stekne i sačuva odlučnu podršku antikomunističke Amerike. I da pri tom ostane istinski nezavisna, pa i respektovana od obe. Hoće li neko reći da ovo značajno iskustvo, iz ne tako davne istorije jugoslovenske diplomatije, više nema vrednosti, samo zato što je "komunističko".
"Ko potpiše kajaće se..." samo otkriva odsustvo jasnog i odbranjivog načelnog stanovišta. Kaje se samo ko ne zna šta hoće i može. Odbojan stav Amerike prema MKS izazvao je inegativan stav Rusije, Kine i Indije prema ratifikaciji sporazuma o osnivanju MKS. Zar bi se i moglo očekivati da tri najveće, najmnogoljudnije zemlje lako pristanu na privolegovan status koji ekskluzivno za svoje građane zahteva Amerika. Ni argumenat da SAD imaju svoje oružane snage na misijama u svim delovima sveta ne može se prihvatiti bez prigovora, jer one nisu tamo baš samo u misiji zaštite mira, nego i u funkciji zaštite globalnih interesa Amerike kao svetske velesile i pretendenta na svetsko liderstvo, koje posle promene odnosa snaga u svetu nije lišeno ni hegemonističkih aspiracija.
Kako bi dakle Srbija - koja još uvek s mukom pridobija svoje javno mnjenje za potpunu saradnju sa postojećim Haškim sudom za zločine na prostoru bivše Jugoslavije - lako mogla da pristane da se neki drugi ratni zločini i za zločine osumnjičeni izuzmu od kompetencija međunarodne pravde? Tim pre što nijedna zemlja nema toliko sanaga, sredstava i uticaja koliko Amerika da spreči da njeni građani ne bi bili neosnovano osumnjičeni i nepravedno osuđeni pred,uostalom, najkompetentijom i najprofesionalnijom međunarodnom sudskom institucijom koja je ikad dosad ustanovljena.
Imamo sve razloge, pa i prava, da od Amerike očekujemo razumevanje našeg položaja i naših interesa, jer je već više puta ponovila da je i u njenom interesu mir i stabilnost na prostoru ratom porušene bišve Jugoslavije. Poštovanje tuđih interesa moralo bi - u civilizovanom svetu - biti shvaćeno kao vid zaštite sopstvenih! Ako na tom načelu ne bude počivao međunarodni poredak, onda se neumoljiva globalizacija sveta neće pogađati kao sveopšta integracija i rađanje "svetskog društva nego kao nastavak bezobzirne vladavine najvećih, najjačih i najbogatijih. Ne treba, uostalom, zaboraviti ni da su svi svetski sukobi, a pogotovo poslednja dva najkravija u protekolom veku, posledica upravo takvih uzročnika.
Između ove "neprilike sa principima" i postoktobarskog bežanja od haške pravde postoji neposredna veza. Da smo posle prekretničkog oktobra odlučno raskrstili sa ratnim zločinom danas niko od Srbije ne bi mogao da očekuje razumevanje da se bilo ko izuzima od kazne za zločine. Popuštali smo samo pod pritiscima i pre svega u strahu da ne izgubimo finansijsu podršku, bez koje ništa nismo mogli da započnemo. Tim pre što srpska država, a nažalost ni srpsko društvo, nisu još ni do danas iskreno prihvatili saradnju sa Haškim sudom, niti su priznali svoj deo odgovornosti za Miloševićev rat kao ratni zločin, a saradnju sa Tribunalom shvatili su kao neprijatnu obavezu a ne sopstvenu potrebu. I danas, evo, isti onaj "patriotski" barabluk koji je usmrtio reformatora Đinđića, ostaje spreman da, i posle prerano okraćale "Sablje", urla i ruši, štiteći od hapšenja ratne zločine i iskoristi svaki povod, pa čak i sportske događaje, da sa slikama Karadžića i Mladića priziva nove nacionalističke i rasističke obračune i i krvoprolića. Politička scena Srbije još uvek je zamućena, talog još uvek nije na dnu. Dokazuje se, takoreći svakodnevno, da su zaštita zločina i otpor reformama - izdanci istog stabla. Razumevanje društva i države za "svoje" zločince na skandalozan način je manifestovano nedavnom odlukom da se materijalno pomognu porodice haških optuženika. Hoćemo li ovako, patriotski dosledno, novčano pomagati i one koji se nađu pred najavljenim domaćim sudovima za ratne zločine?
Naše "muke s principima" ne pokazuju se samo u odnosima sa svetom. Jedva da je prošlo nekoliko meseci od potpisivanja Ustavne povelje o zajedničkoj državi SCG a već, na obe strane, mnogi od onih koji su dužni da se potrude da zajednica funkcioniše, žure da dokažu da je neodrživa. Tek kad saznamo šta je za samu Srbiju bolje od njene zajednice sa Crnom Gorom moći ćemo da se oduševljavamo sloganom "Sablja na prvom mestu". Šta je, uostalom, to što ne mogu međusobno da usklade Srbija i Crna Gora a moći će svaka od njih sa 25 država EU, kada se jednom, zajedno ili odvojeno, svi nađemo u njoj? Problem nije bez veze sa osnovanom temom ovoga napisa, jer još nije jasno da li su Srbija i Crna Gora usaglasile načelan stav prema ponuđenom sporazumu o izuzimanju američkih građana iz nadležnosti MKS.
Sila štiti velike, a principi male. Ako se odomaći slepi prioritet materijalnih interesa nad načelnim vrednostima, onda će se principijelnost olako svesti na poslušno servisiranje političkog i politikantskog pragmatizma. Evropsko društvo i u tom pogledu hoće da nas legitimše, pregleda i pretrese pre nego što nas pusti u svoje dvorište.
Preuzeto iz najnovijeg broja Republike
| Mirko Tepavac | |
 | |
Osuda ratnih zločina, ta važna tekovina emancipovanog evropskog, pa i američkog shvatanja ljudskih prava, iznenadno je pomućena zahtevom za izuzimanje američkih građana od odgovornsti za ono za šta bi sve drugi morali da odgovaraju. Teško je to insistiranje pomiriti sa načelima povelje OUN o univerzalnosti načela ljudskih prava, koja su pouzdan putokaz za naše opredeljivanje.
Bez kompromisa se ne može, ali bez načela se ne sme. Razumne kompromise i mogu činiti samo oni koji drže do načela, jer kompromisi nisu tu da unovče principe nego da ih zaštite... Ne verujem da nema načina da se postigne razumevanje Amerike za naš položaj i da bi naše odbijanje moralo da izazove posledice koje, uz podršku Evrope, ne bismo mogli izdržati. Ni Amerika ne bi trebalo od nas da traži više nego što možemo dati. Našim priklanjanjem Amerika neće mnogo dobiti, SCG će mnogo žrtvovati, a udruženi antiamerički i antihaški lobi, već ionako agresivan i destruktivan, dodatno će se ohrabriti.
Teško? Razume se, ali čemu inače uopšte i služi odgovorno državništvo i diplomatska umešnost! Mi nikome m ne treba da prkosimo, pogotovo ne Americi od koje nam toliko toga zavisi, a posle svega što smo sebi i oko sebe počinili u poslednjoj deceniji prkosom ništa ne bismo postigli. Ali, da zahtevamo i postignemo razumevanje za naše vitalne interese, a da ne izneverimo načela, moguće je bilo i nekad i sad. Naročito ne bi smeli da pristajemo na uprošćen izbor: "Amerika ili Evropska unija", jer ni one, srećom, ne isključuju jedna drugu u bilo čemu što je od bitnog značaja za obe, jer ni između njih se ni ovim povodom ne radi o sukobu nego samo o jednom od neslaganja. Evropska unija se polagano proširuje i osamostaljuje. Teško je pretpostaviti da razumna Amerika namerava da se po svaku cenu tome grubo suprotstavi. Prošlost se ne može birati, ali iz nje ima šta da se izabere. Titova spoljna politika uspevala je, u višedecenijskom trajanju, da se odupre ideološki srodnoj sovjetskoj velesili, a da istovremeno stekne i sačuva odlučnu podršku antikomunističke Amerike. I da pri tom ostane istinski nezavisna, pa i respektovana od obe. Hoće li neko reći da ovo značajno iskustvo, iz ne tako davne istorije jugoslovenske diplomatije, više nema vrednosti, samo zato što je "komunističko".
"Ko potpiše kajaće se..." samo otkriva odsustvo jasnog i odbranjivog načelnog stanovišta. Kaje se samo ko ne zna šta hoće i može. Odbojan stav Amerike prema MKS izazvao je inegativan stav Rusije, Kine i Indije prema ratifikaciji sporazuma o osnivanju MKS. Zar bi se i moglo očekivati da tri najveće, najmnogoljudnije zemlje lako pristanu na privolegovan status koji ekskluzivno za svoje građane zahteva Amerika. Ni argumenat da SAD imaju svoje oružane snage na misijama u svim delovima sveta ne može se prihvatiti bez prigovora, jer one nisu tamo baš samo u misiji zaštite mira, nego i u funkciji zaštite globalnih interesa Amerike kao svetske velesile i pretendenta na svetsko liderstvo, koje posle promene odnosa snaga u svetu nije lišeno ni hegemonističkih aspiracija.
Kako bi dakle Srbija - koja još uvek s mukom pridobija svoje javno mnjenje za potpunu saradnju sa postojećim Haškim sudom za zločine na prostoru bivše Jugoslavije - lako mogla da pristane da se neki drugi ratni zločini i za zločine osumnjičeni izuzmu od kompetencija međunarodne pravde? Tim pre što nijedna zemlja nema toliko sanaga, sredstava i uticaja koliko Amerika da spreči da njeni građani ne bi bili neosnovano osumnjičeni i nepravedno osuđeni pred,uostalom, najkompetentijom i najprofesionalnijom međunarodnom sudskom institucijom koja je ikad dosad ustanovljena.
Imamo sve razloge, pa i prava, da od Amerike očekujemo razumevanje našeg položaja i naših interesa, jer je već više puta ponovila da je i u njenom interesu mir i stabilnost na prostoru ratom porušene bišve Jugoslavije. Poštovanje tuđih interesa moralo bi - u civilizovanom svetu - biti shvaćeno kao vid zaštite sopstvenih! Ako na tom načelu ne bude počivao međunarodni poredak, onda se neumoljiva globalizacija sveta neće pogađati kao sveopšta integracija i rađanje "svetskog društva nego kao nastavak bezobzirne vladavine najvećih, najjačih i najbogatijih. Ne treba, uostalom, zaboraviti ni da su svi svetski sukobi, a pogotovo poslednja dva najkravija u protekolom veku, posledica upravo takvih uzročnika.
Između ove "neprilike sa principima" i postoktobarskog bežanja od haške pravde postoji neposredna veza. Da smo posle prekretničkog oktobra odlučno raskrstili sa ratnim zločinom danas niko od Srbije ne bi mogao da očekuje razumevanje da se bilo ko izuzima od kazne za zločine. Popuštali smo samo pod pritiscima i pre svega u strahu da ne izgubimo finansijsu podršku, bez koje ništa nismo mogli da započnemo. Tim pre što srpska država, a nažalost ni srpsko društvo, nisu još ni do danas iskreno prihvatili saradnju sa Haškim sudom, niti su priznali svoj deo odgovornosti za Miloševićev rat kao ratni zločin, a saradnju sa Tribunalom shvatili su kao neprijatnu obavezu a ne sopstvenu potrebu. I danas, evo, isti onaj "patriotski" barabluk koji je usmrtio reformatora Đinđića, ostaje spreman da, i posle prerano okraćale "Sablje", urla i ruši, štiteći od hapšenja ratne zločine i iskoristi svaki povod, pa čak i sportske događaje, da sa slikama Karadžića i Mladića priziva nove nacionalističke i rasističke obračune i i krvoprolića. Politička scena Srbije još uvek je zamućena, talog još uvek nije na dnu. Dokazuje se, takoreći svakodnevno, da su zaštita zločina i otpor reformama - izdanci istog stabla. Razumevanje društva i države za "svoje" zločince na skandalozan način je manifestovano nedavnom odlukom da se materijalno pomognu porodice haških optuženika. Hoćemo li ovako, patriotski dosledno, novčano pomagati i one koji se nađu pred najavljenim domaćim sudovima za ratne zločine?
Naše "muke s principima" ne pokazuju se samo u odnosima sa svetom. Jedva da je prošlo nekoliko meseci od potpisivanja Ustavne povelje o zajedničkoj državi SCG a već, na obe strane, mnogi od onih koji su dužni da se potrude da zajednica funkcioniše, žure da dokažu da je neodrživa. Tek kad saznamo šta je za samu Srbiju bolje od njene zajednice sa Crnom Gorom moći ćemo da se oduševljavamo sloganom "Sablja na prvom mestu". Šta je, uostalom, to što ne mogu međusobno da usklade Srbija i Crna Gora a moći će svaka od njih sa 25 država EU, kada se jednom, zajedno ili odvojeno, svi nađemo u njoj? Problem nije bez veze sa osnovanom temom ovoga napisa, jer još nije jasno da li su Srbija i Crna Gora usaglasile načelan stav prema ponuđenom sporazumu o izuzimanju američkih građana iz nadležnosti MKS.
Sila štiti velike, a principi male. Ako se odomaći slepi prioritet materijalnih interesa nad načelnim vrednostima, onda će se principijelnost olako svesti na poslušno servisiranje političkog i politikantskog pragmatizma. Evropsko društvo i u tom pogledu hoće da nas legitimše, pregleda i pretrese pre nego što nas pusti u svoje dvorište.
Preuzeto iz najnovijeg broja Republike
