Povodom javnih istupa ministra Dragana Domazeta i v.d. direktora Vinče Dragoslava Petrovića
Ne lipši magarče do zelene Vinče
Vladimir Ajdačić
Predanje kaže da je Vavilonska kula pala kada je dostigla određenu visinu zato što njeni graditelji više nisu mogli da komuniciraju. Tako se urušavaju i sve lepe priče o transformaciji Vinče prof. dr Dragana Domazeta, ministra za nauku, tehnologiju i razvoj u Vladi Republike Srbije, kada on ostane sam bez svoje kabinetske podrške. To mu se nedavno desilo u sučeljavanju na Prvom programu Radio Beograda sa dr Filipom Vukajlovićem, naučnim savetnikom Instituta u Vinči. Kao u priči za decu "Carevo novo odelo" slušaoci radija mogli su da zaključe da je "car" ostao go, kao od majke rođen. A gospodin Vukajlović nije penzioner, već vodeći fizičar u Srbiji na Domazetovoj rang listi. Tako je bar bilo pre radio emisije, a kako će biti sutra - videćemo.
Niko, razume se, ne postavlja pitanje zašto se Vukajlović zalagao za Vinču, ali mnogi se čude zašto mi penzioneri to činimo: pišemo i potpisujemo Peticiju protiv rasturanja Vinče, tražimo ostavku ministra Domazeta i drugo, a to ne čine mladi istraživači iz Vinče. Svako ko zna kakvim su pritiscima, ucenama i pretnjama bili izloženi i dalje ih trpe saradnici Instituta od strane prof. Domazeta i nametnutog v.d. direktora prof. dr Dragoslava Petrovića, znaće i odgovor na to "teško" pitanje - jednostavno oni se boje da će biti izbačeni iz Instituta.
Mi penzioneri, nekadašnji graditelji Vinčanske zlatne kule, u većini nismo ostavili nauku i neki od nas još uvek objavljuju naučne radove, istupaju na međunarodnim konferencijama ili pišu knjige. Zahvaljujući stečenom znanju i godinama, lišeni sujete nismo skloni da šaramo-baramo poput ministra Domazeta, da zasenjujemo masu šarenim lažama i pričamo bajke za malu decu o "Zelenoj Vinči", tehnološkim parkovima, klasterima, biznis inkubatorima, inovacijskim centrima, visokosofisticiranim tehnologijama i ostalim za nas dalekim snovima.
Tu nedavno u Naučnom forumu Drugog programa RTS mogli smo da se do mile volje naslušamo fraza i stranih reči koje je voditeljka pokušavala da prevede na naš jezik. Nažalost nedostajao je još jedan prevodilac - onaj koji bi sve to što se dešava u vrlo bogatom delu sveta "preveo" u svet naše sirotinje.
E, tu se pokazalo elementarno nepoznavanje stvari g. Domazeta. On zaista ne zna razliku koja postoji između naučnog rada i osvajanja visokosofisticirane tehnologije (da koristim njegovu terminologiju). Naučnim istraživanjem može da se bavi i nadareni pojedinac i to malo košta. Međutim, za osvajanje prof. Domazetu veoma drage (visokosofisticirane) nanotehnologije potrebni su timovi istraživača, veoma skupa postrojenja i stotine miliona dolara. Pa, čak, pretpostavimo da ovako goli i bosi sve to sakupimo i ostvarimo neviđeni proboj, recimo, baš u oblasti nanotehnologije. Evo sad, zahvaljujući ministru Domazetu, parkovima, klasterima, inkubatorima i nekim lokalnim novotarijama imamo osvojeni proizvod, čudo nad čudima koje niko nema. Imamo i novaca i za zaštitu i odbranu patenata u svim zemljama, te i za reklamu (marketing proizvoda) - jedino što nam nedostaje je politička i ekonomska moć da se nosimo sa bogatim silnicima kojima smo "zaboli" naš visokosofisticirani patent u oko. I šta se dešava - kula pada sama od sebe jer niko ne sme da kupi naš proizvod. I mi se vraćamo ponovo goli i bosi kao nekada na šljive, svinje, maline i visokosofisticiranu šljivovicu!
Srećom, pametni znaju da se baloni sami od sebe rasprskavaju kada se dignu previše u nebo. Zato i postoji kanap da ih veže za zemlju. Uzemljenje je važno gospodine Domazet! Nemojmo se lagati, daleko je Izrael (kao što je daleko 153 miliona dolara koje ta zemlja izdvaja za samo JEDAN istraživačko-razvojni projekat od 3.5 miliona dolara koje je Srbija u protekle 2.5 godine izdvojila za opremu u celoj Srbiji). A gde su tek SAD, Japan, Velika Britanija, Nemačka i druge zemlje.
Za nauk gospodinu Domazetu i ovo: kako vreme teče, ima sve manje posla za niskokvalifikovanu radnu snagu. Kompjuterski upravljane mašine, čak i molekularnih razmera, DNK kompjuteri i sl. oduzimaće čoveku posao. Za nas Srbe nedostižne stvari kucaju na vrata. Jedino što u takvoj situaciji možemo da uradimo je da udružimo jedan naš dinar sa 100 tuđih i da tako ostvarimo skromnu dobit deleći sudbinu s onim koji su bogati.
Gornja priča u potpunosti važi i za "Zelenu Vinču". Ukratko, ne lipši magarče do Zelene Vinče. Moraće da prođe mnogo godina (zbog siromaštva) dok se visokoradioaktivni otpad ne izmesti iz Instituta, dok Vinča ne "ozeleni". Priče o naučno-tehnološkim parkovima u Vinči, o izgradnji apartmana za 150 studenata i slične stvari su vremenski jednako daleko koliko i putovanje otpada. I to su prazna obećanja za naivne. Ona su zaista jeftina i kao takva ponižavajuća za zdravu pamet.
Dok profesor Domazet sretne po kojeg učenog čoveka i nešto novo čuje, profesor Petrović, njegov ambasador u Vinči, nema tu sreću da nešto nauči. Nije čak bio ni u Singapuru, niti je dobio Fulbrajtovu stipendiju. Ali je, zato, u trci za položaj v.d. direktora u Vinči osvojio prvo mesto. Bolje da patike nije oblačio, već da se odlučio da trči Beogradski maraton. U onoj gužvi niko ne bi video da li je odustao ili koji je stigao na cilj. Ovde sa Vinčom nismo morali dugo da čekamo da ga vidimo kako pada već na prvoj okuci.
Lepo je u Statutu Instituta zapisano da se za direktora može izabrati samo neko ko radi ili je radio u Institutu. Sasvim razumljivo (posebno posle Vinčinog iskustva s akcidentom na malom reaktoru 1958. godine), jer je normalno da je direktor neke bolnice lekar, a ne recimo, profesor geografije. Međutim, kršenjem Statuta prof. dr D. Petrović postao je v.d. tamo gde mu nije mesto. I pošto je odjednom tu gde je (sa samo 80 odsto, a 20 odsto u Novom Sadu), pokušao je da se ogleda u "kvizu znanja" u Večernjim novostima. Davao je odgovore na razna pitanja od kojih će jedan ući u antologiju Vinče i Univerziteta u Novom Sadu. Evo tog istorijskog dela intervjua.
Novinar: Može li to (isluženo nuklearno gorivo koje odležava u bazenu s vodom - prim. V.A.) da se iskoristi, kako neki upozoravaju, za pravljenje atomske bombe?
Petrović: Može to da se ukrade, ali tim teroristima neophodan je reaktor i mnogo toga još da bi se pravila bomba. Može nešto da se zagadi time, ali to se može i raznim otpadom iz rafinerije i drugih firmi.
Zaista kapitalno otkriće - ukrasti superradioaktivno gorivo i ostati živ, zatim to đubre staviti u reaktor i u mnogo šta još i napraviti ATOMSKU BOMBU! Pazite sada veliku misao: Može nešto da se zagadi time (!) Može, uistinu može - i to misaoni prostor, mentalni sklop.
E taj gospodin u svom intervjuu datom Danasu (11-12. oktobra) pita se da li njega ili pisca ovih redaka treba uhapsiti! Pripisuje meni uzbunjivanje javnosti. Evo, prvo, novinarovog pitanja, a zatim Petrovićevog odgovora.
- Iz nekih stručnih krugova stižu alarmantne ocene o ekološkim opasnostima koje prete iz Vinče?
- Ukoliko neko smatra da u Institutu Vinča postoji 11 hiljada puta veće zračenje od dozvoljenog, svoju tvrdnju mora potkrepiti dokazima. U suprotnom, ta osoba mora da snosi posledice zbog lažnog uznemiravanja javnosti. To znači, ili da hapse mene i da zatvaraju Institut, ili da hapse profesora Vladimira Ajdačića i ostale koji sede dokono i plasiraju neistine u javnosti.
To što je izrekao profesor Petrović u vezi mene predstavlja čistu laž. Ja takvu glupost nikada ne bih rekao, jer sam i sam godinama boravio i radio u Vinči i vrlo dobro znam da je svako zračenje potencijalno opasno. O tome ćemo ja i profesor Petrović razgovarati na sudu. Sigurno nemam nameru da predložim njegovo (ili bilo čije) hapšenje, ali bih lično profesoru Petroviću savetovao da otvori knjige iz fizike, nauči nešto što je preskočio, da se ne bi brukao pred studentima i posebno pred saradnicima Vinče. Jer se neznanje u Vinči skupo plaća.
Autor je nuklearni fizičar
http://www.danas.co.yu/

Reply via email to