SAZNANJE
Zašto Novinari izbegavaju ćirilicu
Nijedna emisija na televizijskom programu nije potpisana ovim pismom
Hvala Bogu što je uređivačka politika "Glasa" i "Politike" još uvek takva da čitaoci mogu iskazati svoju brigu za očuvanje ćirilice, tog najprepoznatljivijeg spoljašnjeg obeležja srpstva. Tako su u "Glasu" mogli pročitati komentar gđe Mirjane Vrbić "Baš sve knjige latinicom", odgovor direktora "Lagune", kao i obaranje direktorovih argumenata od strane g. Petra Jaćimovića iz Novog Sada u članku "Pismo i jezik su snaga naroda".
Te argumente i nije teško oboriti ako se zna da ozbiljnijih nema ni glasnogovornik latinizatora Srbije prof. dr Ranko Bugarski. Ni on ne predočava javnosti nešto što prosečno obrazovanom čoveku do sada nije bilo poznato. Originalan je jedino sa izrazima srpskohrvatska ćirilica i srpskohrvatska latinica.
Kaže da je štetno korišćenje izraza hrvatska latinica, gajevica, pa čak i hrvatsko dražvno pismo, ali ne kaže u čemu je šteta. Ne kaže ni da li je hrvatsko dražvno pismo drugačije od ove latinice koja je okupirala srpski jezik i Srbiju. Čini mi se da štete ima samo po ideologe i praktične realizatore ove latinizacije, jer se narod setio da ne može biti dobro za njegov opstanak ako izgubi samopoštovanje u tolikoj meri da svoje milenijumsko pismo zameni tuđim. Varaju se oni koji misle da u ovakvi rezultati poslednjih izbora samo zbog praznih stomaka.
Pitanje bez odgovora
G. Bugarski izbegava da kaže da li je tolerantno kada se srpsko pismo potiskuje smišljeno i planski. Doduše, nedavno je indirektno potvrdio da taj problem postoji, izjavom da ne treba brinuti za ćirilicu dok je ona u službenoj upotrebi. Kao da on ne zna da je upravo dosovska vlada bila predvodnik u kršenju Ustava na štetu tog pisma. Da li je moguće da na Studiu B, TV Pinku, Studiu B92, JU infor, SOS nema baš nijednog novinara koji bi svoju emisiju potpisao ćirilicom, ili je to negde isplanirano i potpisano prilikom primanja pomoći sa Zapada?
Sumnjam da se može samo uzimati, a ne služiti. Upravo u današnjem "Glasu" čitamo da je gazda "Pinka" u SAD i "da je izrazio veliku zainteresovanost za mogućnost učestvovanja njegove TV stanice u programima Stejt departmenta". U latinizaciji je poodmakao i RTS, što je i očekivano jer je Bojana Lekić obećala da će mu promeniti krvnu sliku.
Ne verujem da g. Bugarski nije pročitao podatak iz apela Sinoda SPC za potrebu korišćenja ćirilice kao važnog simbola u izgradnji i očuvanju nacije, u kojem piše da je od oko 800 novina i časopisa koji se danas štampaju u Srbiji, ne računajući crkvena izdanja, samo dvadesetak ćiriličnih. Doduše, ne može istovremeno i brinuti za srpsko pismo i pisati da latinizacija znači približavanje "civilizacijskom krugu".
Ako smo sa svojim pismom izvan tog kruga, podsećam profesora da su katolički biskupi za vreme zasedanja sinoda u Saloni (Splitu) izneli stav da je ćirilica đavolov izum i da će biti isključeni oni koji se nje ne odreknu. Neki se zaista odrekoše (Poljaci, Česi i Hrvati), a borba protiv ćirilice će se nastaviti sve do naših dana. Nepriajtelji su uvek znali koliko je ona važna za Srbe, pa su je zabranjivali kada su bili u prilici, a i skidali srpske glave (kao Mitropolitu Petru Mrkonjiću).
Prvu zabranu u BiH je uveo Benjamin Kalaj, a nešto kasnije (1914) i austrougarski car. Zabranu korišćenja ne samo ćirilice nego i srpskog jezika u Srbiji uvela je 1915. ista okupatorska sila i prvi put u istoriji su postavljene latinične oznake ulica srpskih gradova. Među prvim ustaškim uredbama je i ona o zabrani korišćenja ćirilice, čak i u privatnoj upotrebi. Kada je Hitler žario i palio po pravoslavnoj Rusiji, takođe je zabranio ćirilicu. U savezničkoj Bugarskoj to nije bilo zgodno pa je nagovarao cara Borisa da se dobrovoljno pređe na latinicu, što je ovaj odbio.
Dakle, gospodine Bugarski, vršeno je nasilje nad ćirilicom pre nego što se došlo do situacije da većina Srba piše hrvatskom latinicom. Otvoreno nasilje nikada nije dalo ploda, jer se budila svest o značjau svog pisma. Josip Broz je postupio mnogo pametnije od napred navedenih silnika, pa je realizaciju tihog procesa marginalizcije ćirilice prepustio srpskim komunsitima, koji je označiše glavnim simbolom srpskog nacionalizma.
Prvo je nestade iz JNA i milicije, a uskoro postade čudo kada se neki nastavnik usudi da koristi pravo popunjavanja nastavničkog dnevnika i ćirilicom. Svedočim da su sredinom šezdesetih povučene iz upotrebe ćirilične mašine na teritoriji opštine Derventa i da su složene u podrumu zgrade opštine. Uskoro su nestali poslednji javni ćirilični natpisi. Kada je umro moj đed Petar, pisao sam na vencima poruke njegovih šest sinova, a dvojica koji su bili u državnoj službi priđoše mi odvojeno i šapnuše: "Neka moje bude latinicom, znaš kako je".
Nešto kasnije Batrić Jovanović je u Saveznoj skupštini prozvao Mikulića i Pozderca zbog progona srpskog pisma u BiH i dođe do kozmetičkih promena. Na školama, opštinskim i komitetskim zdanjima pojaviše se i ćirilične table, a i "Oslobođenje" se poče štampati na oba pisma. Sve je to stiglo kasno kada se u Srbima već odomaćio stid i strah od korišćenja svog pisma, jer bi ono moglo uznemiriti pripadnike drugih naroda.
Gospodine Bugarski, da li bi se u BiH, gde ste Vi radili, mogao naći neki primer srpskog nacionalizma u jeziku koji bi imao veću težinu od ovog primerka, koji svedoči o srpskoj nevinosti: u čitavoj BiH se na prste jedne ruke mogao izbrojatibroj firmi označen ćirilicom?
Čemu poređenje
Tužno je kada isti profesor danas, pored apsolutne dominacije hrvatske latinice u Srbiji, izjednačava nacionalizme u jeziku Srba i Hrvata, pišući da su šovinisti Srbin koji ne priznaje latinicu i Hrvat koji ne priznaje ćirilicu. Mogu da svedočim i o položaju ćirilice u Hrvatskoj, gde sam živeo od 1977. do rata. U službenoj i javnoj upotrebi nje nije bilo ni u tragovima, a koliko je bila omražena pokazaću ovim primerom.
Samo jednom je na TV prikazan film titlovan ćirilicom i digla se uzbuna kao da je u Hrvatsku ušla kuga. Već sutrdan naveče spoker patetično izgovara ove reči: "Izvinjavamo se hrvatskom narodu". Posle toga ponovo je prikazan isti film uz latinično titlovanje. Pa, eto profesore koliko je u Hrvatskoj ćirilica bila srpskohrvatska.
Očekivao sam da rofesoru Bugarskom neće morati odgovarati inženjeri, nego njegove kolege sa Beogradskog univerziteta, raznih instituta i odbora. Sve sam se nadao da će oni, makar danas, shvatiti da je posle Novosadskog dogovora iz 1954. bilo pogrešno brinuti o jugoslovenstvu, srpskohrvatskom jeziku, bogatstvu dvoazbučja i uvođenju latinice u srpski jezik. Izgleda da nisu ništa naučili od svojih hrvatskih kolega.
NEMANJA VIDIĆ, DIPL. INŽ.,
BEOGRAD
http://www.glas-javnosti.co.yu/
