http://www.nin.co.yu/index.php?s=free&a=2880&rid=3&id=5779
NIN Broj 2880 09.03.2006 Politika: Dilovi i samoubistva Svako samoubistvo u bilo kom zatvoru na svetu se stavlja na teret upravniku zatvora. Nekadašnji lider srpskih Krajišnika i glavni svedok tužilaštva Milan Babić je izvršio samoubistvo u haškom zatvoru Porodica Milana Babića je telefonski obaveštena u noći između nedelje i ponedeljka, u 12.30 časova, o samoubistvu u Hagu. Do danas im nije stigao obdukcioni nalaz iz Ševeningena, niti su im obrazloženi uzroci smrti glavnog haškog svedoka. Milan Babić je drugi pritvorenik u Ševeningenu koji je počinio samoubistvo. Osam godina ranije to je učinio i nekadašnji gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović. Obojica su se ubila na isti način – vešanjem. I u jednom i u drugom slučaju zvaničnici Haškog tribunala su se pravdali da počinioci nisu odavali utisak da će pokušati samoubistvo, što ne umanjuje njihovu odgovornost za propuste i pored "svih mera obezbeđenja". Zvaničnu istragu je preuzela holandska policija, a predsednik Tribunala, sudija Fausto Pokar, naredio je sprovođenje interne istrage, koju će voditi potpredsednik suda, Australijanac Kevin Parker. Da se to kojim slučajem dogodilo u beogradskom Centralnom zatvoru, vlada bi teško izdržala "drvlje i kamenje" nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima, a koje ovih dana nisu našle nijednu reč osude za haški sud. Uostalom, ta prava su i nastala iz potrebe zaštite pritvorenika prema kojima se nadležni organi nisu ponašali kao prema ostalim građanima. Sva je prilika da su i aršini dušebrižnika, plaćenih za taj posao, u slučaju Babića mlaki, čak sa stupidnim nagoveštajima "zavere", umesto osude onih koji su napravili propuste. Na sreću, beogradski Centralni zatvor ne pamti sličnu nesreću i pored skepse humanitarnih organizacija da se za ratne zločine može suditi i kod nas. Pravila zatvora u Ševeningenu se baziraju na principima koji važe u čitavoj Holandiji, a ona pritvorenicima garantuju priličan komoditet. Za razliku od većine zatvora po svetu, pritvorenicima Haškog tribunala se ne oduzimaju kravate, kaiš i pertle. Upravo rekviziti koje su koristili i Dokmanović i Babić. Visoka bezbednost, bar kako to smatraju u Haškom tribunalu, obezbeđuje se na drugi način. U Ševeningenu postoje dve vrste ćelija. U prvom, bezbednijem krugu, ćelije su sa video-nadzorom i upaljenim svetlom. Tu se nalazi Slobodan Milošević. Odmah po dolasku nad njim je primenjen "totalni nadzor" – stalni video-nadzor i upaljena svetla, sve dok se upravnik zatvora Timoti Mek Feden nije uverio da on neće izvršiti samoubistvo i ove mere ublažio. Svi telefonski razgovori pritvorenika se slušaju, a samo razgovori sa braniocima su privilegovani. Drugi krug ćelija nema dodatne mere predostrožnosti kao što je video-nadzor. Ćelije su oskudnije, bez komfora. Nadzor obavlja stražar tako što na pola sata proverava ćelije. Tu su bili Milan Babić i Slavko Dokmanović. I u jednom i u drugom slučaju, pola sata posle stražarskog nadzora pronađeni su mrtvi. Iako su se ubili na sličan način, ne može se reći da su im i motivi bili isti. Za Dokmanovića, upućeni kažu da samoubistvo nije izvršio zbog suđenja jer ga je čekala mala kazna, koju je već izdržao. Optužnica ga je teretila da je na Ovčari kod Vukovara, gde je počinjen zločin, proveo tri minuta i to pre egzekucije. Zamereno mu je što je u ta tri minuta svog života "doživeo moralni pad i nije nikome pomogao". Zbog takve "krivice" suđenje mu je teško palo i više puta je pokušao samoubistvo. Prvi pokušaj je bio pomoću viljuške koju je gurnuo u utikač za struju, ali bezuspešno, jer napon je bio 110 volti, nedovoljan da ga ubije. Uspeo je u drugom pokušaju, kada se pomoću kravate obesio za ormar u svojoj ćeliji. I tada je holandska policija konstatovala da se radi o samoubistvu, a istraga u okviru Haškog tribunala, koju je vodio portugalski sudija Almiro Rodrigez, utvrdila je da je Dokmanovićev advokat Toma Fila na vreme ukazao na mogućnost suicida, ali, zbog vikenda, sud je propustio da preduzme odgovarajuće mere. Advokat Fila kaže da se Dokmanovićevo samoubistvo dogodilo dok se upravnik zatvora Timoti mek Feden nalazio na godišnjem odmoru i da, u suprotnom, do samoubistva ne bi došlo. Fila naročito ističe ulogu upravnika Mek Fedena i njegovog dobrog odnosa sa pritvorenicima, naglašavajući da bi bez njegovog prisustva bilo mnogo više samoubistava. '''''''''''''''''''''''''''''''''''''' Sumnjiva verzija Za razliku od domaćih političara koji naginju „teorijama zavere", ali i premijera Ive Sanadera koji je od hrvatske ambasade u Holandiji tražio hitan izveštaj o ovom slučaju, javnost je ubeđena da Milan Babić nije mrtav Smrt bivšeg predsednika nekadašnje Srpske Krajine u Hrvatskoj, Milana Babića, za najveći deo ovdašnje javnosti samo je nova smicalica Haškog tribunala. Sve dok ne vide mrtvo telo čoveka osuđenog na trinaest godina zatvora, stanovnici Hrvatske odbijaju da veruju u njegovo ubistvo, a još manje u samoubistvo. Milan Babić je u Hrvatskoj oličenje svih nacionalnih zala, ali je njegova smrt ovoj morbidnoj slici dodala još jedan morbidan detalj. Omražen zbog uloge u srpskoj pobuni u Hrvatskoj, bivši kninski političar posmrtno je stekao poštovanje svojih neprijatelja. Deo izuzetno patriotski raspoložene javnosti ovde čak smatra da bi na „srpskog izdajnika" trebalo da se ugledaju i mnogi „hrvatski izdajnici" u Hagu, pošto je Babić imao hrabrosti da se sam obračuna sa vlastitim životom. Trezvenije reakcije na smrt Milana Babića ovu vest smatraju izrazito nepovoljnom za sve zemlje bivše Jugoslavije, pa tako i za Hrvatsku. Kako je moguće da je u šest popodne zatvorenik bio uobičajenog izgleda i raspoloženja, a pola sata kasnije pronađen je obešen? Kako je moguće da u holandskim zatvorima u ćeliji mogu da se nose pojas za pantalone i kravata? Gde je odneseno mrtvo telo Milana Babića? Dok ne dobiju odgovor na sva ova pitanja, političari i javno mnjenje Hrvatske ozbiljno sumnjaju u vest o samoubistvu bivšeg kninskog lidera. Prvi su skloni tzv. „beogradskoj verziji" priče po kojoj su Babića u holandskom zatvoru ubili pripadnici srpske tajne policije i to zbog njegovog svedočenja protiv poznatih obaveštajaca Jovica Stanišića i Frenkija Simatovića. Smatra se da je to bila kazna za priznanje Milana Babića pred Haškim tribunalom da je srpska pobuna u Hrvatskoj bila dirigovana iz Srbije i to iz najužih krugova oko Slobodana Miloševića. Njegovo svedočenje protiv Milana Martića i označavanje Slobodana Miloševića isključivim krivcem za rat u bivšoj Jugoslaviji, obećavali su povoljan preokret u Hagu za hrvatsku stranu koja uporno poriče da su i njeni političari javno podsticali mržnju protiv srpskog stanovništva. Za razliku od domaćih političara koji naginju „teorijama zavere", ali i premijera Ive Sanadera koji je od hrvatske ambasade u Holandiji tražio hitan izveštaj o ovom slučaju, javnost misli da Milan Babić nije mrtav. Možda su u njegovu zatvorsku ćeliju zaista upali pripadnici srpske tajne policije, ali nipošto s namerom da ga ubiju, nego da ga presele na neko egzotično tropsko ostrvo gde će u senci palme uživati do kraja života. U prilog ovom, vrlo raširenom i čvrstom ubeđenju, idu i nagađanja da je i porodica Milana Babića smeštena negde između Novog Zelanda i Australije, čim je on odlučio da se nagodi sa Haškim tribunalom i prizna svoj deo krivice za rat u Hrvatskoj. U svakom slučaju, vest o smrti Milana Babića nipošto nije obradovala Hrvatsku. ZORICA STANIVUKOVIĆ ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''' Posledica Dokmanovićevog samoubistva je bila kažnjavanje zatvorske smene i zamenika upravnika zatvora. Njegovo telo je bilo balsamovano i onda isporučeno porodici. Zbog sumnji u izveštaj Haškog tribunala, telo je naknadno veštačeno na beogradskom Institutu za sudsku medicinu, ali se konstatovana smrt poklapala sa nalazima iz Haga. Kod Babića su, izgleda, razlozi bili druge prirode. Radi se o čoveku koji se dobrovoljno predao Hagu i ne samo da je priznao krivicu već je bio krunski svedok u drugim suđenjima pred Tribunalom. Zbog ranijeg svedočenja na suđenju Slobodanu Miloševiću i nagodbe s tužilaštvom bio je omražen među optuženicima, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Već po dolasku u pritvorsku jedinicu požalio se upravniku zatvora da se ne oseća sigurnim na trećem spratu gde je najpre bio smešten. Na tom spratu su bili general Ojdanić i optuženi Srbi iz Bosne. Potom je prebačen na drugi sprat, gde je smešten Vojislav Šešelj, ali ni tu odnos prema njemu nije bio bolji. Tu se upravo javlja problem priznanja i nagodbe sa tužilaštvom, kao legitimnog pravnog instituta Haškog tribunala. Naši advokati ne gledaju blagonaklono na taj čin što je, verovatno, razlog da sud nameće strane advokate. Poznavaoci prilika ističu da su strani advokati pristalice dila iz dva razloga. Na suđenjima zarađuju manje nego u pripremnom periodu. U vreme suđenja ne isplati im se da prisustvuju u sudnici jer na taj način u procesima pred sudovima svojih zemalja gube novac koji je mnogo veći nego u Hagu. Upravo je tako Momčilo Krajišnik ostao bez svojih stranih zastupnika jer je odbio "dil" sa tužilaštvom. Naime, novac koji obezbeđuje Haški tribunal veliki je u odnosu na zarade naših advokata, ali je sitan za strance. S druge strane, sam Tribunal je zainteresovan da sve slučajeve što pre privede kraju i tako ne troši veliki novac. Sam princip pogađanja sa tužilaštvom je vrlo neprijatan po optužene jer se od njih traži priznanje određenih činjenica u tom i budućim procesima, bez obzira na pravu istinu. Zauzvrat nudi im se blaža kazna, koju sud ne mora da prihvati. Tako je Duško Sikirica, optužen za zločine u logoru Keraterm kod Prijedora, priznao ubistvo koje nije počinio. Admiral Miodrag Jokić, optužen za kampanju na Dubrovnik priznao je krivicu, čak i za dva ubistva više nego što ih je bilo i dobio samo godinu dana manje u odnosu na generala Pavla Strugara, koji nije ništa priznao. Naravno, najgori deo dila je da se pred sudom izgovori neistina kao istina, jer je to uslov dila. Tako je u slučaju Srebrenice nezaštićeni svedok, koji je postigao dil sa tužilaštvom, na suđenju rekao da je slagao, jer nije mogao da izdrži pogled čoveka koga je trebalo da lažno tereti. '''''''''''''''''''''''''''''''''' SKRIVENA ISTORIJA SAMOUBISTAVA Ljudsko lice smrti "Zastarela pošast" ili "poštovani ispad" Jedno stvarno i jedno neostvareno, ali najavljeno, priželjkivano i osuđivano samoubistvo, ponovo su podelili Srbiju. Sa jedne strane su neki od rođaka Ratka Mladića, potpredsednik radikala, jedan ministar i nesrećni Milan Babić. A sa druge su brojni političari, teolozi i psiholozi koji nam ovih dana pričaju o samoubistvu kao bezumlju, ludilu, najstrašnijem i najgrešnijem činu. Istorija društvenog vrednovanja samoubistva u hrišćanskom svetu je mnogo kompleksnija nego što sugerišu ovi samouvereni eksperti. Zalaganja za eutanaziju i pravo na "dostojanstvenu smrt" samoubistvom, na Zapadu već godinama izaziva histerične reakcije i skoro istu ostrašćenost kao i samoubilački napadi islamskih fundamentalista. Osuda samoubistva je jedna od stvari koja danas ujedinjuje duboko podeljene hrišćane. Ali, Biblija nigde ne zabranjuje samoubistvo. Izvršilo ga je najmanje sedam biblijskih ličnosti i niko od njih u Svetom pismu nije zbog toga osuđen ili ozloglašen. Rani hrišćani samoubistvo nisu smatrali grehom koji sam po sebi vodi u pakao, već "plemenitim izborom", pišu američki profesori Artur Drodž i Džejms Tabor u pionirskoj studiji "Plemenita smrt – samoubistvo i mučeništvo među hrišćanima i Jevrejima u staro doba". Samoubistvo iz "plemenitih razloga" vekovima je smatrano u hrišćanskom svetu srećnim i bogougodnim činom. Mnogobrojni savremenici svedoče o hrišćanima koji su u dragovoljnu smrt odlazili žurno i nestrpljivo, "drhteći od radosti, a ne od straha". Navode se i verodostojni izveštaji o hrišćanima koji su se molili da zveri kojima ih bace budu gladne i one koji su site i pospane lavove "terali da ih pojedu" kako bi "što pre dostigli Isusa". Tek se posle duge "intelektualne borbe" u petom veku stvara konsenzus među hrišćanskim teolozima o "dobrovoljnoj smrti" kao znaku otpora Božjoj nameri i neprihvatanja Božje milosti. Iz istih razloga samoubistvu su se protivili rimski imperatori. Komunisti su, kako piše Moris Penge, samoubistvo, uz prostituciju, smatrali jednom od "zastarelih pošasti" – mada je Marksova ćerka, zajedno sa svojim "crvenim" suprugom, život okončala samoubistvom. Sovjetske vlasti su tvrdile da su se polovinom tridesetih sasvim rešile ove pošasti. Tek krajem sedamdesetih ozbiljni islamski autoriteti su počeli da izlažu opravdanje za samoubilački čin. Imam Homeini je samoubistvo nazvao "zanemarivanjem sebe" i rekao da je "crvena smrt bolja od crnog života". Osama bin Laden je u jednom od svojih poziva u džihad napisao da je "smrt bolja od života u poniženju". Zijaudin Sardar tvrdi da sve veći broj islamskih terorista samoubistvo doživljava kao "kartu u jednom pravcu za raj". Van šiitskog Irana Japan je sa svojom indiferentnošću, pa i prezirom prema metafizici, najdalje otišao u prihvatanju samoubistva. Ipak, stopa samoubistava je u ovoj zemlji na nivou evropskog proseka i mnogo je niža nego u Mađarskoj ili Austriji. Penge u Japanu nalazi shvatanje da je "odluka da se umre i gest ubijanja sebe i dalje deo života". Iz ovoga je proistekao stav da je samoubistvo "nemilostiva nužnost, prihvaćen i poštovan ispad". Pre 11. septembra 2001. godine najpoznatija su bila spektakularno samoubistvo japanskog pisca Jukija Mišime u vojnoj bazi u centru Tokija 1970. godine i lagano, sedmomesečno samoubistvo štrajkom glađu Bobija Sendsa i devet irskih katolika u britanskom zatvoru 1981. godine. Mnogi irski republikanci ih smatraju mučenicima i herojima, a američke pristalice IRA su im podigle spomenik u Hartfordu na trgu koji se danas zove po Bobiju Sendsu. Petnaest vekova ranije Sends i saborci ne bi predstavljali izuzetke. Mnogi hrišćani su tada birali samoubistvo kada je od njih traženo da se makar samo deklarativno odreknu svoje vere. Ali, bilo je i onih koji su namerno isticali svoju zabranjenu veru i provocirali rimske vlasti da ih ubiju tvrdeći da su osetili "Božji poziv". "Požuda za smrću" ranih hrišćana i odbijanje da traže milost je za mnoge dobronamerne rimske zvaničnike bila najšokantniji aspekt nove vere. Drodž i Tabor pišu da danas o svecima koji su izvršili samoubistvo nikada ne govorimo kao samoubicama, već kao o mučenicima. Neke od najpoštovanijih svetica u hrišćanskom svetu su izabrale da izvrše samoubistvo umesto da dozvole da budu silovane. Oni smatraju da su nepravedno ozloglašeni i pežorativni pojam "samoubistvo" i reč "mučeništvo" u stvari sinonimi i da bi ih najbolje bilo zameniti neutralnim izrazom "dobrovoljna smrt". Kako god da ga nazovemo, samoubistvo ne možemo osloboditi dvosmislenosti, njegove, kako pišu Drodž i Tabor, moralnosti i tragičnosti. Samoubistvo najvažnijeg haškog svedoka daje ljudsko lice činu koji tako lako i nepravedno osuđujemo. Zoran Ćirjaković ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''' Nešto slično se, izgleda, dogodilo i sa Milanom Babićem. Saznanje da tereti svoje saborce a da za to nema čvrstu argumentaciju videlo se i na unakrsnom ispitivanju. Na pitanja je uglavnom odgovarao sa "da" i "ne", izgledao smušeno i rezignirano, izbegavajući da diže pogled ka advokatu. S obzirom na činjenicu da je Babić tokom ovih svedočenja izgubio skoro 30 kilograma, da je u unakrsnom ispitivanju pokazao čudne reakcije, moglo se očekivati da će u njegovoj ćeliji možda nešto da se desi. "Da je stalno prisutan psihijatar, kao što je to nekada bilo, bilo bi sasvim dovoljno da podseti i upozori upravu da situacija nije redovna. Samo obilaženje na pola sata pokazuje da uprava i stražari nisu bili baš najsigurniji", kaže vrsni poznavalac prilika u Ševeningenu. Milan Babić je peta žrtva Haškog tribunala. On i Slavko Dokmanović su se ubili. Milan Kovačević, šef kriznog štaba opštine Prijedor, umro je u Ševeningenu od aneurizme. Bosanski generali Đorđe Đukić i Momir Talić pušteni su da umru kod kuće. U pokušaju hapšenja ubijeni su haški optuženici Simo Drljača i Dragan Gagović. Janko Janjić iz Foče poginuo je prilikom hapšenja. Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković ubio se na stepeništu Savezne skupštine u Beogradu... Za srpske pritvorenike naročiti pritisak je bio optužba da su snage kojima su pripadali počinile masovne zločine, silovanja i ubistva koja se predstavljaju u stotinama hiljada, dok se svim ostalim priznaje da su se ponašali odbrambeno u odnosu na srpsku agresiju i da su tom prilikom učinili i poneki zločin. Zanimljivo je da je nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, još u vreme kada suđenja nisu ni počela, izrekao matricu po kojoj se kasnije sve odvijalo, da su Srbi počinili 80 odsto zločina, Hrvati 15 odsto, a Muslimani samo pet odsto. Upravo su po tom principu sprovedena hapšenja i kasnije suđenja. Nijedan pripadnik druge nacije nije bio žrtva Haškog tribunala. Slobodan Ikonić =============== Group Moderator: [EMAIL PROTECTED] page at http://magazine.sorabia.net for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only) http://radio.sorabia.net Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/sorabia/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
