Један поглед на владавину Слободана Милошевића
Да нису убијени Баџа и Аркан не би било 5. октобра <http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/80/slike/aib.jpg> Милошевић је имао моћне непријатеље, а пошто је он у њиховим очима био персонификација Србије од 1987. до краја 1990, Милошевић је имао период који се одликовао брзим, честим и лаким победама, у кратком временском року. Грешка из тог периода је та што је дозволио да, дотле потиснути, српски патриотизам неконтролисано и на најприземнији начин груне на сцену и постане идеална муниција за већ припремљену пропагандну артиљерију западних медија. Период од 1990-2000. карактерише његово настојање да докаже западним центрима моћи да је он у ствари за мир. Није уочио да су западни креатори на нашем терену примењивали Тертулијаново правило апсурда – ШТО ГОРЕ (по нас), ТО БОЉЕ (по њих). Да би очувао Југославију, прихватио је Охридски споразум – Туђман одбио. Да би избегао рат у Босни, покренуо је Београдску иницијативу – Изетбеговић опструисао. Заступао је став да вођство босанских Срба потпише Лисабонски споразум (Кутиљеров план) – Изетбеговић је, на интервенцију Ворена Цимермана, повукао потпис. Ставом “Србија није у рату” дао је до знања свима, па и прекодринским Србима, да му циљ није Велика Србија. Покушавао да спречи немачки: велики реванш Непотребно је интернационализовао наш проблем, а после комунистичког шамара од стране Бадинтерове комисије прави још већу грешку, издижући наш проблем на ниво УН-а. То је учинио из разлога што је очекивао да ће његове добре везе са ВАСПО-вцима дати резултат тако што ће на својој страни имати амерички политички врх. Очигледно да није био упућен у промене констелације снага на политичком и војном врху САД-а. Организација Англо-Саксонских белих протестаната је полако, али сигурно препуштала примат у вођењу политике САД-а Американцима немачког порекла, који су заједно са војним и научним кремом нацистичке Немачке коначно почели да реализују деценијски план – велики реванш. Повукао је официре ЈНА почетком сукоба у БиХ да би избегао санкције УН-а, што наравно није имало ефекта. Прихватио је Венсов, Венс-Столтенбергов и Венс-Овенов мировни план. Због пароле “мир нема алтернативу” разишао се са руководством Републике Српске и увео санкције Србима преко Дрине. Због Дејтонског споразума жртвовао је преостали део Западне Славоније и комплетну српску Крајину, као и 16 градова Републике Српске. У завршници преговора поклонио је пола Сарајева и Брчко БХ Федерацији. Фрапантно је колико је слабо познавао матрицу по којој функционишу представници западних центара моћи. И поред свих споразума и примирја, проглашен је за организатора злочиначког подухвата против мира, за касапина, звер и убицу. На крају су му сервирали ултиматум који није могао прихватити – Рамбује. После тога је констатовао да је погрешио кад је мислио да се ајкула смирује храњењем. А шта су предлагали они који су га критиковали? Кад је већ постало јасно да Хрвати хоће рат (“рата не би било да га Хрватска није хтела” – Туђман), уместо попуштања, које се могло назрети већ 1991, године, предлагано је да се свим расположивим снагама брзо сломе усташке постројбе, заузму кључни градови док Европа почне да кука за правима сеционистима. До рата у Босни не би ни дошло, те тако Изетбеговић не би ни био у ситуацији да тријумфално изјави “између мира и независности, ми смо изабрали независности”. Не би дошло ни до интервенције НАТО снага, јер тада нису ни били тако добро распоређени на нашим границама, као 1999. Тиме би потврдили као тачне извештаје ЦИА-е и МИ-6 који су очигледно прецењивали снагу тадашње ЈНА. На унутрашњем плану дозволио је да се гомила битанги, која се окупила око њега, енормно обогати, уместо да се сав промет робе и новца у санкцијама каналише кроз једно или два строго контролисана државна предузећа. 5. октобар – највећа грешка Сад долазимо до највеће грешке Милошевићеве владавине, а то је да је својим потезима, а посебно поступцима камариле око њега толико слудио српски народ да су људи 5. октобра, не схватајући кога подржавају, са прљавом водом избацили и дете – државу. Дакле, највећа последица Милошевићеве владавине је то што је омогућио повратак на власт комунистичких кадрова најригиднијег типа. Да би се уверили да ово није празна прича, довољно је само мало упоредити ставове некадашњих комуниста и њихових “демократских” потомака. Главне мете напада су српска нација, спрска црква, српска армија и српска држава. Државне територије се распродају по резолуцији Дрезденског конгреса КПЈ. Отворено изјављују да их не интересује Србија и Српство, битна је демократија, па макар и без Срба. Сетимо се изјаве о изградњи комунизма у Србији, па макар и без Срба. Врло радо се држе старе комунистичке тезе “нема демократије за непријатеље демократије”. Радо би да забрањују књиге, људе и партије. Припремају гвоздену метлу, књижица им је црвена од крви петооктобарских револуционара, она прошла је била црвена од крви пролетера. Уместо вербалног деликта имамо говор мржње, уместо морално-политичке подобности имамо политичку коректност. Све нације које су биле под великосрпским хегемонизмом имају право на своју државу, а наша ће одумрети, пошто ћемо ионако ући у ЕУ. Садашњи глобалисти, потомци ранијих интернационалиста, који су нам причали о социјализму као прелазном периоду ка комунистичком рају, причају нам да смо у транзицији и на светлом путу ка Европи. Нуде нам боље сутра и путовање без виза. Као да смо ми неки номади, којима је путовање кондицио сине ква нон егзистенце. Или можда хоће да нас иселе одавде? Као што су им тате и дедови сарађивале са усташама и Немцима, тако су и они прихватили да им гуру петооктобарске “револуције” буде Мадлен Олбрајт, а слоган изјава дотичне “Он (Милошевић) мора отићи пре мене”. Кад то покушавају да оправдају, обично кажу: “Ма, и са црним ђаволом...” – и не слуте колико су близу истине. Дакле, Срби, вирус се притајио, мутирао и почео да се шири – вирус комунистичке пошасти. Милошевић је неочекивано дилетантски дозволио да му стране обавештајне службе дестабилизују режим серијом атентата по систему тзв. једног метка, а два поготка у два циља. Вук Драшковић је потписао сопствену смртну пресуду оног тренутка када је на силу преузео микрофон на бини коалиције “Заједно”. Пошто Иван Стамболић није дао свој пристанак да буде кандидат ДОС-а, дошло се до закључка да би био користан његов нестанак. Велико је питање како би се понашали Легија и Павковић да у припреми акције “милосрдни анђео – други део” нису уклоњени Аркан и Баxа. У нашим очима не би дошло до домино ефекта. Извесно је да су извршиоци из редова полицијских и војних тајних служби Милошевићевог режима, али је извесно и да су шефови и начелници тих служби били сарадници страних обавештајних центара. На крају је иста кухиња убила и Слободана Милошевића. Слободан је велики Србин Тај период, од пада с власти до смрти у хашком затвору, је Милошевићу (парадоксално је али најближе истини) најсветлији период у његовој каријери. Тек тада се јасно профилисао као борац за национална права Срба, који због тога страда. На почетку каријере су га проглашавали за другог вожда, а на крају је извесно да ће га народ као таквог и запамтити. Мање је познато да је Карађорђе, поред тога што је био превасходно војник, очајнички покушавао свим дипломатским путевима да стекне наклоност западних сила. Сличну судбину је доживео и са братском Русијом. У току своје владавине Карађорђе такође није био имун на грешке, а највећа коју је учинио је бег после слома устанка. Да није дошло до трагичног убиства у Радовањском лугу (постоје јаке индиције о умешаности Енглеза, да не би дошло до преузимања вођства устанка свих балканских народа), тешко је поверовати да би народ Црном Ђорђу икада опростио то што их је оставио. Милошевићеви демократски противници су сву своју кооперативност оправдавали кооперативношћу Великог Књаза Милоша. Разлика између Великог Књаза и ДОС-а је само у томе што је Милош својом кооперативношћу ширио државу и њене атрибуте, а ови очигледно иду у дијаметрално супротном смеру. Али, својим понашањем на дан Милошевићеве сахране успели су да личе на једну значајну личност Милошевог времена, а то је Тома Вучић-Перишић. Наиме, када је умрла Књегиња Љубица, Вучић је организовао бал у Београду! По повратку на власт, стари Књаз је обећао: “Ја сам га подигао, а он је протерао и мене и мог сина! Али, нећу га убити због тога, убићу га због Љубице!” • http://www.srpskoogledalo.co.yu/pub/80/drustvo1.htm <http://www.politika.co.yu/> [Non-text portions of this message have been removed] =============== Group Moderator: [EMAIL PROTECTED] page at http://magazine.sorabia.net for more informations about current situation in Serbia http://www.sorabia.net Slusajte GLAS SORABIJE nas talk internet-radio (Serbian Only) http://radio.sorabia.net Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/sorabia/ <*> Your email settings: Individual Email | Traditional <*> To change settings online go to: http://groups.yahoo.com/group/sorabia/join (Yahoo! ID required) <*> To change settings via email: mailto:[EMAIL PROTECTED] mailto:[EMAIL PROTECTED] <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
