AHTISARI NA NIZBRDICI Srdja Trifkovic
Premda njegove preporuke tek slede, vise je nego jasno da je Ahtisarijeva
misija dozivela krah. Pobornici nezavisnog Kosova postaju sve nervozniji. Jedan
od uticajnijih medju njima, publicista Misha Glenny, u poruci bivsem ambasadoru
SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju 7. decembra tako kaze, Ozbiljno sam
zabrinut situacijom oko Kosova
medju nama budi receno, Martijev ucinak duboko
me je razocarao.
Ima zlobnika koji Vojislava Kostunicu podrugljivo nazivaju legalistom, uz
implikaciju da je njegovo insistiranje na postovanju slova i duha zakonskih
odredbi prevazidjeno i neprimereno politici kao umetnosti moguceg kako ju je
razumeo i vodio npr. pokojni Zoran Djindjic. U natezanju izmedju njega i dela
medjunarodne zajednice olicenog u Martiju Ahtisariju oko buducnosti Kosova i
Metohije, medjutim, legalizam se pokazao kao veoma efikasan element odbrane
srpskih nacionalnih i drzavnih interesa.
Stav da resenje problema mora da bude u skladu sa medjunarodnim pravom, sa
UNSB 1244, sa Poveljom UN i Helsinkijem 1975, moze biti relativizovan samo uz
saglasnost Srbije. Ahtisari i njegovi nalogodavci to naravno znaju, ali su se
isprva pravili kao da se radi samo o sitnoj, neprijatnoj formalnosti. Njihovo
ponasanje podseca nas na savet Josipa Broza sudijama u SFRJ da se ne drze
zakona kao pijan plota.
Ahtisarijev nezgrapni pokusaj da isporuci Srbe ukazuje da su vasingtonski i
briselski scenaristi izabrali pogresnu osobu za taj posao. On se posrednicke
uloge prihvatio kao vec deklarisani zagovornik odvajanja Kosova od Srbije,
svojim angazmanom u okviru Medjunarodne krizne grupe. Vec na startu pokusao je
da ubedi Kostunicu da, toboze, zaista zeli da pomogne Srbiji da se resi tog
problema (Kosova) glatko i bezbolno, jer naravno svesni smo da je Srbija
de fakto vec izgubila juznu pokrajinu i da nema svrhe gubiti vreme sa pravnim
formalnostima.
Ahtisarijev pristup bio je zasnovan na pogresnim signalima koje su tokom
proteklih sest godina on i medjunarodna zajednica dobijali od zapadnih
diplomata u Beogradu i od male ali uticajne konklave prozapadnih zvanicnika i
analiticara u Srbiji. Oni su istovremeno tvrdili da ce Srbija da popusti
ukoliko joj se ponudi neki smokvin list (uslovna nezavisnot, medjunarodne
garantije za prava manjina, obecanja o ubrzanom prikljucenju EU itd.) i
zdusno zagovarali takav ishod.
Da je Srbija legla na rudu, Rusija i Kina bi glatko prihvatile koreografisano
resenje u Savetu bezbednosti jer niko na Ist Riveru ne bi bio veci katolik od
pape, tj. veci Srbin od samih Srba. Po tom scenariju, problem bi bio resen do
kraja ove godine svecanim primanjem jos jednog dela bivse Jugoslavije u
medjunarodnu zajednicu. Za scenariste manje je bitno sta bi Kosovo bilo
(medjunarodni protektorat, EU-NATO kondominijum, ili buduca pokrajina Velike
Albanije) vec sta ono vise ne bi bilo: deo Srbije.
Uverenje da je takav scenario savrseno realan pothranjivao je, izmedju
ostalih, i Vuk Jeremic, glavni spoljnopoliticki savetnik predsednika Borisa
Tadica i jedan od retkih beogradskih zagovornika pobede Dzona Kerija novembra
2004. godine. On je u Vasingtonu 18. maja 2005. godine svedocio pred Kongresom
da Kosovo treba da ostane u sastavu Srbije. Medjutim, prilikom tog svog boravka
u nezvanicnim razgovorima Jeremic je uveravao americke sagovornike je sustina
zadatka iznaci formulu da se gorka kosovska pilula oblozi secernim prelivom
kako bi je Srbija lakse progutala i da se istovremeno spreci da Radikali
politicki profitiraju od takvog ishoda.
Suocen sa Kostunicinom nespremnoscu da prihvati navedene polazne
predpostavke, Ahtisari je pokusao da ga privoli na razgovore u cetiri oka.
Svestan mogucnosti Ahtisariju svojstvenih intriga i manipulacija koje bi
pristanak na takve aranzmane mogao da prouzrokuje, Kostunica je insistirao da
svi susreti budu zvanicni, uz vodjenje zapisnika i uz prisustvo savetnika.
Usledili su becki pregovori koji su propali jer drukcije nije moglo da bude:
Albanicima je nagovesteno da je ishod ionako zacrtan, pa nisu imali razloga da
ozbiljno pregovaraju.
Cinjenica da je Ahtisari morao da pomeri rok prvobitno postavljen za kraj
ove godine ima ogroman psiholoski i politicki znacaj: kao sto analiticari
medjunarodnih odnosa dobro znaju, najsigurniji nacin nedonosenja neke odluke
jeste odugovlacenje njenog donosenja. Tek sada zagovornici nezavisnog Kosova sa
zakasnjenjem sagledavaju da je postavljanje cvrstih rokova bila velika greska,
pogotovu s obzirom da nemaju spreman scenario B.
Dodatni za sada neresiv problem im predstavlja cvrst stav Rusije da nece
podrzati ma kakvu rezoluciju Saveta bezbednosti koja ne bi bila prihvatljiva
Srbiji. Pitanje je da li bi podrska Moskve bila toliko cvrsta da su SAD
dopustile mogucnost da Kosovo posluzi kao presedan za Pridnjestrovlje,
Abhaziju, Juznu Osetiju i Nagorno-Karabah; ali posto je jasno odbio takvu
mogucnost, zvanicni Vasington nije dao Putinu nikakv motiv da se ponasa kao sto
bi se Jeljcin ponasao jednu deceniju ranije. Sto se tice Kine, pak, Peking je
svestan da bi pruzanjem podrske nezavisnom Kosovu postupao u korist svoje
stete, tj. pripomogao stvaranje presedana koji bi ubuduce i te kako mogao da se
primeni po pitanju Tajvana, Tibeta ili Sinkjanga.
Agim Ceku je pocetkom decembra izneo svoj scenario B: skupstina Kosova ce
proglasiti nezavisnost bez obzira sta UN odluce i zatrazice bilateralno
priznanje po modelu Slovenije, Hrvatske I BiH. Problem je u tome sto Evropljani
zaziru od takvog resenja, cak i oni (Velika Britanija i Nemacka, na primer)
koji se zalazu za nezavisnost. Plan B ne moze da se primeni ukoliko ga ne
podrzi EU kao celina. Neke zemlje clanice vec su jasno izrazile protivljenje
takvom resenju Spanija, Portugalija, Grcka, Rumunija i Slovacka sto otezava
saglasnost o priznanju u Briselu. Vasington nece olako pokusati da zaobidje
Savet bezbednosti ukoliko bi to bio uzrok razdora sa Evropom: Vasington i te
kako racuna na njih za sanaciju u Avganisatnu i za predstojeci dezangazman iz
Iraka.
Nasuprot zaprepascujucem defetizmu predsednika Borisa Tadica, kako sada
realno stoje stvari Kosovo nece postati nezavisno. Gg. Server, Bugajski,
Lantos, Bajden ili Holbruk, Njujork Tajms, Vasington Post i zapadni medijski «
mejnstrim » zagovarace svakakve pritiske i obecanja, ali ni posle 21. januara
nista se bitno nece izmeniti. Ni posle izbora Srbija nece popustiti, Rusija
nece promeniti stav, a Albanci nece da odustanu od onog sta im je obecano od
strane onih faktora u « medjunarodnoj zajednici » koji nikada nisu posedovali
pravo ili ovlascenja da im takva obecanja daju. Iz Pristine sada prete novim
nasiljem, ali te pretnje samo pothranjuju stav da Kosovo nije spremno ni za
sta. Kako ruski ambasador u UN rece svojim zapadnim kolegama 13. decembra, vi
ste mozda spremni da popustite pred ucenama Albanaca, ali mi nismo.
Kada se sagleda stvarna slika na svetskoj sceni, negde pocetkom februara
2007. imacemo konacno priliku za pokretanje istinskih pregovora. Ne znamo kakav
ce biti njihov krajnji rezultat, ali to je i priroda pravih pregovora: ishod
ostaje nepoznat do samog kraja.
Ahtisarijeva misija je propala, a njegovi mentori i navijaci postaju sve
nervozniji. Navedimo primera radi veoma indikativno vajkanje Mise Glenija
bivsem ambasadoru SAD u Beogradu Viliamu Montgomeriju, u poruci od 7. decembra
: Ozbiljno sam zabrinut za situaciju oko Kosova
medju nama budi receno,
Martijev ucinak duboko me je razocarao.
Eto nam jos jedne dobre vesti
Slobodanka Borojevic
E-Mail: [EMAIL PROTECTED]
http://serbianna.com/columns/borojevic/
__________________________________________________
Do You Yahoo!?
Tired of spam? Yahoo! Mail has the best spam protection around
http://mail.yahoo.com
[Non-text portions of this message have been removed]
