http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text2.html
Intervju nedelje Dr Jovica Trkulja Netolerancija i ekstremizam su toliko uzeli maha da ozbiljno dovode u pitanje naš put ka modernom demokratskom društvu i prete da nas vrate u stanje rata svih protiv svih, upozorava profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mnogi naši političari su saradnici tajnih službi Drže nas u stalnom vanrednom stanju Otvaranjem dosijea razotkrili bi sebe Karadžića i MLADIća trebalo je uhapsiti još 1993, kad su odbili Vens-Ovenov plan. Jadna je Srbija. Nebo visoko, bog daleko, a Irak je tako blizu! Ovim aforizmom je dr Jovica Trkulja, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, na predmetu politički sistem, opisao stanje u našoj zemlji. Time je, kako nam je objasnio, pokušao da ukaže na usamljenost Srbije u međunarodnom okruženju, ali i njenu zavisnost od politike velikih sila i ratnih žarišta. Profesor Trkulja poznat je javnosti kao istraživač političkih prilika u Srbiji i organizator mnogih javnih tribina o demokratiji i političkom ekstremizmu. Autor je knjiga „Kroz bespuće“ i „Na rubu propasti“, u kojima je predstavio srpsku političku realnost. Na početku razgovora pitali smo ga kako komentariše političko nasilje nacionalista i radikala, ali i policije na mitinzima protiv hapšenja Radovana Karadžića, kad je povređeno 80 ljudi i uništeno više lokala u Beogradu. - Političko nasilje koje pominjete je tek beočug u dugom lancu nasilja u Srbiji. U 200 godina srpske države, od Karađorđa i Miloša do Miloševića, Koštunice i Tadića, ono predstavlja političku konstantu. česti ratovi, promene granica, prisilne migracije i kult sile obeležili su društveni i politički razvoj Srbije od ustanka 1804. do danas, jer smo, pored nerešenog nacionalnog i socijalno-ekonomskog problema, imali i stalno prisutan politički ekstremizam, represije i kršenja ljudskih prava. Shvatanje političkih neistomišljenika kao neprijatelja uticalo je na oblikovanje političke kulture u kojoj se posezanje za represivnim merama razvilo u sistem vladanja. Uprkos velikim nadama i poverenju koje su građani iskazali na poslednjim parlamentarnim izborima, novoizabrani poslanici su još drskije, bezočnije i vulgarnije vratili na scenu govor mržnje i ekstremizma. I dalje im je najvažnije da drže volan vlasti i poluge „ministarstava sile“. Poslanici i funkcioneri se ne libe da se sprdaju i manipulišu voljom građana, da parlament i najviše državne institucije pretvaraju u cirkus. I da javno „opale šamar“ svima koji su podržavali razvoj demokratije u Srbiji. Takav politički ekstremizam kulminirao je ovog leta na sednicama Skupštine i mitingu SRS i tzv. patriotskog bloka kao ogoljeno nasilje nad narodom. Ko i kako u Srbiji upotrebljava navijače i huligane, kako su nazvani, ali i demonstrante za političko nasilje? - Nema onog ko u Srbiji ne (zlo)upotrebljava mlade, bilo navijače, bilo huligane. Najviše to čine „politički vampiri“ iz vlasti i opozicije, koji bi da se pomoću mlade, vrele krvi vrate u politički život. Problem s tim mladim ljudima, koje olako nazivamo huliganima, nije politički ili policijski, već socijalni i psihološki. Reč je o velikom broju onih koji su stasavali u vreme rata i uličnog nasilja, koji su nacionalno frustrirani, nezaposleni, socijalno ranjivi i lično osujećeni da se afirmišu, a politički neobrazovani. I koji se u procesu tranzicije osećaju društveno odbačenim, bez perspektive. Izloženi su stalnim uslovljavanjima od strane EU i SAD, poniženjima i nepremostivim teškoćama za izlazak iz zemlje, što jača njihov osećaj izolovanosti i ksenofobije. U političkoj manipulaciji i zloupotrebi mladih učestvuju sve političke stranke, a radikali prednjače, jer su bili i ostali šampioni ksenofobije i etnocentrizma. Uspešno obavljaju „lobotomiju“ dela javnosti, nameću svoj „konzervativni primitivizam“ i lumpenproleterstvo. A iz političke nužde sve više im se pridružuju DSS i NS. Kojom pričom SRS, DSS i NS bude taj politički ekstremizam? - Po njima, Zapad nas namerno drži u izolovanosti, jer je antisrpski usmeren, a želje Zapada u zemlji sprovode tzv. reformske i proevropske partije. Na toj priči su SRS, DSS i NS formirali jezgro desnog političkog ekstremizma. Ne treba potceniti ni tzv. levi politički ekstremizam, koji manifestuju Liberalno-demokratska partija i njoj bliske društvene snage. One su sklone povremenom i otvorenom odbacivanju parlamentarnog poretka, demokratskih institucija i procedura. Kako objašnjavate nedavne parole i pretnje smrću - „ko izdade Radovana ne živeo do Vidovdana“, kad je sam Karadžić javno govorio da ga niko nije izdao? - U priči oko osvete zbog Karadžićevog hapšenja i izručenja na delu je (zlo)upotreba nacionalizma kao političke tehnologije vlasti. A tesno povezano s tim i retorika ekstremizma i govor mržnje. Rat rečima na našoj političkoj sceni po pravilu je prethodio velikoj režimskoj represiji, s mnogo nedužnih žrtava. Neumerene reči, od kojih se strada kao od metka, i zlokobne poruke koje političari šalju, u velikoj meri su podsticale na politički zločin, ili su ga opravdavale. To je naročito tragične posledice imalo tokom ratova 1941-1945, zatim 1991-1995. i 1999. godine. Prvo su padale prejake reči, a potom bombe i ljudi. šta su društveni uzroci poli tičkog ekstremizma danas u Srbiji? - Od stvaranja moderne srpske državnosti pa do kraja 20. veka, društveni život u Srbiji bio je obeležen žestokim političkim obračunima. Kad su demokratske institucije nejake, primenjuje se pravilo da je moćniji pedalj nečije vlasti nego kilometar nečijeg prava. U Srbiji je već decenijama na delu princip vladavine jačeg i moćnijeg. Nacionalna sloboda i lične ambicije vladara su po pravilu uvek stavljane ispred građanskih i političkih sloboda pojedinaca. Kod nas je uvek više cenjen poredak od slobode, autoritarni režim od demokratskog, jer su podanici više voleli da budu u čvrstim i pouzdanim rukama autoritarnog vođe. Pri tom se politički neistomišljenik vrlo lako kvalifikuje kao državni neprijatelj i izdajnik koga treba odstraniti, čak i fizički, iz društvenog života. Taj politički ekstremizam ispoljavao se na razne načine: kao plahost i oholost vožda, knjaza i njihovih vojvoda, kroz politička ubistva vladara (Karađorđa, Mihaila i Aleksandra Obrenovića, Aleksandra Karađorđevića, Zorana Đinđića), gušenje narodnih buna, kroz ubistva ministara i poslanika, kao državni i vojni udari, crveni teror, kao Miloševićeva diktatura i vanredno stanje DOS. Danas se otvoreno preti atentatima na Borisa Tadića i Milorada Dodika? - Kad nemate pravnu državu, imate političko nasilje. U slučaju predsednika Tadića radi se o pretnjama iz čikaga i Beča, a u slučaju Dodika o pretnjama iz BiH. Ljudi koji žele da ih sruše imaju podršku nekih grupa iz međunarodne zajednice, koja podjednako kao i naši vladari primenjuje pravilo jačeg i moćnijeg, da bi nam uređivala život. Kroz koje faze je to političko nasilje prolazilo i kako se menjalo? - Istoričari smatraju da je politički ekstremizam u novijoj srpskoj istoriji prošao kroz četiri razdoblja, obeležena različitim oblicima progona i različitom moći državnog aparata. U prvom razdoblju, od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata, nosilac ekstremizma bio je, po pravilu, vladar. Vladari Srbije 19. veka pokazali su se kao osobe sa despotskim sklonostima, nisu trpeli protivljenje i bili su spremni da se surovo obračunaju sa svakim ko im ograničava vlast. U razdoblju između dva svetska rata, izvor političkog ekstremizma postaju međunacionalni odnosi, posebno hrvatsko, makedonsko i muslimansko pitanje. U trećem periodu, od 1944. do 1990, izvor je totalitarna komunistička ideologija. Svi koji joj nisu pripadali, kao i oni koji nisu prihvatali njeno zvanično tumačenje, našli su se na meti političkog ekstremizma. Najzad, u četvrtom razdoblju, od 1990. do danas, recidivi političkog ekstremizma prisutni su ispod fasade liberalno-demokratskog političkog sistema. U Miloševićevo vreme taj ekstremizam se manifestovao ogoljeno u obliku plebiscitarno-cezarističke vladavine. Od petooktobarskog prevrata 2000. do danas manifestuje se u suptilnijim oblicima političkog sistema koji je Aristotel nazvao dinasteja. Reč je o spoju najgorih osobina demokratije i oligarhije. Na koje osobine mislite? - Kao što su nekada Slovenija/Hrvatska/BiH/Kosovo/Crna Gora bile „grdno sudilište“, to je danas tadićevsko-koštunićevska Srbija, u kojoj vlada „borba neprestana“, u kojoj je sve dozvojeno, svaka, pa i najmilitantnija leksika. živimo u vremenu netrpeljivih, vremenu sila zla, nasilja i prevara, u kome govor mržnje i oružja obesmišljava svaki politički napor. Ekstremizam i revanšizam su postali uobičajeni način opštenja, sa pogubnim i dalekosežnim posledicama. Pri tom se zaboravlja da je mržnja otrov koji razara čak i onog koji mrzi. Netolerancija i ekstremizam su toliko uzeli maha da ozbiljno dovode u pitanje naš put ka modernom demokratskom društvu i prete da nas vrate u stanje rata svih protiv svih. Kada, kako i zašto je vlast došla u situaciju da primenjuje političko nasilje? - Nova vlast političko nasilje koristi od 5. oktobra 2000, koji se pogrešno naziva demokratska revolucija, jer nije uspostavljen diskontinuitet sa mehanizmom autoritativne vladavine. Milošević je, naime, vladao tako što je imao monopol nad finansijskim kapitalom, državnom administracijom, ideološkim aparatom i vojno-policijskim sektorom. Da se figurativno izrazim, sedeo je sam na naftnoj platformi u moru, koja je stajala na četiri stuba sakrivena ispod vode. Kad je Đinđić došao na vlast, uspeo je da ostvari monopol nad finansijskim kapitalom i ideološkim aparatom, odnosno medijima, a delimično i nad policijom. Koštunica je imao monopol nad vojskom i delom državne administracije. I Tadić danas sa članovima svoje koalicije sedi na toj Miloševićevoj naftnoj platformi i drži monopol nad sva četiri stuba vlasti, mada ima problema sa uticajem SRS i DSS na MUP, VBA i BIA. Dakle, demokrate su nasledile stubove, poluge i mehanizme Miloševićeve vlasti. Promenili su političku retoriku, uveli neke demokratske manire, ali nisu odustali od autoritativne vladavine. A ona podrazumeva korišćenje represije i političkog nasilja. Ako se DS u početku borbe za vlast, kao opozicija, koristila silom argumenata, na vlasti, kao pozicija, koristi argumente sile. Kad god je bila ugrožena njena vladavina, ponašala se kao bokser u nokdaunu, udarala sve i svakog oko sebe. To je pokazao i nastup policije u februarskim i julskim demonstracijama. Koju vrstu političkog estremizma primenjuju stranke s predznakom demokratske? - Od 1990. na političkoj sceni Srbije na delu je pluralizam u singularu, odnosno svojevrsni „politički grupni seks sa samim sobom“ stranaka i njihovih malih firera. Srbija od raspada SFRJ liči na autobus iz kultnog filma „Ko to tamo peva“, u kome putnici, zajedno sa suludim vozačem i neotesanim suvozačem, bauljaju iz nevolje u nevolju, iz poraza u poraz. I danas, nekoliko meseci posle parlamentarnih izbora, aktuelni vozači tog autobusa (DS, G17 SPS, LDP) i suvozači (SRS, DSS, NS) nastavljaju da tumaraju drumovima. Oglušuju se o izbornu volju građana, manipulišu glasačima i voze nas sve dublje u bespuće. Izborna očekivanja glasača su po ko zna koji put raspršena kao mehur od sapunice. Umesto brzog puta ka boljem životu, drešenju kosovskog čvora i približavanju EU, politička elita nas gura u poziciju „permanentnog“ vanrednog stanja u Srbiji. Kakva je uloga policije, za koju se tvrdilo da je treba reorganizovati i smanjiti, a u međuvremenu je izrasla u naoružanu silu od 30.000 ljudi? - Kao što je Milošević slabio armiju, a jačao policiju, jer je koristio kao ključnu polugu režima i pravljenja nove države, tako radi i demokratska vlast. I DOS, a potom i DSS i DS, koristili su policiju za slamanje otpora demokratskoj vlasti, isto kao Milošević, pendrecima i batinama. Demokrate tako pokazuju da i oni veruju u staru srpsku izreku da nema vlasti bez jake policije. A to podrazumeva i upotrebu političkog nasilja. Kako komentarišete hapšenje Karadžića i pozive Mladiću da se preda? - Smatram da su Karadžić i Mladić, uz tzv. međunarodnu zajednicu, najodgovorniji za stradanje srpskog naroda u Bosni. Trebalo ih je uhapsiti 1993, kad su posle odluka Narodne skupštine Republike Srpske organizovali odbijanje Vens-Ovenog mirovnog plana. Na Pale su tada stigli Dobrica ćosić, predsednik SRJ, Slobodan Milošević i Momir Bulatović, predsednici Srbije i Crne Gore, kao i grčki premijer Micotakis. I umesto da verifikuju taj plan i donesu mir, Karadžić i Mladić poveli su narod RS u rat protiv najmoćnijih sila sveta i gurnuli ga u nacionalnu katastrofu. Hapšenje Karadžića, 15 godina nakon toga, doživljavam kao diletantski obavljen posao, i naših službi bezbednosti, a i Vlade Srbije. Ni danas ne znamo ko ga je i kada uhapsio, da li BIA, VBA, ili neka frakcija DS unutar BIA i VBA. A možda i frakcija DSS i SRS u BIA. Ne znamo otkuda odjednom dva Karadžićeva kompjutera, ne znamo šta se dešava s Mladićem i da li će i on na ovako haotičan način biti uhapšen. To nam se sve dogodilo zato što demokratska vlast nije stavila službe bezbednosti pod kontrolu i nije ih učinila otvorenim za javnost. Zašto to nije učinjeno, kad je prethodnih nekoliko vlasti to obećavalo glasačima? - Zato što bi otkrivanjem načina rada tajnih službi i pozicija i opozicija odsekle granu na kojoj sede. Mnoge srpske stranke su nastale u krilu tajnih službi, a mnogi političari su bili i ostali saradnici raznih agentura. Otvaranjem dosijea zapravo bi razotkrili sebe. Pošto to ne žele, drže javnost u zabludi i mistifikuju delovanje tajnih službi. Zašto glasači to ćutke prihvataju? - Zato što Srbija danas nema srednju klasu, odnosno građane sa izraženom društvenom i političkom svešću, već samo sirotinju, nezaposlenu omladinu i radnike, izbeglice i sitne privrednike, koji su skloni pokornosti strankama i liderima, pa niko ne traži njihovu odgovornost za neispunjena obećanja. A kako mediji takvu pokornost i poltronstvo neguju i podržavaju, naši političari se ponašaju kao vampiri koji ne trpe svetlost. Jer, ako bi se svi njihovi loši poslovi izneli u javnost i kritikovali, ne bi mogli da se bave tajnom politikom i manipulacijama. Kakva je budućnost zemlje u takvim društvenim i političkim okolnostima? - Pošto sticajem različitih okolnosti Srbija na pragu 21. veka nije uspela da savlada osnovne lekcije o demokratskoj i pravnoj državi, o vladavini prava, parlamentarizmu, pluralizmu i javnosti rada, nije uspela da postane moderna država. Danas je zemlja na sporednom koloseku istorije i daleko od svoje budućnosti. Ovde niko više ne gaji iluzije da će pobedom demokrata na izborima da se promeni priroda režima i da će opšti boljitak stići i kod nas, jer je naš generalni problem i dalje princip autoritarne vladavine koji je, nažalost, i pored svih pokušaja ostao nepromenjen. Politička netrpeljivost i ekstremizam će zato i dalje pretiti da nas zbrišu s lica zemlje. U takvoj situaciji, naša budućnost zavisi od borbe protiv tog zla. Zato su za nas važne reči Lešeka Kolakovskog da je najvažnije da svako obuzda zlo u sebi, jer na taj način doprinosi njegovom obuzdavanju u zajednici. A to je samo jedan od puteva ka podnošljivijem životu u Srbiji. Signal za hapšenje Karadžića stigao iz Vašingtona Svedoci smo pokušaja da razne stranke i razni ljudi Radovana Karadžića koriste za svoje interese i ciljeve? - Mislim da je mogao da bude uhapšen mnogo ranije da je to odgovaralo svetskim i domaćim vladarima i njihovim tajnim službama. Pretpostavljam da je signal za hapšenje došao iz Vašingtona, iz kabineta predsednika Buša, koji je rešio da istera „zlog duha“ iz bosanskog lonca i tako pomrsi račune demokratskom predsedničkom kandidatu Obami, a zaštiti Klintona i svoju administraciju. Vlast u Srbiji koristi Karadžića u Hagu kao propusnicu za svoj „put bez alternative“ ka Evropi. Novoj opoziciji i „vampirima minulih vremena“ slučaj Karadžić je šansa da se povrate od izbornog nokauta i vrate u politički život. Za opoziciju je to i prilika da Tadiću uvale vruć politički krompir, isteraju ga na ulicu i nazovu diktatorom. Vašingtonu, Briselu i Moskvi uhapšeni Karadžić je samo sitna moneta za potkusurivanje i namirivanje političkih računa, a haškim tužiocima mogućnost da opravdaju svoje plate i dnevnice. A za ostvarivanje ovih ciljeva, pokazalo se i u slučaju Karadžića, sva sredstva su dozvoljena. Glavni posao medija proizvodnja političke lojalnosti - Kako komentarišete medijsko priklanjanje strankama, ali i političkom nasilju koje, kako kažete, „emituju“ partije i njihovi lideri posle 5. oktobra 2000? - Nova vlast posle 5. oktobra nije uspostavila diskontinuitet s Miloševićevom vladavinom. Demokrate su Miloševićev režim rušile tako da nikad ne bude srušen. Preuzeli su ključne poluge njegove autoritarne vladavine, pre svega monopol nad ideološkim aparatima, čija su okosnica mediji. Od tada glavni posao naših medija nije informisanje građana, već proizvodnja političke lojalnosti, onemogućavanje da građani misle svojom glavom, manipulacija informacijama i industrijsko oblikovanje javnog mnjenja. Ljudima iz demokratske vlasti potrebni su korumpirani direktori, disciplinovani urednici i poslušni novinari, koji su zarad višeg društvenog statusa i privilegija, ekspresne političke ili profesionalne promocije, prihvatili podanički odnos i ulogu medijskih lakeja. Sveopštem medijskom rasulu u Srbiji najviše su doprineli upravo glavni ljudi iz medija, jer su više posvećeni svojim neprofesionalnim ambicijama, glasovima „odozgo“ i stranačkim obračunima nego dostojanstvu vlastitog poziva. To je porodilo sindrom kolektivnog samoponiženja novinara, stanje prezira prema profesiji i bekstvo iz nje. Osam godina posle Miloševićeve vladavine mediji u Srbiji nisu oslobođeni, jer su i dalje jaki uticaji izvršne vlasti na većinu dnevnika i nedeljnika, politička kontrola gotovo svih radio i TV stanica, grubo mešanje u svojinske odnose vodećih novinskih kuća. S druge strane, takvi mediji su postali proizvođači novog popularizma, prostote i ksenofobije. - Na šta konkretno mislite? - Kad gledate naše informativne TV emisije, slušate političke rasprave na radio talasima ili čitate dnevne novine, lako možete uočiti da u medijima postoji svakodnevna dominacija „demokratskog nacionalizma“, obnovljene ksenofobije, lažnog patriotizma, krajnje primitivnog, vulgarnog i psovačkog „žutog žurnalizma“. Takav stil diktiraju ljudi iz obaveštajnih službi, poslovnih lobija i kabineta izvršne vlasti. Ono što političari neće da kažu javno, govore tajno preko svojih TV i radio urednika ili preko tabloida. Smišljaju priče o sopstvenoj nacionalnoj veličini, o zavereničkom i antisrpskom delovanju u zemlji i svetu, a potom proizvode i šire strah od međunarodne zajednice.
