Kuda ide NATO-ekspres Svetska kriza je fokus sveta skrenula sa ekonomije na vojne teme. Zasad se "topovsko meso" najviše i hitno traži za ratovanje u Avganistanu, a sutra ko zna gde Piše: Miroslav Lazanski Prvo je parlament Crne Gore doneo odluku da crnogorski vojnici idu u Avganistan. Da se javnost ne bi previše uzbuđivala, kao prvi kontigent određen je tim od jednog vojnog lekara i dva medicinska tehničara. Trebalo je da po brdima Hindukuša leče talibane, mudžahedine i vojnike ISAF-a. Onda su dva medicinska tehničara i jedan lekar vojnog sanitetskog tima Crne Gore proračunali da im se više isplati da kod kuće privatno zarađuju po 200 evra dnevno nego da dobijaju 100 evra za dan u Avganistanu. I da rizikuju da usput dobiju metak, bombu, ili nožinu kakvog bradatog talibana, ili mudžahedina. I, za sada, izgleda da od odlaska medicinskog tima u Avganistan nema ništa. No, dok su doktor i medicinski tehničari u teškom razmišljanju, u kasarni crnogorske vojske u Danilovgradu teče obuka 50 vojnika pešadijske čete koja bi trebalo da ide u Avganistan. Obuku izvode podoficiri hrvatske vojske, a naoružanje i oprema crnogorskih vojnika biće nemačko. Tih prvih 50 crnogorskih vojnika trebalo bi da u Avganistanu budu u sastavu nemačkog Bundesvera, odnosno pod komandom nemačkih oficira. Da bi se smene crnogorskih vojnika u Avganistanu redovno odvijale, uskoro bi, verovatno, trebalo da počne i obuka još 100 vojnika po principu rotacije: trećina na zadatku, trećina na odmoru i trećina na obuci za zadatak. Inače, vojska Crne Gore, bez Generalštaba, bez Ministarstva odbrane, bez oficira i podoficira ima ukupno oko 320 vojnika. Ne znam koliko će crnogorski vojnici u Avganistanu pomoći svojoj državi ka bržem putu u EU. Što se tiče ulaska u NATO to će sigurno pomoći. Inače, Podgorica će sama snositi troškove boravka svojih vojnika u Avganistanu. Misiji ISAF tih 50 crnogorskih vojnika u sastavu nemačkih jedinica više su nego simbolična pomoć, ali dobrodošla da NATO, a pre svega Vašington pokaže kako nije usamljen u avganistanskoj avanturi. Jer, Bela kuća ovih dana naprosto apeluje da saveznici pojačaju vojno prisustvo u Avganistanu, Pentagon planira da broj američkih vojnika u toj zemlji poveća na najmanje 60.000, predsednik SAD Barak Obama priznaje da stvari u Avganistanu ne idu dobro, generali kažu da se treba boriti "za srca i duše Avganistanaca i da se taj rat klasičnim vojnim sredstvima ne može dobiti". Kako, po nekim podacima i Srbija sprema vojni medicinski tim za Avganistan, ispada da su Srbi i Crnogorci najveći "srcelomci" koji će spasiti NATO u Avganistanu. Avganistan je najveći izazov u dosadašnjoj istoriji i nesumnjivo test kredibiliteta Alijanse, baš kao što su u Vašingtonu i Briselu pričali da je napad na Jugoslaviju 1999. proba ozbiljnosti NATO-a. Naravno, institucionalni kredibilitet NATO-a još nije doveden u pitanje zbog avganistanskog gliba, međutim, ako dodatni vojnici samo povećavaju neuspeh, ako Avganistan postaje Vijetnam, onda to nema mnogo smisla. Ima dosta ubijenih talibana, ali ako i pored toga NATO stalno traži nova pojačanja, to znači da je izvor talibana nepresušan. Pričati o pridobijanju "srca i umova" lokalnih stanovnika dok vojnici NATO-a dele deci bombone, zvuči smešno kada protivnik koristi samoubilačke napade kakve u ratu protiv sovjetske armije nikada nije koristio. Istovremeno, meriti sopstveni uspeh u Avganistanu brojem ubijenih talibana, etiketa je kojom se, verovatno, kamufliraju mnoge nevine žrtve. I vojno i politički situacija je danas gora nego pre sedam godina, predsednik Avganistana Hamid Karzai ne libi se da čak otvoreno uđe u polemiku sa Vašingtonom oko procene stanja. Misija Amerikanaca prvo se zvala "Trajna sloboda", pa se zatim misija NATO-a nazvala "Stabilizacija i rekonstrukcija, obnova i izgradnja". Diplomate kažu "da je NATO u Avganistanu da pomogne avganistanskoj vladi da podigne zemlju". Možda bi evropske države volele da je tako, u realnosti vlada u Kabulu ne postoji bez vojne podrške NATO-a, stalne vojne operacije ne dozvoljavaju ni da se pomisli ozbiljno na obnovu i izgradnju. I NATO i EU nalaze se u pravom ratu u Avganistanu, ali u evropskim medijima o tome se otvoreno ne govori. Da li je onda Avganistan nemoguća misija za Alijansu i da li Crna Gora, možda i Srbija, uskaču u poslednji vagon voza koji u Avganistanu već juri u provaliju? Kad se sagleda situacija u toj zemlji, izgleda tako. Ne toliko zbog samih sukoba, koliko što nema nikakve dugoročne strategije izlaza. Nemoguće je toliko ojačati prozapadnu vladu Hamida Karzaija da se on može slobodno pojaviti 30 kilometara izvan Kabula, ne mogu da se ulože sredstva u izgradnju zemlje koja bi pridobila društvo, jer je to rasparčana feudalna zemlja sa očajnim komunikacijama i bezbroj zavađenih plemena u kojima vladaju lokalni komandanti. Zapravo, Avganistanci su toliko siromašni da su njihova očekivanja u pogledu pomoći relativno mala, pa ih NATO može zadovoljiti. No, nemoguće je prekinuti proizvodnju heroina, jer od toga žive avganistanska plemena, a to je izvor finansiranja i talibana. Napraviti od Avganistana modernu državu nemoguća je misija, jer i golo održavanje vlade u Kabulu na bajonetima NATO-a može da traje unedogled, sve dok u evropskim zemljama ne počnu protesti javnosti zbog sopstvenih vojnih gubitaka. Ima li, ipak, nešto pozitivno u misiji ISAF? To je koalicija kakva retko može da se nađe, jer je čine vojnici iz tridesetak država, uključujući i zemlje koje nisu članice NATO-a. Svi sarađuju u harmoničnoj atmosferi, svi komuniciraju na engleskom jeziku, svi su u maskirnim uniformama, samo ih zastavice na tim uniformama razlikuju. No, njihov zajednički problem jeste što ne znaju kada će doći dan završetka misije. U Avganistanu je u igri nešto više od NATO-a. Mogu da propadnu američki globalni planovi i vojna reputacija evropskih država članica NATO, i na kraju i prestiž Zapada u celini. Neuspeh prve vojne operacije van Evrope mogao bi da doprinese cepanju Alijanse. Prema anketama javnog mnjenja od pre godinu dana u Americi i 12 zemalja Evrope, podrška NATO-u u Americi jača, ali opada u Evropi. Ono što posebno zabrinjava funkcionere Alijanse jeste da najveći pad popularnosti NATO ima u državama koje su nekada smatrane jakim partnerima - Nemačka i Turska. Uzrok je razočarenje američkom spoljnom politikom, posebno oko rata u Iraku, i činjenica da mnogi Evropljani vide NATO kao produženu ruku američkog uticaja i moći. U zemljama bivšeg Varšavskog pakta, koje su ušle u NATO, motivacija za članstvo bio je ne samo kraći put ka EU, već i strah od eventualno novog ruskog vojnog i političkog pritiska. Sada i Poljaci gunđaju da "čak ni Rusi nisu od njih zahtevali da se bore u Avganistanu kada su Rusi bili tamo, a Amerikanci to traže". U kontekstu priče kuda ide NATO-ekspres Rusija je posebna stanica. Naime, NATO još nije sasvim jasno rekao da li Rusiju smatra za saveznika, partnera, ili protivnika. Naravno, da bi opstao NATO mora da ima protivnika, neprijatelja. Ranije je to bio Sovjetski Savez, odnosno Varšavski pakt, sada je to svetski terorizam, odnosno radikalni politički islam. NATO pohod širenja na zemlje bivšeg Varšavskog pakta i nekadašnje sovjetske republike u Moskvi doživljavaju kao pokušaj da se od Rusije "otme" što je više moguće, dok još nije kasno, dok se ona potpuno ne vrati u status supersile. Predvodnik ovog stava je Zbignjev Bžežinski iako mnogi Amerikanci kažu da ne treba obraćati pažnju na "velikog Zbiga", jer "on nema nikakav autoritet u SAD". No, Zbigove ideje ugledni američki političari sprovode u delo. A jedna od ideja jeste da posle pobede u Hladnom ratu Rusiju treba svesti na Moskoviju, pretvoriti je od višenacionalne države u nacionalnu rusku državu. Prilikom proslave 50 godina NATO-a u Vašingtonu 1999. Bžežinski je izjavio "da je ulaskom Češke, Mađarske i posebno Poljske u NATO, Alijansa dobila neophodnu geopolitičku dubinu". Logično je da u Moskvi odmah postave i pitanje: u kom pravcu ide ta dubina? Po logici stvari, ako je NATO formiran zbog zaštite od SSSR-a, onda je posle raspada SSSR-a i NATO trebalo da ode sa političke scene. Ali pobednici, čak i kada nisu nešto posebno potrebni, ne odlaze. Tu je i inercija institucija, birokratija želi da sačuva posao i budžet. U početku su rekli: posle raspada SSSR-a u centru Evrope nastao je bezbednosni vakuum, a taj vakuum treba popuniti uključivanjem tih država u NATO. Dobra ideja. Onda je ona Al-kaida udarila po Njujorku i Vašingtonu i ovi u Briselu mogli su da trljaju ruke. Ima li iko predstavu za koliko je godina birokratija NATO obezbedila sebi posao? Naime, treba u potpunosti asimilirati sve te nove članice sa različitim kulturama, istorijom, ekonomijom i vojskom, sve dovesti u sklad sa NATO standardima, ojačati atlantsku solidarnost... Osnovno pitanje na koje još niko ne želi da pruži odgovor jeste: šta je NATO, savez demokratskih država, savez bez Rusije, ili savez protiv Rusije? Jer, u NATO-u su i neke države koje imaju građane "prvog" i "drugog reda", poput Estonije i Letonije koje građanima ruskog porekla ograničavaju određena prava. Zapravo, moglo bi se reći da je u toku proces cepanja Alijanse na četiri nivoa. Prvi, jeste nekadašnji NATO, čiju osnovu čini čl. 5 o zajedničkoj zaštiti od agresije, a čiji je glavni zadatak objedinjavanje i formiranje jedinstvene komande, u šta ulazi i komitet za izradu nuklearnih planova. No, protiv koga se oni spremaju da povedu tenkovske divizije i brigade, kome da odgovore atomskim udarom? Oni sami to ne znaju. To je naprosto nivo vojnobirokratskih poslova i velikih izdataka, ali i nivo krize. Drugi nivo čini jačanje evropske linije u NATO-u putem formiranja zajedničkih bataljona i novih struktura koje će postepeno prelaziti pod komandu EU. Dug proces je vezan sa latentnim sukobom sa Vašingtonom oko toga. Treći nivo je nivo malog kluba najjačih. Setimo se Parkinsonovog zakona: radi samo mali komitet, a ako je u njemu mnogo članova, onda posao ne ide. To je nivo G8. I na kraju, četvrti nivo jeste NATO plus Rusija. Ako NATO zajedno sa Rusijom odluči da negde treba poslati vojnike, ko može tome da kaže ne? Transformacijom Alijanse u globalni savez širenjem misije, ratom protiv terorizma, i proširenjem sastava, nove članice od balkanskih država do eventualno Japana, Australije i Južne Koreje, NATO postaje sve više instrument za sukob civilizacija. Istina, NATO istočni ekspres ipak je, za sada, zastao na stanicama Ukrajina i Gruzija. Na stanici Crna Gora, putnici već nestrpljivo čekaju, na stanici Srbija putnici još ne smeju da izađu na peron. Sve me to podseća na briljantne Krležine pripovetke o transportu austrougarskih vojnika slovenskog porekla na frontove Karpata u Prvom svetskom ratu. Mračne i prljave stanice sa škiljavim svetlima, kiša, hladnoća, surove planinske vrleti, gladni vojnici i mrki oficiri stranci. Miris znoja, mokraće i krvavih zavoja. A na drugoj strani fronta Rusi. Treba čitati Krležu... NIN http://www.pcnen.com/detail.php?module=2 <http://www.pcnen.com/detail.php?module=2&news_id=35789> &news_id=35789 [Non-text portions of this message have been removed]
