Отимање Косова је исто што и отимање органа Матија Бећковић
среда, 25. март 2009. (Говор на Националној академији посвећеној 10. годишњици НАТО агресије на СРЈ) Било би добро да и земље чланице НАТО подигну гробље својим погинулима у необјављеном рату који су повеле. Било би то једино гробље у историји ратова у којем није погинуо ни један војник, али би ту могли сахранити образ и част међународне заједнице и НАТО пакт. Човек који није владао собом, владао је светом и крај 20. века и своју владавину крунисао најбестиднијим неделом - бомбардовањем Србије претварајући Европску унију и НАТО савез у нову Монику Левински. Да би скренуо пажњу са своје срамоте на стуб срама је закуцавао Србију, али су те бомбе истовремено погађале и ону Америку у коју су се више од пола века клели и уздали сви народи жељни слободе и правде од Београда до Владивостока. НАТО пројекат није намењен само нама, али је Србија већ по традицији изабрана да се преко ње поручи малим народима да им кичма више није потребна и да ће без кичме живети много боље. Наша будућност су деца без кичме, а да бисмо рађали децу без кичме најбоље је да је немамо ни сами. Преко најмоћнијих екрана НАТО телали су нам поручивали да у бомбардовању није било ничег личног, него само отрежњујућег и поучног. Бомбардовани смо за наше добро и оно ће имати смисла једино ако смо научили нешто ново и битно. Као друштво у транзицији, то прво бомбардовање смо дочекали неспремни и преплављени емоцијама. У међувремену је доста рађено на нама и улагано у нас, тако да смо већ данас мековратији и бескичменији него икад. Свако ново бомбардовање претворили бисмо у празник, искористили као прилику за отрежњење и дочекали без предрасуда и отвореног срца. Сада смо сто пута паметнији него пре десет година. И да нам је била ова памет, бомбардовали бисмо сами себе! НАТО савез је спреман да нам опрости што нас је бомбардовао, поучавајући нас да се што пре окренемо будућности, јер у Европу нећемо ући ако се будемо ичега сећали. Њихова врата су нам широм отворена и добродошли смо чим испунимо неке ситне предуслове као што је признање НАТО државе на Косову, чији главни град није Бондстил, него Бомбстил. Дошло се дотле да нас НАТО хоће, а ми НАТО нећемо! Чак је после свега, међу Србима надмоћна већина оних који мисле да би улазак Србије у НАТО пакт била већа брука, него да се Жаклина Кенеди удала за Ли Освалда (убицу Џона Кенедија). На крају смо уочи десетогодишњице и ми чули нешто нечувено и то од Карле Дел Понте, што су они, изгледа, знали од почетка. Наиме, изашло је на видело да су се за независно Косово у мраку борили и тргујући људским органима! А шта је отимање Косова, ако није отимање органа, жиле куцавице српскога народа, како је рекао митрополит Амфилохије? Да би се отео бубрег киднаповани су Срби, да би се отела душа српскога народа, масакрирана је Србија. Једно је вађено из тела појединаца, а друго из тела Србије. На истом делу су ухваћени злочинци без граница и невидљиви јунаци из невидљивих авиона. Једни су конфисковали територију, а други јетру и бубреге. Овај највећи злочин међу злочинима нису учинили Срби, него је учињен над Србима, мада су они оглашени за највеће злочинце. Поред 'Беле куће' свет је добио и 'жуту кућу', али она није у Србији, него у Албанији. Бомбама и трговином органима се није могао решити ниједан проблем, али је зато сваки постао већи.
