Dilema mr Jasmike Kačanik Hoover, Kanađanke srpskog porekla po dolasku u
Srbiju, gde bi želela da ostane, ali…
Povratak sa Zapada, samo pusta želja, ili realnost?
Piše: Jasminka Kačanik Hoover
Oni koji žive u Srbiji, uglavnom prave planove kako da iškoluju decu
negde na Zapadu ili da, porodično, ukoliko su u stanju, odu u neku zemlju gde
ih očekuje bolja budućnost.
Mnogi sanjaju o životu u Kanadi, bogatoj, ekonomski stabilnoj i idealnoj
državi za porodicu, sa vrlo jakim socijalnim i zdravstvenim sistemom.
Ja, koja živim na dalekom Zapadu već 20 godina, od toga 14 godina u
Kanadi, sanjam o povratku u Srbiju! Pravim planove kako decu da iškolujem u
Srbiji i kako da im pokažem da negde tu, na problematičnom Balkanu, postoji
nešto vredno, nešto što ni jedna zapadna zemlja ne može da im pruži, a to je
večiti osećaj nevrovatne ljubavi i duhovnosti koju osetim svaki put kada
boravim u Srbiji i koju bih htela da u potpunosti predstavim svojoj deci, inače
rođenim Kanađanima.
Cela ova priča počinje pre 20 godina, kada sam kao veoma ambiciozna
naučna radnica sa odbranjenom magistraturom iz Fizičke hemije na PMF-u u
Beogradu i osmogodišnjim radnim iskustvom dobila stipendiju za postdiplomske
studije američkog Univerziteta.
Tada sam, kao i većina, sanjala o odlasku u Ameriku i jedva čekala da
odem iz Srbije!
Živela sam svoj san, završila postdiplomske studije u Americi, udala se
za Kanađanina, rodila dvoje prekrasne dece, ali nikada nisam prestala da volim
dolaske u svoju otadžbinu! Čini mi se, ipak, da je više nedostajala ona meni
nego ja njoj!?
Ona je, istina, bez mene prolazila krize i ratove, propadanja i
uzdizanja, a ja sam, tamo negde, daleko, patila, jer nisam mogla da budem deo
toga. Znam da nisam bila jedina, bilo nas je puno i ima nas svuda. Sve nas vuče
ona stara dobra-svuda pođi-kući dođi!
I tako je to: ljudi koji su ovde bi da budu negde tamo, a oni koji su
negde tamo, bi da budu ovde, i bez obzira šta kažu, poželeli su, bar jednom, da
je tako.
Smatram da ako neko nešto želi i hoće, onda to treba i da uradi. Mnogi
će reći, da nije uvek moguće, ali ja verujem da je sve moguće, pa sam tako
rešila da dovedem decu u Srbiju, a takođe i da nagovorim supruga da i on sa
nama proba malo srpskog života. Ubeđivala sam ga da je jedna godina dovoljna da
ocenimo možemo li ovde da živimo, ali pošto neko mora da izdržava porodicu, on
je ostao u Kanadi, a ja, sa decom, ušla u misiju - probajte ovde.
Ta godina rapidno ističe i ja se pitam da li je moguće da je (već)
gotovo?
U želji da približim dve zemlje jednu drugoj, i prenesem svoje
dugogodišnje domaće i zapadnjačko iskustvo rada u nauci i obrazovanju, ja sam
entuzijastički krenula prošlog juna u moju voljenu Srbiju sa dvoje dece i
suprugom.
U Kanadi radim kao kreator programa i prezenter u obrazovnoj
organizaciji "Naučnici u školi" koja se bavi popularizacijom nauke i
tehnologije. Ta organizacija uspešno funkcioniše već 20 godina i izuzetno je
popularna i veoma podržana od kanadske vlade, školstva i ostalih mnogobrojnih
naučnih i drugih privrednih jakih organizacija i udruženja.
Oduvek su imali želju da počnu sa radom van Kanade i predložila sam
direktorki da to bude - baš Srbija. Kako upravni odbor organizacije nije bio
spreman da momentalno uskoči u daleku evropsku zemlju, rekli su mi da je sve
moguće, ako im pokažem da zainteresovanost postoji i da je stvaranje kritične
mase u Srbiji pravi pokazatelj budućeg uspeha i moguće saradnje. Rešila sam da
pokažem da je to moguće sprovesti u delo, jer to je program koji ima velike
mogućnosti i nudi puno toga ne samo Srbiji, već bilo kojoj državi.
Ono što ovaj program izdvaja od njemu sličnih je da je decentralizovanog
karaktera, da se bavi multidisciplinarnim naučnim disciplinama i da u sebi ima
izuzetan humanitarni karakter.
Prvo, prezenteri putuju od mesta do mesta, od škole do škole i
operativni centri su regionalnog karaktera, naravno sa jednom glavnom upravom.
Drugo, program povezuje prirodne i društvene nauke, umetnost i
književnost.
Treće, dostupan je svoj deci, upravo zbog putovanja, a to je drugačije
od svih ostalih programa. Sva deca mogu da učestvuju u naučnim radionicama, ne
samo odabrana, ne samo određenog socijalnog i ekonomskog statusa.
Ponekada je potrebno probuditi kod deteta želju da zna, a "Naučnici u
školi" to veoma dugo i uspešno rade. Radionice prate školski kurikulum i obično
se prezentiraju pre započete, a ponekada i posle završene jedinice. Program
obiluje najsavremenijim pomagalima, prezentira klasične i nove metode, a često
i najnovija dostignuća. Pažnja mladih istraživača je naročito pobuđenja kada se
predstavljaju najsavremenija dostignuća. đaci veoma vole da slušaju o LASERIMA,
da ih probaju, veoma vole da drže u ruci optička vlakna i da propuste svetlo
kroz difrakcione naočare! Narvano, nabrajanju nikad kraja!
Kod sebe, nažalost, iz razumljivih razloga, jer materijal nije moje
vlasništvo, nemam puno toga, tako da sam prezentirala ono što sam mogla. To
malo materijala je bilo dovoljno da zaintrigiram publiku Festivala nauke i u
Beogradu i u Nišu i na ostalim mnogobrojnim prezentacijama. Kako bi tek bilo da
sam imala sve ono sto sam imala u Kanadi! A, to nije nemoguće, jer kupovina
materijala ima olakšica kada su u pitanju organizacije kao što je ova, jedino
je potrebno da je ima u Srbiji.
Sada se tu postavlja pitanje, šta me to sprečava da je započnem?
Interesovanje postoji, popularnost postoji, ali obrazovne organizacije koje se
bave radom s decom moraju da imaju posebnu vrstu udružene saradnje sa nekom
obrazovnom ustanovom i prepoznavanje od obrazovnog i prosvetnog sistema države.
Bez takve saradnje i dozvole nije moguće proširiti ovaj program po školama.
Ja i dalje tragam za takvom saradnjom i takvim prepoznavanjem, a vreme
leti...
Dobre strane života u Srbiji
Ima dobrih strana mog jednogodišnjeg boravka. Sarađivala sam i upoznala
puno vrednih, pametnih, kreativnih i kvalitetnih ljudi različitih zanimanja.
Njima zbilja obiluje naša lepa domovina. Deca mi završavaju 5. i 6. razred
osnovne škole sa odličnim uspehom! To me posebno raduje, jer, eto, oni su
rođeni u Kanadi, a veoma sposobni da prate nastavu na srpskom i pišu ćirilicu i
lepo uče gramatiku našeg jezika. Kao majka i kao profesor sam veoma ponosna,
jer srpske škole su izuzetne i jake u sveopštoj obrazovanosti i teoriji.
Nažalost, ono što im nedostaje je praktična primena, a nauka i čitav
svet koji nas okružuje ima smisla jedino ako povežemo teoriju sa praksom.
Možda bi "Naučnici u školi" mogli da pomognu u tome. Možda bi naše
društvo moglo od malena da gradi buduće istarživače i time pomogne ekonomskoj
budućnosti naše države, a poznato je da je ekonomska budućnost usko povezana sa
naučnim i tehnološkim inovacijama.
Ja se, svakao, ne predajem i nadam se da moj ostanak ovde nije samo
pusta želja već i moguća realnost!
http://www.svedok.rs/index.asp?show=72507
[Non-text portions of this message have been removed]
