VLADIKA ARTEMIJE: NEKOME TREBA RASKOL U SRPSKOJ CRKVI utorak, 29 jun 2010 12:18 Ranko GOJKOVIĆ
To kako se cela ova situacija sprovodila, ostavlja utisak da je nekome danas raskol u Srpskoj crkvi potreban, ali trebalo je reći da je neko drugi za raskol kriv, pa su onda izabrali da to budem ja Mnogi ljudi u Rusiji su pažljivo pratili situaciju u Eparhiji raško-prizrenskoj posle vašeg odstranjenja sa trona. Kažite nam nešto o svom sadašnjem položaju, šta znači umirovljeni vladika, gde ćete se dalje podvizavati? - Pre svega, zahvaljujem se „Ruskoj narodnoj liniji“ što pokazuje interesovanje za zbivanja u SPC i posebno za događaje na Kosovu i Metohiji. Teško je reći nešto o mome odstranjenju što bi bilo prikladno i ukratko rečeno, a pogotovo o tome šta znači umirovljeni vladika, odstranjeni vladika. Znate kako je, to mi je prvi put u životu, pa nemam iskustvo šta to znači, ali to znači otprilike firma na praznom dućanu. Ostalo je ime vladika, zvanje vladika, ali bez upražnjavanja vladičanskih dužnosti i obaveza koje smo imali skoro 20 godina na Kosovu i Metohiji. No, hvala Bogu, ono što je ostalo, ostala je mogućnost služenja, bogosluženja i rada na duhovnom i naučnom planu. Nadam se da ću imati vremena da se time više bavim sada u manastiru u kome ću biti - Sinod je odredio da to bude Šišatovac na Fruškoj Gori u Sremskoj eparhiji - nego što sam to mogao ranije dok sam bio aktivni episkop na Kosovu i Metohiji, jer tamo su bile zaista mnoge obaveze, mnoge dužnosti, tako da nije ostajalo mnogo vremena za neki ozbiljniji naučni i književni rad. Nismo se još tamo preselili, jer je bilo potrebno neke adaptacije uraditi da bi se prosto stvorili uslovi za najskromniji način života i mogućnost rada. Rešenje bez presedana Svetog Arhijerejskog Sabora SPC o Vašem umirovljenju izazvalo je reakciju bez presedana monaštva Raško-prizrenske eparhije. Mnogi monasi su napustili svoje obitelji (Crna Reka, Arhangeli i mnogi drugi). Šta Vi mislite, kakve mogu biti posledice svega toga? - Pa, uopšteno da Vam kažem, posledice svih ovih zbivanja od februara do danas su veoma štetne i tragične za SPC i za naš pravoslavni narod, posebno onaj na Kosovu i Metohiji. I ovo što se sada događa sa monaštvom Eparhije raško-prizrenske, njihovim odlaskom iz svojih svetinja i manastira, sigurno će ostaviti dubokog traga u životu toga naroda, koji je navikao na naše manastire, na naše monaštvo, u koje su rado dolazili radi duhovnih potreba, ispovedali se, molili se Bogu, pričešćivali se i tako dalje, jer svi ovi događaji su uneli nespokojstvo ne samo u monaštvo nego i u pravoslavni narod, u naše vernike koji ne mogu da shvate zbog čega se to sve događa, i to doživljavaju na jedan veoma težak način. Što se tiče samoga monaštva, ono se zaista nalazi u jednom teškom položaju. Iako su svi monasi koji su napustili Raško-prizrensku eparhiju regularnim putem tražili kanonski otpust od sadašnjih eparhijskih vlasti, tj. administratora gospodina Amfilohija, a pre toga Atanasija, nisu dobili kanonski otpust, ali su zato dobili pretnje i zabrane sveštenodejstva, pričešćivanja i pretnje crkvenim sudom ukoliko se ne vrate u svoje manastire i ne prihvate novonastalu situaciju. Preti im se lišavanjem sveštenomonaškog čina, ili možda čak i nešto gore, kao što se to desilo ocu Antoniju, koji je lišen monaškog čina i čak isključen iz crkvene zajednice na dve godine. Smatram da je to jedna neprimerena mera, koja se preduzima prema ovom monaštvu koje je 20-30 godina bilo zaista svetlost svetu i so zemlji, da se sada sa njim tako postupa samo zato što ne mogu da prihvate odluku SA Sinoda, kojom se Nama, kao njihovom duhovniku, ne više kao episkopu nego kao duhovniku, zabranjuje briga o svojoj duhovnoj deci, dakle o monasima. Mislim da je ta odluka koju je Sveti Sinod doneo, ne ukazavši na osnovu čega i zbog čega, upravo kap koja je prelila čašu trpljenja i da je zato monaštvo na ovakav način reagovalo. Oni su u mnogim svojim izjavama i pismima objasnili svoj stav, ali i svoju spremnost da prihvate sve što Crkva bude preduzela protiv njih, svaku kaznu, ali da se vratiti ne mogu niti podčiniti novonastaloj situaciji. Mnogi u Rusiji smatraju da su finansijska pitanja samo izgovor, a da su stvarni uzroci organizovane kampanje postali Vaši pogledi o pitanjima ekumenizma, filokatolicizma kao i otvoreno antiamerička i antinatovska pozicija. Kako se Vi odnosite prema današnjim pokušajima pravoslavnih crkava da se zbliže sa Vatikanom? Govore da mi imamo više zajedničkog nego razjedinjujućeg. Zar su filiokve i druga dogmatska odstupanja Rimokatoličke crkve beznačajni problemi u odnosu na neophodnost borbe za moralnost ili pomoć siromašnima, kako oni govore? - Mislim da se to mišljenje koje prevladava u Ruskoj crkvi u potpunosti podudara sa činjenicama jer takvo je mišljenje i našega naroda ne samo na Kosovu i Metohiji nego u celome svetu. Takvo je mišljenje (na osnovu činjenica) i u pravoslavnoj Grčkoj, gde takođe shvataju i razumeju da je ovo samo jedan povod i razlog koji se iznosi za javnost, a da se pravi razlozi, kao što ste naveli u svome pitanju, ne pominju. To je nešto što je presudno u celoj situaciji i što ne bi bilo dobro otvoreno iznositi, ali u suštini to je tako. Ja smatram da nije zgodno, i neću govoriti o mojim stavovima o tom pitanju, ali mislim da takvo mišljenje svakako ima svoje opravdanje. Jer takozvana finansijska pitanja, koja se uzimaju kao povod ili razlog za moje uklanjanje, nisu ničim potvrđena; niti građanskim istražnim postupkom, niti svedočenjem svedoka koji su saslušani o tom pitanju. Naprotiv, sva ta saslušanja pokazuju da su takve optužbe, prosto rečeno, neosnovane, da su to najobičnije klevete i neistine o tom pitanju. Ali Mi sada ne možemo ništa da činimo osim da sačekamo da se stvari završe kako se završe. Mislim da je tome mnogo doprineo Naš stav o pitanju borbe našega naroda za očuvanje Kosova i Metohije, o opstanku na toj našoj svetoj zemlji, kolevci naše duhovnosti. A što se tiče papizma, ekumenizma, globalizma, tu su moji stavovi potpuno jasni. Ja se samo nadam u Boga i njegovu pomoć, pratim i posmatram šta se sve događa, ne samo u našoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi nego i u ostalim pravoslavnim zemljama i narodima, gde upravo ekumenizam uzima sve više maha i ta težnja za približavanje sa Vatikanom, sa Svetskim savezom crkava, sa svim tim novotarijama koje se unose i sprovode, naročito u bogosluženjima, da je to najveća opasnost koju je Pravoslavlje ikada imalo pred sobom. Ali verujemo u reči Gospoda da Crkvu Božiju ni vrata pakla neće nadvladati, pa ni ovo sadašnje iskušenje. Koliko je danas realna pretnja nove unije? - Mislim da u smislu unije, kakva je ranije sprovođena, da se takvo nešto možda neće ni zahtevati ni sprovesti u naše vreme. Ali postoji velika opasnost u slabljenju otpora pravoslavnih, pre svega lidera pravoslavnih prema nepravoslavnim, necrkvenim, neotačkim stavovima, predanju Crkve itd. Dakle, jedna vrsta globalizacije. Jer upravo to i jeste težnja - da se izjednači Istina i laž, svetlost i tama, belo i crno, da bi bilo sve u nekom sivom tonu, jer tako se priprema put za dolazak antihrista koji treba da zavlada celim svetom. Mnogi verujući ljudi u Rusiji su zabrinuti pretnjom crkvenog modernizma i neoobnovljenstva (odustajanje od julijanskog kalendara, prevod bogosluženja na savremeni jezik, skraćena bogosluženja i druge novotarije). Koliko je ta pretnja jaka u SPC? - Konkretno, o tome u našoj Crkvi se ne govori. O promeni kalendara još nikada nije bilo reči iako tu i tamo postoji izvesna zebnja u pojedinim krugovima narodnim, gde je o tome bilo reči. Međutim, ne mislim da je to i glavni problem; glavni problem je taj praktični ekumenizam koji se sprovodi, zajedničko učešće u molitvama, u bogosluženjima, u omalovažavanju tih dogmatskih razlika i pitanja koja su Oci smatrali kamenom međašem i govorili da se ne pomeraju granice koje Oci naši postaviše. Mislim da taj stav, kao, na primer, nazivanje zapadne jeresi „sestrinskom crkvom“, „dva plućna krila“ i ne znam šta sve, sve to pokazuje na otupljivanje tog osećanja, otupljivanje oštrice Pravoslavlja, te svesti koja je jasno razlikovala i raspoznavala dobro od zla, svetlost od tame, Hrista od Velijara. Bojim se da je taj indiferentizam, koji se postepeno uvlači, najveća opasnost, tako da možda do neke otvorene unije u smislu potpisivanja u ovom trenutku neće biti, ali na ovakav način se gubi čistota Pravoslavlja i dovodi u opasnost spasenje i naših duša i duša naših vernika. Kakva je sada situacija na Kosovu? Da li je Vaše udaljavanje sa trona eparhije uticalo na raspoloženje kosovskih Srba? - Apsolutno! Apsolutno! To se pokazalo i pokazuje se i u pogledu posećivanja bogosluženja. Oni koji su ranije bili crkveni ljudi sada prosto ne mogu da odlaze na bogosluženja jer su i tamo počele da se uvode novotarije kao i na drugim mestima u našoj Crkvi, i uopšte taj osećaj nepravde koji je stvoren u narodu, progona njihovog episkopa, mislim da je umnogome nanelo duhovnu štetu verujućem narodu i ko zna šta će još iz svega toga proizaći. Vi ste poznati kao protivnik prozapadnog političkog kursa. U čemu se po vama sastoji duhovna opasnost Zapada po Pravoslavni Istok? Da li je moguće političko ujedinjenje Pravoslavnih naroda radi odbijanja duhovno-političke agresije Zapada? - Ne bih mogao to da komentarišem, ne bavim se tim pitanjima. Kakvu ulogu u svetu ima danas Rusija i kakva treba da bude uloga Rusije? - Mislim da Rusija ima veliku ulogu u svetu, pogotovo za sve pravoslavne narode kao najveća pravoslavna zemlja i jedna protivteža tim zapadnim težnjama na stvaranju jednog globalnog svetskog sela, objedinjavanja celoga sveta. Rusija tu ima veoma značajnu ulogu, da pre svega očuva čistotu pravoslavlja, koju je vekovima čuvala, nad čime je bdila, da sledi Svete Oce svete Crkve Pravoslavne, pogotovo one koji su iz ruskog naroda potekli, da bi prosto ostala ona „pravoslavnaja Rus“, kakva je bila za vreme svetog Sergija Radonješkog, Svetog Serafima Sarovskog, Svetog Mitropolita Filipa Moskovskog i ostalih prosijavših na ruskoj zemlji i u Ruskoj crkvi. To je misija Rusije danas, to je misija i RPC, i mi tvrdo verujemo da će ruski narod smoći snage da prevaziđe iskušenja koja i u Rusiji postoje, a to je ta težnja za modernizmom, približavanje Zapadu i da će se to na neki način prevazići i da nećemo prihvatiti ono iskušenje koje je satana i Hristu ponudio u pustinji, da mu se pokloni da bi dobio vlast nad celim svetom. Ne treba nam to. Preosvećeni Vladiko, ovo su bila pitanja koja je koncipirao glavni urednik „Ruske Narodne Linije“, a pošto se „Ruska Narodna Linija“ dosta čita i u Srbiji, neki sajtovi prevode veliki broj članaka, pomalo i ja pišem o dešavanjima u Srbiji, pa dozvolite da Vas pitam sledeće: imao sam kontakata sa ljudima iz crkvenih krugova koji Vas apsolutno podržavaju, na Vašoj su strani, ali koji su izneli jednu misao da je u čitavoj ovoj situaciji možda trebalo malo više borbenosti sa Vaše strane. Možete li nešto reći o tome? - Ne znam u kom smislu su očekivali i šta podrazumevaju pod tom borbenošću, ako ne misle na nepriznavanje odluke Sabora i Sinoda. Ja na to nisam mogao da pristanem jer se unapred pripremao teren da budem optužen kao onaj koji stvara raskol u Srpskoj crkvi. Ja, hvala Bogu, znam šta znači raskol i nikada ne bih pristao i prihvatio da budem taj koji je uzročnik ili stvaralac toga raskola. Međutim, ovo kako se cela ova situacija sprovodila i razvijala, ostavlja utisak da je nekome danas raskol u Srpskoj crkvi potreban, da ne kažem neophodan, ali trebalo je reći da je neko drugi za raskol kriv pa su onda izabrali da to budem ja. Ja na to nisam pristao i ovo što moje monaštvo zauzima ovakav stav nije to raskolnički duh, nije to to, jer oni su verna čeda SPC. Tražili su legitimnim i regularnim putem kanonski otpust jer na to imaju pravo da idu za svojim ocem i sa svojim ocem i ne može niko naterati decu da se odreknu svoga oca. Ako neko to pokuša, deca su spremna i da stradaju. Kako reče jedan od mojih monaha „otac je otac i kada nije direktor“. Ruska narodna linija, Moskva http://standard.rs/vesti/36-politika/4865-vladika-artemije-nekome-treba-raskol-u-srpskoj-crkvi-.html [Non-text portions of this message have been removed]
