http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/SHta-je-ubilo-doktora-Dzekovica.sr.html
ТРАГОМ ВЕСТИ Шта је убило доктора Џековића Косовска Митровица – Младић превлачи кажипрстом преко врата, а затим се целим телом нагло тргне напред и пљује према аутомобилу. Возило има приштинске регистарске таблице и пролази кроз Подујево. Кратак потез преко врата значи да неког ваља убити. Годинама пролазећи поред пута Приштина–Скопље гледам те, већином, младе људе са истом увежбаном поруком. У почетку сам записивао регистарске таблице и, више игре ради, списак потенцијалних нападача предавао официрима КФОР-а, разним политичким прокураторима и брижним душама. Касније сам одустао од писања и сада шаљем пољупце свима који покажу да треба клати. На различитим нивоима, зависно од места и потреба, с дозираним интензитетом у институцијама и ван њих, шаље се порука да рат није завршен јер је друга страна некако успела да преживи. Међутим, кључно је питање зашто постоји атмосфера да треба убити, зашто је и како подржава већина сегмената овог друштва, шта је то убило доктора Џековића и откуд то да је страдао један од најугледнијих људи овог града? Брзо прерастање од отоманске касабе у рударски центар, долазак великог броја странаца, инжењера, уметника, издаваше разних листова и развијен градски живот произвели су у Митровици танки и особени грађански слој. И кад је, у годинама пропадања, он постао сиротињски и кад је систематски уништаван задржала се свест о њему као нечем господском, важном за идентитет и посебност овог града. Доктор Месуд Џековић је припадао том грађанском и господском свету, определио се да у временима кад је нормално размишљати о злу и смрти помаже животу и рађању. Постоји мишљење да је сваки родитељ у граду знао број телефона педијатра Џековића. „Цео град је имао његов број”, каже Петар. Да, цео град је укључујући и ону његову злу страну, на неки начин, желео да има везу с грађанским: једни да им оно помогне и служи, други да га униште и успоставе своје вредности. Невин и другачији човек убијен је надомак своје куће. Племенско, етничко, анархично зло пронашло је идеалну жртву и однело симболичну и стварну победу над грађанским и нормалним. Зато се у Митровици зна да је Месудов одлазак губитак за све и губитак оног дела града виђеног као његова основна вредност. Ако не можемо да се ујединимо око добра – зло, проблем и непријатељ (стварни или измишљени) може нас ујединити! То је мото балканских ентитета, то је мото приштинских власти које су Косовску Митровицу издигле изнад економских проблема, изнад недостатка струје и воде, јер да није ње „Косово би имало територијалну целовитост, било би сигурније за страни капитал, не би било криминала и стално претеће српске хегемонистичке инвазије”. Хаотична Косовска Митровица, увек на ивици експлозије, јер после овога следе проблеми са судом, царином и изборима, драгоцена је за албанске политичаре, она је савршен алиби и оправдање за нерад, криминал и мобилизацију нације. Десет година, с највиших места на Косову и Метохији, понавља се ова мантра, десет година етнички полицајац спроводи делове ове поруке, малолетник узима ствар у своје руке, а неки монструм витла бомбу на дечјег лекара, пуца на децу док се купају на реци, масакрира старце у Обилићу… Касно синоћ пролазимо поред његовог гроба, прелазимо на јужну страну, негде иза Приштине зауставља нас полиција. „Добро вече” остаје без одговора, лампа у очи, мржња у сваком гесту и погледу, поништавајући претрес без и једне једине речи. Обично записујем бројеве значки оних који малтретирају, сада је свеједно, само бес и немоћ избијају на лице. Систем креира атмосферу, систем ствара поверење, систем има намеру да доврши сукоб и контролише животе другачијих и различитих. Зато је и кључно питање за све нас: У чије ћу руке дати своје дете, докторе Џековићу? Живојин Ракочевић
