http://www.pecat.co.rs/2010/08/meri-vols-ja-sam-svedok-istine-o-kosmetu/ MERI VOLŠ Ja sam svedok istine o KosmetuINTERVJU | NATAŠA JOVANOVIĆ | AVGUST 15, 2010 AT 18:38
________________________________ Razgovarala Nataša Jovanović Kako je pripremana za dolazak na Kosovo i Metohiju, ko je kreator etničkog čišćenja Srba iz južne srpske pokrajine u kojoj se vladavina prava zasniva na Kanun eleku, te sa kojim predstavama je napustila Kosmet i zašto mu se uvek iznova vraća, priča u razgovoru za „Pečat“ Meri Volš, Irkinja koja je kao član mirovnih misija na Kosmetu provela osam godina „U selu Dolac, blizu Kline, bio je jedan srednjovekovni manastir i iznad njega crkva. Kad god smo prolazili pored Dolca, svaki bi nam vozač, Albanac, bez izuzetka, ukazao na to jadno albansko selo i džamiju koje su uništile srpske vojne snage. Kasnije sam saznala da je Dolac srpsko selo i da u njemu nikad nije bilo džamije. Ovakvi doživljaji naterali su me da se ozbiljno zapitam šta se stvarno dogodilo na Kosmetu“, kaže u razgovoru za „Pečat“ Meri Volš, Irkinja i nekadašnji član međunarodne mirovne misije na Kosmetu. Proveli ste nekoliko godina na Kosmetu kao član međunarodne mirovne misije. Sa kakvim ste predstavama tamo došli, te sa kakvim ste utiscima otišli? Prvi put sam došla na Kosmet u avgustu 1999. godine kao član jedne irske nevladine organizacije. Za tu organizaciju, čija kancelarija je bila u Peći, radila sam kao volonter 14 meseci. Pre polaska za Kosovo, dobila sam opšte instrukcije ali vrlo malo njih konkretnih, jer oni koji su davali uputstva nisu mnogo znali o Kosovu. Međutim, 24. avgusta na putu iz Skoplja u Prištinu bila sam detaljno obaveštena o onome šta se nedavno dogodilo u selima pored kojih smo prolazili. Tek sam kasnije shvatila da spaljena sela duž našeg puta od Skoplja do Prištine nisu mogla biti uništena od strane srpskih odbrambenih snaga, kao što je to tvrdio naš vozač – pripadnik albanske narodnosti – iz prostog razloga što su se te snage povukle skoro deset nedelja ranije, a kuće su još gorele u selima pored kojih smo prolazili. Kasnije, kad sam malo bolje upoznala Kosmet, saznala sam da su sve te kuće, bez izuzetka, bile srpske, i neke romske, i da ih je spalila UČK. Ovo moje iskustvo se ponovilo nekoliko puta: vozači, svi do jednoga Albanci, pokazivali bi nam uništena sela i detaljno opisivali zločine koje su pretrpeli od Srba, da bi se kasnije ispostavilo da su uništena sela bila srpska. U selu Dolac, blizu Kline, bio je jedan srednjovekovni manastir i iznad njega crkva. Kad god smo prolazili pored Dolca, svaki bi nam vozač, bez izuzetka, ukazao na to jadno albansko selo i džamiju koje su uništile srpske vojne snage. Međutim, kasnije sam doznala da je Dolac srpsko selo i da u njemu nikad nije bilo džamije. Ovakvi doživljaji naterali su me da se ozbiljno zapitam šta se stvarno dogodilo na Kosmetu. Ja nikada stvarno nisam otišla sa Kosova jer ga često obilazim. I ne nameravam da ga napustim u skorijoj budućnosti. Ja sam svedok istine. Meri Volš i njeni prijatelji 8. decembra 2003. godine fotografirali su sve freske u Bogorodici Ljeviškoj; oni su bili poslednji koji su ovekovečili te freske, pre nego što će one biti uništene 17. marta 2004. godine Kao što Vam je poznato teror nad srpskim svetinjama na Kosmetu nije od juče, on traje decenijama. Zašto ta činjenica nije važna tvorcima na Balkanu? Na žalost, veoma mi je dobro poznato uništavanje kosovskih svetinja. Lično sam evidentirala ovo sistematsko i dobro koordinirano uništavanje, i moj život je bio ugrožen nekoliko puta. Jednom prilikom, 8. decembra 2003. godine jedan moj prijatelj Irac, jedna ruska monahinja i ja, fotografisali smo sve freske u Bogorodici Ljeviškoj. Tog dana nisam znala da smo mi možda poslednji koji smo videli te predivne freske i da smo svakako poslednji koji su ih slikali i sačuvali fotografski dokaz njihovog postojanja pre nego što su bile uništene 17. marta 2004. godine. Nas troje imali smo sreću da ostanemo živi tog dana jer je grupa Albanaca opkolila naša kola i mi smo vratolomnom brzinom, vozeći zadnjim hodom, prošišali niz usku ulicu dok je gomila jurila za nama. Od dolaska UNMIKA i NATO snaga 1999. pa dosad, uništeno je više od 150 srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Da li je iko na Zapadu svestan toga? A da ne govorimo o tome da li na Zapadu postoji neko ko bi o tome mogao i da govori. Zašto zvanični Vašington nije spreman da uspostavi vezu između 11. septembra u Njujorku i 17. marta na Kosovu? Zašto je teže rušenje dve zgrade Svetskog trgovinskog centra od rušenja i paljenja na Kosmetu? Postoji jedna sila koja upravlja ljudskim ponašanjem i koju ne treba nikad potceniti. To je potreba da se sačuva ugled. Nema skoro ničeg što ljudi, naročito moćnici ovog sveta, ne bi uradili samo da ne moraju da priznaju da su pogrešili. Vlade će uporno da lažu samo da sačuvaju svoj ugled. Pre nego što NATO prizna da su u pitanju dva zločina, morao bi da ispita svoja dela. Moje je mišljenje da to NATO nikada neće učiniti. Prema svim dostupnim informacijama, albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu i Metohiji potrebno je nekoliko najpoznatijih manastira koje bi ubuduće predstavljali kao „spomenike kulture Kosova“, ali nikako kao svetinje Srpske pravoslavne crkve. Kako tumačite ovu ideju „kozmetičkog salona“, i šta se time hoće prikriti? Prema zvaničnim informacijama koje sam dobila poslednjih godina, ono malo preostalih manastira predstavlja samo simbolično prisustvo nekadašnjeg kulturnog blaga. Oni će se u jednom trenutku u budućnosti pretvoriti u turističke objekte i predstavljaće izvor prihoda građana novog Kosova. Kulminacija te faze plana strateškog razvoja koji su izradili strani donatori biće Regionalni kulturni centar u Prizrenu. Taj centar će tesno sarađivati s turskom vladom. Počevši od 2001, radila sam za najvećeg donatora na Kosovu i bila sam zadužena za Program povratnika na Kosovo. Onda sam se svim silama zalagala za povratak raseljenih lica na vekovna ognjišta. Tvrdila sam da povratak mora da bude povezan sa obnavljanjem uništenih svetinja, uključujući crkve, groblja, manastire, jer su mnoge od tih svetinja predstavljale duhovne centre naselja. Kao Irkinja poznajem tu vrstu naselja, jer su u srednjovekovnoj Irskoj, i kasnije, mnoga sela i gradovi nikli baš oko manastira. Samo se po sebi razume da moje ideje za povratak nisu dobile podršku. U stvari, jedan raniji plan za povratak oko 10.000 Srba između 2000. i 2001, koji je predložio Endru Hvitli (Andrew Wheatley), zvaničnik Ujedinjenih Nacija, rezultirao je smenjivanjem autora plana čime se završio i sam plan. Možda ćemo najbolji odgovor naći u rečima jednog bivšeg zvaničnika UNMIK-a zaduženog za povratak izbeglica na KiM. U februaru 2005. u mojoj kancelariji u Beogradu, taj čovek mi je rekao da je povratak na Kosovo samo „dimna zavesa kojom ćemo prevariti Srbe“. Koliko su u pravu stručnjaci za geostrategiju, istoričari, pa čak i mnogi teolozi koji tvrde da je sudar vera i civilizacija na Kosmetu jednako važan za sudbinu čovečanstva, jednako kao i onaj u Jerusalimu? Po mom mišljenju ono što vi zovete sudarom vera i civilizacija podjednako je važno bilo gde da se dešava. Manastiri na Kosmetu po planu strateškog razvoja koji su izradili strani donatori pretvoriće se u turističke objekte, a računa o njima vodiće Regionalni kulturni centar u Prizrenu, tesno vezan za tursku vladu: manastir Ljeviška Vi ste svakako upoznati sa zvaničnim i nezvaničnim diskusijama o mogućem dolasku Njegove svetosti pape u Niš, rodno mesto cara Konstantina, na proslavu dvehiljadite godišnjice Milanskog edikta (313. g) kojim je zvanično obustavljen progon hrišćana. Da li smatrate da bi tom prilikom trebalo pomenuti hrišćansku tragediju na KiM u 21. veku, i pokolje pravoslavnih Srba od strane Hrvata rimokatolika za vreme Drugog svetskog rata? Kada sam pokušala da govorim o progonu Srba na Kosmetu sa papinim Nuncijem u Beogradu juna 2005. godine, dato mi je jasno na znanje da informacije koje mu dajem nisu dobrodošle. Došla sam da ga vidim sa malim izveštajem o onome što se dešava na Kosmetu i počela sam sa selom Letnica u opštini Vitina. S obzirom na to da su žitelji Letnice katolici, da je Nuncio katolik i da sam ja katolikinja, mislila sam da ćemo naći zajednički jezik. Posle dvadeset minuta mog izlaganja o celom nizu kršenja ljudskih prava, Nuncije je počeo da se igra sa svojim mobilnim telefonom i da mi jasno daje na znanje da razgovor treba privesti kraju. Nisam ni počela da govorim detaljno o nasilju nad Srbima i uništavanju njihovih svetinja. Rekla sam mu da nam je dužnost kao hrišćanima da pomognemo našoj braći i sestrama u Hristu. Odgovorio mi je da se Vatikan pridržava Rezolucije 1244. Na to sam odgovorila da ako je to istina onda je Vatikan jedini koji to radi. Onda mi je on ljubazno pokazao vrata, ali ne pre nego što sam mu održala predavanje o „okrečenim grobovima“ i Farisejima, ljudima na izgled dobrim, a u duši trulim. Bilo mi je čudno da sam ja morala da podsetim Nuncija šta su osnovni principi hrišćanske vere. Ono šta je za mene glavno to su ljudska prava. Sada proučavam Međunarodni zakon o ljudskim pravima. Verujem da svi ljudi imaju prava da žive dostojanstveno, slobodni od svake diskriminacije. Verujem da su ljudska prava univerzalna prava i da svi ljudi moraju biti slobodni da ostvaruju ta prava. Međutim, toga na Kosmetu nema. Nisu svi slobodni da ostvaruju ni građanska, ni politička, ni ekonomska, ni društvena ni kulturna prava. Krše se ljudska prava kosmetskih izbeglica jer im nije dozvoljeno da se vrate na svoja ognjišta ili nemaju pristupa svojim imanjima. Krše se prava onih koji su ostali na Kosovu, naročito onih koji žive u enklavama, u logorima, u vojnim kasarnama i kolektivnim centrima južno od Ibra. Krše se prava Roma koji žive u logorima severno od Ibra. O tome treba da govore nevladine organizacije i branioci ljudskih prava, ali oni to ne rade. Niko ne govori o onima čija se ljudska prava krše. Ja nisam teolog i prema tome nisam kvalifikovana da pišem ni o ekumenizmu ni o pitanjima koja niču povodom moguće papine posete. Međutim, smatram da nam je potreban nov Konstantin ako hoćemo da hrišćanstvo preživi 21. vek i potonje vekove. Možete li iz ličnog iskustva ispričati kako ste videli albanske vlasti na Kosmetu, a kako albanski narod i njihov svakodnevni život? Vlast albanskih političara zapravo je veoma ograničena, osim na nivou opština, gde je neograničena i gde mogu da rade šta hoće, uključujući i falsifikovanje katastarskih knjiga, diskriminaciju protiv onih koje oni smatraju etničkom manjinom, kao i protiv svih koji se suprotstavljaju njihovim interesima. Radila sam osam godina na Kosmetu i na osnovu tog iskustva mogu da kažem da se albansko društvo i Albanci u svakodnevnom životu pridržavaju više Kanun e Lek, odnosno tradicija i običaja albanskih plemena, nego savremenih zakona i zakonskih propisa. Žutim krstom obeležena je svaka srpska kuća u Mušnikovu i Drajčićima u dolini Župe U kom trenutku ste počeli da shvatate ulogu i položaj Srba na Kosmetu, i koji je bio ključni razlog da počnete da stvari posmatrate iz ličnog ugla, a ne prema nalogu vaših nadređenih? Ja posmatram stvari iz ugla ljudskih prava. Skoro na samom početku mog rada za najvećeg donatora na Kosmetu shvatila sam da su ljudska prava i razvoj predviđeni samo za većinsko stanovništvo. Počela sam da radim na projektima za Srbe i za Rome još početkom 2000. godine, što baš nije bilo dobro primljeno, ni od strane mesnog stanovništva ni od strane njihovih međunarodnih mentora. Možda zbog toga što sam Irkinja osećam potrebu da ne prihvatam vlast „zdravo za gotovo“, naročito ako je slepa pred očiglednim kršenjem ljudskih prava. Kao katolkinja i Irkinja, i posle odlaska iz međunarodne mirovne misije, nastavili ste da pišete i kritički pratite stanje u južnoj srpskoj pokrajini. Šta vas je najviše motivisalo u tome? Čovek može da ostavi Kosmet, ali ga Kosmet nikada neće ostaviti. Bilo gde da sam, bilo da sam na Kosmetu ili van njega, ne prestajem da radim na ispravljanju mnogih nedela počinjenih u ime mira na Kosmet od 1999. godine. Tvrdo verujem da se istina mora reći, i da postoji velika potreba za tačnim, uravnoteženim i istinitim pisanjem o tragediji koja je 1999. godine počela da se odigrava na Kosmetu. Razumete li Srbiju i Kosmet kao što razumete vašu rodnu Irsku? Od juna 1999. do 2004. godine vođen je teroristički rat protiv nevinog, nenaoružanog i nezaštićenog građanskog stanovništva. Svaki grad i većina sela etnički su očišćena od Srba i od Roma. Imanja oteta, kuće spaljene, zemljište ilegalno posednuto. Povratnici se vraćaju i nalaze puteve, parkirališta, fabrike i benzinske pumpe izgrađene na njihovim imanjima. I sve se to događa u jednom protektoratu Ujedinjenih Nacija pod komandom NATO-a. Raseljena lica sa Kosova su pripadnici nekih 30 ili više različitih etničkih grupa. UČK je otvorila zatvoreničke logore u mnogim delovima Kosova i većina zatvorenika je u njima iščezla. UČK, koja je nesmetano radila šta je htela, nije samo imala najsavremenije oružje i eksplozive na raspolaganju, već je posedovala i spiskove lica osuđenih na smrt, kao i spiskove domaćinstava koja su već predala sve oružje koje su posedovala. Što se tiče Irske, porazila me je sličnost između onog što se odigravalo na Kosmetu i onoga što se dogodilo u irskoj pokrajini Ulster — isto etničko čišćenje starosedelaca, isto oduzimanje zemlje od starosedelaca u korist došljaka, uništavanje najstarijih manastira i crkava, uništavanje celih naselja, menjanje toponima (ponekad su imena samo preinačena ili prevedena na nov jezik da bi se dao utisak da su došljaci oduvek živeli tu). Ovo se sve dogodilo u okviru Novog poretka stvorenog za vreme dinastije Tudor, a naročito pod Jelisavetom I za vreme „civilizovanja“ Irske od strane Engleske. [Non-text portions of this message have been removed]
