JOVAN B. DUŠANIĆ: STIMULACIJE SU POGREŠAN PUT ZA PRIVLAČENJE
INVESTITORA
http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5206-jovan-b-duani-stimulacije-su-pogrean-put-za-privlaenje-investitora.html
četvrtak, 19 avgust 2010 22:51
*Stimulacije vlade su u Srbiji tako velike da se sa pravom možemo
upitati: ko u koga više investira – stranci u Srbiju ili Srbija u strance? *
Upravo se navršava cela decenija u kojoj isti kreatori (MMF),
realizatori (vladajuća politička i ekonomska elita) i propagatori –
ubeđivači (medijski eksponirani akademski ekonomisti) neprekidno
ponavljaju da su inostrane investicije panaceja – čarobni lek za sve
ekonomske probleme.
Pre deset godina ubeđivali su nas da će kroz privatizaciju u zemlju
stići značajne inostrane investicije, a što je još važnije dobićemo i
kvalitetne strateške partnere, koji će brzo od loših društvenih
(državnih) preduzeća stvoriti uspešne privatizovane kompanije, koje će
biti motori budućeg dugoročno održivog ekonomskog rasta. Danas vidimo
šta je od toga ostvareno.
Dobijena sredstva od privatizacije država je usmerila, pre svega, u
budžetsku potrošnju stvarajući (uz dodatno velika zaduživanja u
inostranstvu) iluziju uspešnosti reformi i „boljeg života”. Samo po
osnovu privatizacionih prihoda i novih kredita uzetih u inostranstvu, od
2001. godine, u Srbiji je zabeležen priliv od preko 30 milijardi dolara,
a broj zaposlenih je sa nešto više od 2,1 milion pao na manje od 1,9
miliona u 2009. godini, dok industrijska proizvodnja ni u jednoj godini
posle 2000. godine nije dostigla nivo iz 1998. (niti čini polovinu od
one iz 1989), a spoljnotrgovinski deficit (veći uvoz od izvoza) je od
1,75 milijardi iz 1998. godine dostigao fantastičnih 11,90 milijardi
dolara u 2008. godini.
Ekonomska politika u Srbiji od 2000. godine vođena je na principima
Vašingtonskog dogovora – jednog neoliberalnog programa radikalnih
ekonomskih reformi koji u suštini predstavlja lepo „upakovani”
kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u
interesu krupnog (pre svega, transnacionalnog) kapitala. Interesantno da
nam sada isti kreatori, realizatori i ubeđivači dosadašnje pogrešne
ekonomske politike, saopštavaju da je iscrpljen dosadašnji te Srbiji
predlažu „novi model razvoja” u kome je privlačenje direktnih inostranih
investitora jedna od ključnih mera.
Kako se naša vladajuća elita posle 2000. nije posvetila izgradnji
adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu,
uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova za
konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, nego je prihvatila
pogrešan neoliberalni ekonomski program, danas nije u mogućnosti da može
inostrane investitore da privuče (kako bi bilo poželjno) konkurentnim
brzo rastućim tržištem, sa dobro uređenom institucionalnom
infrastrukturom, obrazovanom i kreativnom radnom snagom nego to čini
davanjem različitih formi stimulacija. Iskustvo pokazuje da ovo nije
dobar način za privlačenje inostranih investitora jer investitori ostaju
dok mogu da koriste dobijene stimulacije, a kada one „presuše” traže se
nove (po pravilu, veće) povlastice, a ako to ne dobiju napuštaju zemlju.
Te stimulacije su tako velike da se sa pravom možemo upitati: ko u koga
više investira – stranci u Srbiju ili Srbija u strance? Tako je pre
mesec dana u Nišu potpisan ugovor, između vlasnika italijanske firme
„Dajtek”, gradonačelnika Niša i srpskog ministra ekonomije, kojim se
otvara pogon „Dajteka” u Nišu gde treba da se zaposli 400 radnika. Vlada
će inostranom investitoru na ime podsticaja isplatiti 10.000 evra po
svakom zaposlenom, a grad Niš će mu besplatno ustupiti 2,5 hektara
potpuno opremljenog građevinskog zemljišta.
Pre četiri meseca (tada je podsticaj iznosio „samo” 5.000 evra po
zaposlenom) u ovom listu (objavljeno 19. aprila) pisao sam kuda vodi
ovaj put kojim smo krenuli, navodeći primer Meksika koji je na kraju
izvršio i adaptaciju svoga pravnog sistema, tako da su inostrana
preduzeća postala eksteritorijalna, oslobođena plaćanja poreza u
meksički budžet, u kojima nije dozvoljeno sindikalno organizovanje, a
radnici rade u teškim uslovima za mizerne nadnice.
Na kraju, istaknimo da praksa tranzicionih zemalja, kao i ozbiljna
istraživanja (Jože Mencinger) pokazuju, ne samo da inostrane investicije
nisu nikakva panaceja za privredni rast nego da među njima postoji čak
negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno). Ali
o tome nešto više u nekom od narednih tekstova.
*Autor je edovni profesor univerziteta
Politika, Beograd
*http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Povlastice-pogresan-put.lt.html
