Srbijanski snovi o moćnoj vojsci
Ništa od rata za Kosovo Piše: Stipe Sikavica <http://www.e-novine.com/author/stipe-sikavica> Za nekakav ratni angažman Srbija bi danas imala velikih problema i sa ljudskim resursima. Teško je poverovati da bi se njen mladi svet danas tako lako mogao obmanuti i ponovo pokrenuti u ratnu avanturu za ostvarenje nekakvih sumanutih političkih ciljeva U konfuznoj i veoma zbrčkanoj prvoj posleodmorskoj emisiji “Utisak nedelje”, kojom je Olja Bećković nagovestila da će i ubuduće uporno relativizovati posvemašnje srbijanske poraze unutrašnje i spoljne politike, uzgred je pomenuta tvrdnja Radoša Ljušića o tome da bi Srbija jedino ratom mogla vratiti Kosovo pod kapu svog suvereniteta. Bez obzira na to što je teza verovatno izrečena kao ilustracija uzaludnosti i najnovije faze srpske “diplomatske ofanzive u odbrani Kosmeta”, ona je je netačna jer je – neizvodljiva. Kad se pre neki dan šef nemačke diplomatije Gvido Vestervele sreo u Beogradu sa Draganom Šutanovcem, naš ministar odbrane mu se kao đačić osnovac ispovedao o tome kako je Srbija u bezbednosnom smislu u odnosu na Kosovo bila “konstruktivna”, naglasivši: “Niko se u vojsci, policiji... nije latio oružja u momentu unilaterarnog otcepljenja Kosova”. Baš kao da se “otcepljenje” desilo juče i kao da je Vestervele prespavao taj događaj. Hajde da ministru oprostimo tu diplomatsku trapovost; međutim, druga je strana njegove izjave naivna, pa, ako hoćemo, i priglupa. Sasvim je izvesno da se Šutanovac želeo pohvaliti gostu iz Nemačke kako je Srbija (to jest njena vojska, njena policija, njena žandarmerija i ostale «pritoke» njenih oružanih snaga) mogla da se “lati oružja” i da valjda spreči “otcepljenje” Kosova, ali, eto, nije! A zašto nije? Pa, po logici ministrove izjave, zato što je Srbija “konstruktivna” i što je, je li, strateški opredeljena da “međuetničke i međudržavne sporove više ne rešava oružjem, nego – isključivo mirnim sredstvima”. Ipak, hajde da ne ispadne da u tome nema istine. Ima, ali to je jako daleko od oficijelne istine koja nam se konstantno natura. Dok je vladika Artemije bio gospodar srpskih manastira na Kosovu - neka bratija pod mantijom, delovi intelektualne elite, grupacije srbijanske političke opozicije, kojekakva fašistoidna i ostala ekstremistička bagra ne jednom su sasipali drvlje i kamenje na Vojsku Srbije zato što nije “u zemlju saterala Šiptare”. A kletve su bile bezrazložne jer Vojska Srbije posle “Drugog kosovskog boja” nije imala (niti danas ima) dovoljno ni materijalnih ni ljudskih resursa da bi “Šiptare saterala u zemlju” pa sve kad bi joj za to međunarodna zajednica dala odrešene ruke! Nastranu to što su međunarodne snage konstantno na straži mira na kosovskoj administrativnoj liniji. Uprkos tome što su se generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Božidar Delić i mnoštvo sličnih korifeja dičili time kako su srpski stratezi i ratnici svojom genijalnošću u ratu 1999. namagarčili generale NATO sa sve Vesli Klarkom na čelu tako što su pod bombe i rakete njihovih bombardera podmetnuli makete artiljerijskih oruđa, tenkova i transportera i na taj način iz «boja» izvukli minimalno oštećenu ratnu tehniku - današnja borbena tehnika srpskih oružanih snaga em je nejaka, em je beznadežno zastarela, a novca za kupovinu nove tehnike niti je bilo juče, niti ga ima danas, a kako stvari stoje, neće ga biti ni sutra. Vojno-tehnička nemoć Srbije jasna je i srpskim jastrebovima, ali i oni tu manjkavu stavku srbijanske borbene gotovosti najčešće prebacuju u rubriku “nedelotvorne miroljubive politike” vrhovne političke vlasti u Beogradu. S druge strane, za nekakav ratni angažman Srbija bi danas imala velikih problema i sa ljudskim resursima. Teško je poverovati da bi se njen mladi svet danas tako lako mogao obmanuti i ponovo pokrenuti u ratnu avanturu za ostvarenje nekakvih sumanutih političkih ciljeva. Zar o tome zorno ne svedoče i veterani s juga Srbije? Čak i ortodoksne patriote, a ne samo oni koji su nasilno mobilisani i gurnuti u rat 1999. godine, odavno su ispostavile račune Otadžbini, koji se već mere stotinom i više miliona evra, za “kosmetsku krvarinu”. Otadžbina ćuti mada su potraživanja veterana stigla i do Strazbura. Dakle, iz tog ugla osmotren problem nam govori da se Kosovo ne može ratom usidriti u srpsku luku. Uostalom, Jugoslavija i Srbija sve vreme su nakon Titove smrti na Kosovu praktikovale “tenkovsku demokratiju”, ali su postizale sasvim suprotne efekte od onih kakve su priželjkivale. Naročito u Miloševićevoj ratnoj deceniji mnogi su “Šiptari” završili ne samo pod zemljom nego i pod vodom, ali ih (kao nacionalni entitet) sila ni tada nije “saterala u zemlju”, niti ih je odvratila od namere da se osamostale. Nažalost, izgleda da u Srbiji ni danas nije malo onih koji nisu apsolvirali taj nauk. Osmotrena iz ugla teme ovog teksta, jedna rečenica državnog sekretara u Ministarstvu odbrane Srbije Dušana Spasojevića zaslužuje pažnju. U intervjuu što ga je u julu ove godine dao Miroslavu Lazanskom, Spasojević će reći i ovo: “Cilj politike odbrane je da imamo moćnu Vojsku koje će se plašiti oni koji treba da je se plaše, a u koju će moći da se pouzdaju i na nju računaju naši partneri i saveznici...” Naša proklamovana vojna neutralnost do te mere zamagljuje vidike da je gotovo nemoguće odgonetnuti ko bi nam u eventualnim ratnim sukobima bili saveznici a ko oni koji treba da se “plaše naše moćne Vojske”, i , spadaju li u ove druge i “Šiptari”. Umesno je da se i ovde upitamo: treba li nama moćna - ili funkcionalna Vojska? http://www.e-novine.com/stav/40282-Nita-rata-Kosovo.html [Non-text portions of this message have been removed]
