|
Život ambasadora u Atini odvija se u neprestanoj, veoma
intenzivnoj komunikaciji sa grčkim i svetskim diplomatama (predstavnicima
zemalja iz Kontakt grupe za Kosovo) ne samo oko bilateralnih veza, u
kojima dominiraju privredne teme, nego, sve više, oko pitanja koje će nas
preokupirati tokom preostalog dela ove i čitave sledeće godine. A to je
pitanje Kosova i Metohije. Grčka je, naime, važna regionalna osmatračnica
s koje se politički tokovi na još nestabilnom Balkanu vide bolje i
potpunije nego iz lokalne perspektive. Pitanje Kosova, koje je još na
marginama svetskog interesovanja, u dubokoj senci previranja na Bliskom
istoku, polako postaje jedna od dominantnih tema ne samo u diplomatskom
koru nego i u grčkoj javnosti.
Premda poznata po tradicionalnom
prijateljstvu prema Srbima i Srbiji, grčka štampa poslednjih meseci sve
učestalije prati zbivanja oko Kosova, a vidljiva su i nastojanja da se
problemu južne srpske pokrajine priđe na jedan objektivan i uravnotežen
način. Ove nedeljeje izašao i jedan intervju sa Haradinajem, a drugi tekst
hvali Rugovu, koji kaže da se je ova godina godina odluke. Naime, Grčka je
nestalni član Saveta bezbednosti, u maju mesecu preuzima predsedavanje
Procesom saradnje u jugoistočnoj Evropi, glavnom regionalnom organizacijom
i, u tom svojstvu, nastoji da pruži vlastiti doprinos rešavanju kosovskog
pitanja. U nizu učestalih konsultacija oko parametara za buduće pregovore
o budućem statusu Kosova i Metohije, nastojim da, s naše strane, pružim
odgovarajući doprinos, kao neko ko ovde i širom sveta važi kao stručnjak
za kosovsko pitanje. Najteže balkansko pitanje, dakle, zahteva jedan
osmišljeni pristup, s mnogo opreznosti i jasno ograničenih parametara.
U diskusijama sa grčkim i svetskim diplomatama na tu temu, nastojim da
afirmišem nekoliko važnih načela: prvo, da nema rešenja za Kosovo koje
neće biti međusobno usaglašeno između Beograda i Prištine, odnosno
prihvatljivo za obe strane u sporu. Drugo, isključivanje nezavisnosti kao
opcije, što je za nas od suštinskog značaja, smatram jednim od važnih
preduslova za buduće pregovore. Ako je već, zvanično, isključena opcija
povratka na stanje pre 1999. (što Albanci tumače kao potvrdu da neće biti
više nikakvih veza Kosova sa Srbijom, a mi tumačimo kao rešenje koje
podrazumeva da samo nema povratka na režim Miloševića tokom devedesetih),
onda bi uključivanje načela da nema daljih promena granica na Balkanu i da
Kosovo mora da bude demilitarizovano bili korisni preduslovi za dalje
pregovore. Manje od nezavisnosti, više od autonomije je srpska formula
koja, polako, nailazi na razumevanje.
Mnogi me pitaju šta je okvir za
pregovore. Ja ističem da to mora da bude u okvirima Ujedinjenih nacija,
jer samo tako možemo da osiguramo kontinuitet i odgovarajući pravni okvir
za pregovore o budućem statusu pokrajine. Sagovornike neprestano
upozoravam da bi nezavisnost Kosova dugoročno ugrozila stabilnost Balkana
i imala negativan domino efekat u susednim zemljama i oblastima, a bila bi
presedan koji bi imao i šire međunarodne posledice. Obično kažem da se ne
može zadovoljiti 1,7 miliona Albanaca na Kosovu, a osam miliona Srba
gurnuti u decenijama dugu frustraciju, s nesagledivim političkim
posledicama, jer Kosovo je već osam decenija integralni deo ne samo srpske
teritorije nego, još duže i srpske istorije, tradicije, baštine,
istorijskog pamćenja. Argument koji, takođe, nailazi na izvesno
razumevanje je ekonomska opravdanost daljeg izdvajanja Kosova i Metohije
iz Srbije. Naime, prelazne ustanove u pokrajini u poslednjih šest godina
nemaju odgovarajuće rezultate u upravi koji bi svima, bez obzira na versku
i nacionalnu pripadnost, garantovali život u skladu s važećim evropskim
vrednostima. Naprotiv, na Kosovu imamo jednu albansku, nacionalističku
administraciju koja svoja ovlašćenja koristi kao sredstvo za dalje,
otvorene ili prikrivene progone i diskriminaciju preostalih Srba, bez
spremnosti, osim verbalne, da se njihova teško ugrožena prava i imovina
adekvatno zaštite. Trenutno zatišje u progonima Srba tumačim sagovornicima
kao taktičko, a ne strateško opredeljenje kosovskih Albanaca, jer su
svesni činjenice da bi ih novo posezanje za nasiljem samo dodatno udaljilo
od projektovanog cilja o nezavisnosti, a uoči skore evaluacije zadatih
standarda.
Još jedan argument koji u sklopu naše državne politike
nastojim da afirmišem je potreba da i Beograd i Priština imaju jednak
pristup rudnim bogatstvima Kosova, koja ne mogu biti u isključivoj
nadležnosti Albanaca. Sa ekonomskim ekspertima razrađuju se, takođe, i
modaliteti kako pristupiti problemu nelegalne privatizacije kosovskih
firmi čiji je vlasnik država Srbija. Da li, možda, treba uzeti u obzir i
mogućnost da se sporni slučajevi prijave sudu u Strazburu? S grčkim
stručnjacima, takođe, u stalnom sam kontaktu oko njihovog skorašnjeg plana
da se srpski manastiri i crkve zaštite jednim posebnim statusom, po ugledu
na status Svete gore unutar Grčke. Taj plan je, međutim, još u početnoj
fazi i zahteva dodatnu razradu. Ukratko, pune ruke posla. Kosovo kao
svakodnevica, nedeljna i trajna preokupacija.
AUTOR: DUŠAN T.
BATAKOVIĆ |
