СТАТУС КОСОВА И МЕТОХИЈЕ (1)
Мера права и морала Неморална је свака агресија једног народа на други, свако отимање територије и пљачка природних богатстава Aко апстрахујемо улогу силе, као и улогу принципа – правних, економских, етичких и политичких – може се пројектовати читав спектар могућности решења проблема Косова и Метохије. На једном полу овог континуума је одржавање статуса кво пре агресије НАТО-а из 1999. године, на другом је легализовање примењене силе и потпуно отцепљење од Србије (и евентуално уједињење с Албанијом). Између та два пола су разне друге могућности. Једна од њих је враћање на решење из Устава Југославије од 1974. године, када је Косово, поред политичке и културне аутономије, имало и неке елементе суверености. Друга могућност је одржавање садашњег стања. Косово би у том случају трајно остало под међународним протекторатом. Трећа могућност је подела Косова која би на једном делу територије обезбедила опстанак преосталог српског народа. То би углавном био северни део покрајине с Косовском Митровицом и Грачаницом, док би на југу требало наћи посебно решење за део Метохије (с манастирима Пећке патријаршије и Дечанима) и Сиринићку жупу. Четврта могућност је (утопијски) пројекат „мултикултурног“, „мултиетничког“ и демократског Косова, под патронатом УН или Европске уније. Пета могућност је пројекат Билдерберг групе према којем би Косово постало једна од три јединице (поред Србије и Црне Горе) конфедерације СЦГК која би, опет, била једна од чланица конфедерације западни Балкан. Косово би, дакле, добило релативну самосталност, али би остало у границама данашње СЦГ. Шеста је могућност коју је код нас формулисао српски историчар Михаило Станишић. То је могућност да се, независно од решења политичког статуса Косова и Метохије обезбеди његова економска интеграција, знатим улагањем средстава ЕУ, којима би се експлoатисала природна богатства покрајине. Ово би, наводно, користило и Албанцима, и Србима, и Европи. Једина два универзално прихватљива критеријума од значаја за положај Косова и Метохије су међународно право и морал. Првом припадају принципи афирмисани Повељом ОУН о људским правима из 1948. године, пактовима о политичким и социјално-економским правима из 1966. године, Европском конвенцијом о неповредивости и немењању граница (хелсиншким актом), као и начелом реципроцитета приликом решавања мањинских питања суседних држава. И морална начела регулишу односе између народа и држава. У том смислу, неморална је свака агресија једног народа на други, свако отимање територије и пљачка природних богатстава. Неморална је и историјска лаж у име које један народ присваја туђе територије или оправдава своје тобожње историјско право на њих. Тако, на пример, Албанци проглашавају себе Илирима или Дарданима, који су били староседеоци на простору Косова, који су, наводно, били вековима прогањани од стране дошљака, Срба, и који, по том основу, имају право да своје територије силом поврате. У ствари, неистина је да је Албанаца уопште било на Балкану пре једанаестог века. Њих је тек 1042. године из јужне Италије у Епир довео познати византијски војсковођа Георгиос Манијакис ради учешћа у побуни против наследника Византијског цара Василија. Да њих на Косову није било потврђују топоними (искључиво српски), цркве и манастири (искључиво православни), као и подаци из турских дефтера. Све до краја 16. века, албанских кућа је у разним деловима Косова било од један до три одсто. Само универзални критеријуми избора воде решењима проблема као што је косовски. Сасвим друкчија ситуација настаје ако се овакви проблеми решавају силом, притиском и уценама, према посебним и егоистичким националним, идеолошким или корпоративним интересима (макар се они и прикривали плаштом глобализма, тобожње бриге за демократију и људска права). Таква решења су необјективна, неправична, нелегитимна и, у крајњој линији, ирационална, јер дестабилизују цео регион, стварају трајне напетости и увек нове покушаје да се проблем реши на друкчији начин. Пошто ниједна сила не траје довека, оваква лоша решења само потискују сукоб у неко латентно стање, из кога ће поново букнути после неколико деценија или генерација. Готово свих шест наведених могућности решења статуса Косова и Метохије су или непринципијелни или нереални. Јер, албанска мањина на Косову нема права ни на отцепљење ни на сувереност у оквиру конфедерације СЦГК. Подела Косова, поред тога што је не прихвата ниједна од страна у спору, не би била право решење: охрабрила би Албанце да захтевају и онај део који би припао Србији. Сем тога, она је у противречности с принципом немењања граница у Европи. Могућност одржања статуса кво је нереална јер ни САД ни ЕУ не желе да трајно држе своје трупе на Косову. Четврта могућност (вишенационално мултикултурно и демократско Косово) нереална је због трајне поремећености односа народа који живе на том простору. Најзад, могућност економске интеграције Косова и Метохије, независно од његовог политичког статуса, била би реална само ако би Европа заиста била спремна да уложи велика средства за коришћење његових природних богатстава, и кад би Албанци били спремни да их деле било с ким. Ни прво, а нарочито друго, није много вероватно. Михаило Марковић Академик, професор универзитета http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
