Dugogodišnja potera za ratnim komandantom Vojske Republike Srpske pretvorila se
u njegovu medijsku satanizaciju
RATKO MLADIC kriv jedino što nije skratio rat za tri godine
@ Milen SIMIC
Dugugodišnja hajka i potera za bivšim komandantom Vojske Republike
Srpske, generalom Ratkom Mladicem, je ovih dana dostigla kulminaciju, tako da
ni najbolji strucnjaci i poznavaoci metodologije informativnih i psiholoških
operacija teško mogu da predvide formulaciju novih ucena, pretnji i pritisaka
na srpski narod, osim one koja je vezana za utamnicenje Ratka Mladica u Hagu.
Kolaboracionisticka vlast ocigledno nije bila u stanju da realizuje
prošlogodišnju poruku britanskog ambasadora da je "izrucenje Ratka Mladica
najznacajniji zadatak Vlade Srbije i Crne Gore", pa su jednostavno prekinuti
pregovori o zakljucivanju sporazuma kao novog koraka približavanja EU. Da bi
ucena bila ojacana i da bi imala transatlantski karakter, pobrinuo se generalni
sekretar NATO Shefer porukom, da "ono što je glavna prepreka to je Ratko
Mladic, a to znaci da nema Partnerstva za mir".
Sigurno je da pateticni propagandni slogani o "privodenju pravdi svih
onih koji su pocinili ratni zlocin" ne objašnjavaju suštinu hajke, ako ni zbog
cega drugog, a ono zbog toga što se "pravdi privode" samo Srbi, koji su najveci
stradalnici u prošlom veku, jer je tri puta vršen genocid nad njima, jer su im
oduzete nacionalne teritorije, i jer su jedini izbeglicki narod u Evropi, koja
ih zbog toga kažnjava i ucenjuje.
Ozbiljni analiticari besprizorne pritiske, ucene i pretnje u vezi sa
Mladicem, dovode u vezu sa stanjem u Haškom tribunalu, koji je, posle serije
smrtnih slucajeva pritvorenika, pristrasnosti, politickog arbitriranja, loše
organizacije sudenja i amoralnih skandala, došao pod udar mnogih medunarodnih
subjekata, sa problematizacijom njegovog daljeg opstanka. Medutim, izgleda da
je u svemu tome najvažnije što nije realizovao politicki cilj osnivanja
Tribunala, a to je izricanje presude za genocid, cime je ugrožena opsežna
antisrpska kampanja, u kojoj je srpski narod okarakterisan kao genocidni,
fašisoidni i sklon zlocinima, a time i mere koje su protiv njega planirane u
narednom periodu. Na tako nešto navodi i zakljucak americkog profesora Votersa,
u prestižnom "Njujork tajmsu", da "manija za generalom Mladicem potice od toga
što nam ratni zlocinac treba, jer je poslednji, gospodin Miloševic, nedavno
nezgodno umro". Iako se može štošta napisati o zgodnom ili nezgodnom umiranju u
kazamatu kakav je Haški tribunal, profesor je najverovatnije mislio da
Miloševicu nije izrecena presuda za genocid, što bi bila sasvim dovoljna kao
pravna potpora, za opštu karakterizaciju srpskog naroda i sve posledice koje iz
toga slede. Znaci, Ratko Mladic je samo sledeca pogodna licnost za tako nešto,
i ništa više.
Drugi, pak, tvrde, da je "mladicevizacija" srpske politicke scene i
medijskog prostora izuzetno dobro osmišljena i dirigovana aktivnost, kojom se
odvraca pažnja od procesa fragmentacije srpskog nacionalnog prostora na
spoljnopolitickom planu, i uništavanje odbrambenih resursa srpskog naroda, pre
svega, kroz rasprodaju ekonomskih potencijala i uništavanje vojne organizacije.
Kao cinjenice za ovakvu tvrdnju navode unitarizaciju Bosne i Hercegvoine i tihi
nestanak Republike Srpske, bez ikakve reakcije srpske vlasti, smišljenu igru
pregovora oko statusa Kosova i Metohije, dok se istovremeno ubrzano vrše
pripreme za proglašenje nezavisnosti Kosova kao druge srpske države; tajne
pripreme za internacionalizaciju stanja u Raškoj oblasti, pri cemu ce biti
pokrenuto pitanje autonomije i izuzimanje teritorije iz ustavno-pravnog poretka
Srbije, pripreme za teroristicku pobunu na jugu centalne Srbije radi pripajanja
nezavisnom Kosovu, i institucionalizaciju samostalnosti Vojvodine preko
znamenja koja karakterišu državu, stvaranja posebnog ustavno-pravnog okvira,
posebnih institucija, kao što je akademija nauka i informativni javni servis, i
druge postupke.
Nažalost, izgleda da su i jedni i drugi u pravu, jer je Ratko Mladic
postao obavezna tema histericnih retorickih ogleda predstavnika
kolaboracionisticke vlasti, udvorickih medija i svih internacionalista, ali
sada više ne samo kao mera udvorištva i dopadljivosti kod gospodara, vec i kao
rezultat straha za sopstvene pozicije, jer ce gospodari biti nemilosrdni prema
podanicima, ako ne bude dovoljno propagandne magle koja ce maskirati aktivnosti
fragmentacije srpskog nacionalnog prostora. Zbog toga nije bilo nikada više
pateticnih izjava srpskih ministara o generalu, sa obaveznim pozivom na
"interes srpskog naroda, rodoljublje i oficirsku cast".
U tome prednjaci dvojac srpskih ministara u Savetu ministara dosadašnjeg
državnog provizorijuma. Prvi, inace, generalov zavicajni zemljak, izjavio je
kako "umesto da uhapsimo Mladica, on je uhapsio jedan citav narod i drži ga kao
taoca", a drugi, koji istovremeno najavljuje internacionalizaciju problema
Sandžaka, da su "sve vojne i civilne snage usmerene na lociranju i hapšenju
Ratka Mladica". Ako je verovati ovom drugom, o usmerenju svih vojnih snaga,
onda je i treci ministar duboko u igri, pošto general nije poslušao njegov
"prijateljski" savet o samoubistvu, niti ga je uzbudila njegova moralna pridika
o "interesu naroda", ako ju je uopšte cuo. Medutim, mnogo interesantnije su
izjave ministara srpske vlade, koja je glavni realizator mladicevizacije srpske
politicke scene. "Prioritet br. 1 svih nadležnih vladinih organa i službi, je
hapšenje Ratka Mladica", "najvažniji zadatak Srbije je da uhapsi Mladica i
izruci ga Hagu", "skrivanje Ratka Mladica je nedostojno patriotske i oficirske
tradicije", "ja sam licno razocaran, jer sam ocekivao da ce postupiti poput
ostalih generala koji su se predali". To su samo neke od izjava srpskih
ministara, ali je ipak "najrodoljubivija" ona koju je dao mladani ministar za
nauku i ekologiju, koji ima mnogo ozbiljnijih razloga da se bavi problemom
ugroženosti srpskog naroda posledicama agresije od pre sedam godina. "Srpsku
otadžbinu nije stvarao jedan covek, pa je jedan covek ne može ni uništiti. U
istoriji se pamte mnoga imena vojnika koji su se žrtvovali za svoj narod i
državu. Ratko Mladic je prvi koji svojim srkivanjem hoce da se za njega žrtvuje
ceo narod i otadžbina".
Dakle, umesto strategije ocuvanja nacionalnih interesa, koji su ugroženi
do te mere da prete nestankom srpskog naroda, kolaboracionisticka vlast je
Ratku Mladicu kao individui dodelila ulogu glavnog i jedinog odbrambenog
mehanizma, mada nije sigurno da on za nju zna, pošto niko ne zna gde je i da li
ima pasivnu komunikaciju sa srpskom javnošcu. Porukom da ce jedino ukoliko se
dobrovoljno preda Haškom tribunalu spasiti narod i državu, ona je, verovatno
nesvesno, svoje mesto i ulogu izjednacila sa nulom, barem što se tice srpskih
interesa.
Zbog toga se može zakljuciti da je u pitanju hamletovska dilema, što se
tice opstanka na vlasti i odgovornosti za ucinjeno i neucinjeno. Ako ne ispune
zadatak stranih centara moci i ne izruce Ratka Mladica Haškom tribunalu na bilo
koji nacin, gospodari ce izgubiti vlast. S druge strane, ako ga uhapse, pod
uslovom da je u Srbiji, i sa bukagijama isporuce ga Hagu, onda ce ih narod
oterati sa vlasti i istorija ce ih trajno žigosati. U dosadašnjoj saradnji sa
Hagom dileme nije bilo, zbog maestralno osmišljene dobrovoljne predaje
generala, koju je vecina nesretnika prihvatila. Sve je funkcionisalo
besprekorno, jer su generali bili zadovoljni i obezbedivali su podršku, a narod
nije mogao da problematizuje odgovornost vlasti, zbog toga što je to bio "licni
cin generala". Medutim, pored toga što zna da je "dobrovoljna predaja"
besmislica, a predaja iznudeni cin pretnjom o uništenju, izgleda da je Ratko
Mladic pažljivije od ostalih generala izucavao svetosavlje i misli velikih
vojskovoda. Naime, u svetosavskim zakonopravilima je zapisano da "ko svoga
preda neprijatelju, glava mu se ima odrubiti macem", a Napoleon, jedan od
najvecih vojskovoda sveta, kaže da "generale, oficire i vojnike, koji su u bici
spasili živote kapitulacijom, treba desetkovati, a onaj ko naredi da se položi
oružje i oni koji ga poslušaju, u podjednakoj meri su izdajnici i zaslužuju
kaznu. Ništa ne može opravdati generala koji se znanjem, stecenim u službi
svojoj veri, posluži da bi njene bedeme predao stranoj zemlji. To je gnusan
zlocin protiv principa vere, morala i casti".
Imajuci u vidu da "sve vojne i civilne snage, usmerene na lociranje i
hapšenje Mladica" zadatak još nisu izvršile, neki cinici su, ne sumnjajuci u
rodoljublje ministara ili je u pitanju obrnuto, vec predložili da oni obuku
uniformu, mobilišu sve vatrene hajkace i zajedno sa njima uhapse Ratka Mladica,
pa makar pri tome bilo i žrtava, kako bi na delu pokazali rodoljublje, cast i
dostojanstvo, i svrstali svoje ime u "imena vojnika koji su se žrtvovali za
svoj narod i državu".
To se, naravno, nece desiti, a i kad bi se desilo ne bi promenilo
cinjenicu da je Ratko Mladic postao "brend" na srpskom prostoru, za zgrtanje
para. Stotine samozvanih analiticara raspravlja o njemu i racuna na višu
nagradu gospodara, ukoliko se dosete vecih gadosti. I jedan pukovnik sa
ambicijom da postane general, inece dezerter iz VRS, napisao je u svojoj
karakteristici da se borio protiv odluka Karadžica i Mladica, iako ih nikada
nije sreo. Jedan bivši pukovnik, koji je nekada Mladica okivao u zvezde,
napisao je vec dve knjige o njemu. Tabloidni dnevnici dakako održavaju visok
tiraž smišljajuci koještarije o generalu. Narandžasta televizija je smislila
"dokumentarni" serijal. Novinari sa srednjom školom izgraduju psihološke
profile, koji im dokazuju da Mladicevo mentalno stanje nije u redu. Ostrašcene
najavljivacice u elektronskim medijima, uglavnom miljenice direktora i glavnih
urednika, više ne postavljaju pitanje da li je on heroj ili ratni zlocinac, vec
da li biste ga prijavili ili to ne biste ucinili. Kao što su nekada ekonomske
sankcije bile alibi za nesposobnost i opšti lopovluk, tako je to danas Mladic.
Kao što je kritika vladike Nikolaja Velimirovica samo povod za napade na Srpsku
pravoslavnu crkvu, tako je i mladicevizacija politicke scene povod za napade na
vojsku, samo što je to u drugom slucaju lakše, jer je vojska vec razbijena. S
druge strane, cveta proizvonja i trgovina majica, bedževa, plakata, pesmarica i
drugih proizvoda, gde je general glavni lik. Dakle, kako god pricali o Ratku
Mladicu, vecina srpskog naroda smatra da on nije kriv za ono za šta ga optužuju
i žele da izruce Hagu. Može se zakljuciti da je njegov mit sve veci što je
halakanje za njim sve glasnije. Razlozi za takav stav vecine srpskog naroda su
u tome što je on uvek na strani progonjenog, što zna istinu o dogadajima iz
prethodnog perioda, jer "rašcišcavanje sa prošlošcu" je neuspešno i kao slogan,
i kao projekat, i što ocigledno ne veruje kolaboracionistickoj vlasti.
Imajuci u vidu da general postaje mitska licnost, postoji opasnost da ne
bude dosta objektivna analiza njegovog mesta i uloge u gradanskom ratu u BiH,
jer je to za mitove zaista teško. Sa vojnicke tacke gledišta, takva analiza je
moguca, mada je njen nedostatak nepoznanica o stepenu umešanosti medunarodnih
subjekata u bosansko-hercegovacki rat, svejedno da li direktno ili indirektno,
a bilo je i jednog i drugog. Ono što nije sporno, je cinjenica da je general
Ratko Mladic vec bio harizmaticna licnost kada je zapoceo vojno organizovanje
srpskog naroda u BiH, što je samo olakšalo njegovo pozicioniranje kao
neprikosnovenog vode, koga su sledili borci u svim situacijama. Sa takvog
aspekta, naravno i distance od petnaestak godina, moguce je problematizovati i
neke propuste u rukovodenju i komandovanju, koji su bitno uticali na tok vojnih
operacija, dužinu trajanja rata, sudbinu stanovništva srpske nacionalnosti,
konacni ishod rata i mnogo cega drugog.
Prvo, general Ratko Mladic je, i pored velikog broja objektivnih
problema koji se ticu organizacije i funkcionisanja vojske u ratnim uslovima,
kriv što u prvoj godini nije u potpunosti vojnicki porazio ratnog protivnika.
Objektivno, za tako nešto su postojali povoljni uslovi, pocev od povoljnog
operativnog rasporeda snaga, osposobljenosti i organizovati komandi jedinica
vojske, stanja borbenog morala, podrške celokupnog srpskog stanovništva,
kolicine materijalno tehnickih resursa, još nedovoljnog vojnog angažovanja
spoljnjeg faktora na strani protivnika i drugih. Sigurno da je znao u
potpunosti politicke ciljve muslimanske i hrvatske vojske i tezu da je oružani
sukob po svaku cenu sredstvo za njihovo ostvarivanje. Pored toga, imao je sveže
iskustvo komandanta JNA, da muslimansko rukovodstvo i vojska ne poštuju nikakve
dogovore u toku borbenih dejstava, ukljucujuci i one humanitarnog karaktera.
Podsecanja radi, posle dogovora sa muslimanskim predstavnicima mucki su
napadnute vojna kolona u Dobrovoljackoj ulici u Sarajevu, traktorska kolona u
Tuzli, kolona kod Ustipace u blizini Goražda, i kasarna u Mostaru. Znaci, da su
u prvoj godini rata poražene muslimanske vojne snage, on bi bio skracen za tri
godine, što podrazumeva da ne bi bilo ni svih potonjih ratnih strahota. Sigurno
je da bi bio ostvaren pravedni mir, jer srpski narod nije želeo dominaciju,
niti tude nacionalne teritorije.
Drugo, i danas najviše kontroverzi i polemika ima oko razmatranja duge
opsade i blokade Sarajeva od strane Vojske Republike Srpske. Umesto odlucne
operacije, ciji bi cilj bio pobeda nad muslimanskim snagama u okruženju i
ovladavanje gradom, što bi u prakticnom smislu bilo isto što i potpuni poraz,
vojno rukovodstvo Republike Srpske se odlucuje na višemesecnu staticnu blokadu
grada, što je muslimanska strana vešto iskoristila na propagandnom planu,
organizujuci masakre gradana u Ulici Vase Miskina i na pijaci Markale,
pripisujuci to "granatiranju grada od strane srpskih snaga". S druge strane,
Sarajevo je bilo logor i mucilište njegovih stanovnika srpske nacionalnosti.
Neki podaci ukazuju da je desetak hiljada Srba ubijeno na zverski nacin, dok je
srpska vojska bila na samo par kilometara udaljenosti. Znaci, prosto je
neshvatljivo zašto Ratko Mladic nije iskoristio, makar u drugoj godini rata,
operativnu i takticku prednost i ovladao Sarajevom, ako ni zbog cega drugog ono
zbog spasavanja srpskog stanovništva od uništenja.
Trece, pocetkom 1993. godine, posle stravicnog masakra srpskog
stanovništva u Podrinju od strane muslimanske vojske, general Mladic nije
iskoristio mogucnost da ih razoruža i utvrdi odgovornost za zlocine, zbog cega
su strane sile pobedile u trci sa vremenom, proglasivši Žepu, Srebrenicu i
Goražde zašticenim zonama, obezbedujuci na taj nacin utocište i zaštitu.
Doduše, muslimanske snage je trebalo da budu razoružane, a zone potpuno
demilitarizovane, što, naravno, nikad nije ucinjeno, nego suprotno, jer su
zašticene zone postale baze za formiranje muslimanskih jedinica operativnog
znacaja. Svakako da je Mladic tako nešto mogao da predvidi, pa je zbog toga,
radi sprovodenja takvog razvoja dogadaja, morao da pobedi u pomenutoj trci sa
vremenom.
Cetvrto, general Ratko Mladic je dozvolio da se posle masovnog napada
NATO na položaje srpske vojske i srpski narod zarobljeni pripadnici NATO
oslobode, i da na tome karijeru grade politicari, iako mu je bilo jasno da su
svim kapacitetima bili angažovani na protivnickoj strani. O dvolicnom javnom
delovanju "medunarodnih snaga" i karakteristicnim tajnim aktivnostima, svedoci
poznati americki general Vesli Klark, u to vreme jedna od najvažnijih licnosti
u establišmentu americkog združenog generalštaba. "Rouz je organizovao moj
susret sa general-majorom Rasimom Delicem, komandantom bosanskih muslimana, i
jedva sam cekao da cujem Delicevo mišljenje o tome kakva je vojna pomoc
neophodna njegovoj strani, ako ukinemo embargo na oružje".
"Sastanak sa Mladicem je bio posebno koristan. Mada SAD nisu zvanicno
stale ni na jednu stranu u konfliktu, naši interesi bili su sasvim jasni.
Koliko ljudi, razmišljao sam u to vreme, ima priliku da se sretne sa
potencijalnim neprijateljem licem u lice". "Ako Bosanci i Hrvati ne pristanu na
pregovore, prestacemo da im pružamo podršku. Ako Srbi ne pristanu, protiv njih
cemo primeniti princip - ukini i udri, kao što smo godinama pretili". Sigurno
da je Ratko Mladic sve ovo znao, pa je morao da spreci navedeno velikodušno
oslobadanje i poigravanje sa ratnim zarobljenicima, posebno ako tako nešto nije
bitno poboljšavalo položaj srpske vojske.
Peto, cini se da je o operaciji Vojske Republike Srpske u istocnoj Bosni
u julu 1995. sve receno, posebno kada se tice aktivnosti oko Srebrenice i
razbijanja 28. divizije muslimanske vojske. Bez obzira na sve laži i
besprizornu kampanju oko navodnog genocida, neki autoritativni vojni
analiticari tvrde da je to bila besprekorno planirana i izvedena vojna
operacija, i da zasluge za tako nešto ima Mladic. Medutim, neki detalji ukazuju
da ipak nije sve briljantno izvedeno što se tice vojnickog dela operacije.
Naime, Mladic je dozvolio da se znatan broj pripadnika srebrenicke divizije
probije prema Tuzli, i da skoro hiljadu ljudi prede na teritoriju Srbije.
Podsecanja radi, pripadnici VJ su danima skupljali sakriveno oružje i uniforme
na obali Drine i obroncima Tare. Iako ima mišljenja da je general Mladic to
namerno ucinio, kako bi bilo što manje ljudskih žrtava u toku operacije,
sigurno je da su mnogi neposredni izvršioci zlocina nad srpskim stanovništvom u
tome našli spas, i da za ucinjeno nikada nece biti kažnjeni.
Šesto, i pored harizme medu borcima i podrške naroda, general Ratko
Mladic nije uspeo da spreci mešanje politicara u odlucivanje o nacinu
funkcionisanja vojske u ratnim uslovima, koji cesto nisu bili sposobni ni za
obavljanje civilnih poslova, a kamoli za ucešce u rešavanju cisto vojnickih
problema. Autor ovog teksta je imao prilike da u prvoj polovini 1992. u
Podrinju sretne Karadžica, Biljanu Plavšic, Koljevica i druge politicare, i da
sagleda, sa vojnicke tacke gledišta, nerazumljivu želju mešanja u poslove
vojske, cak i na taktickom nivou, pa je donekle razumljivo da se tome nisu
oduprli ni Mladic, ni njegovi komandanti. Treba napomenuti da je više vojnih
operacija pred uspešnim završetkom zaustavljeno odlukom politicara, da bi se
bespotrebno i bezuspešno pregovaralo. Možda je i u slucaju Vojske RS potvrdena
prica o politicarima sažeta u recima velikog vojskovode, da "ono što vojska
ostvari na bojnom polju, politicari pokvare ili izgube za zelenim stolom".
Svakako da je najgora posledica nerešenih civilno-vojnih odnosa u ratnom stanju
bila cinjenica, da su ratni profiteri iskoristili priliku da se enormno obogate
na racun srpskog naroda i ratnika.
Dakle, iako se na sve što je prethodno receno može primeniti ona narodna
"da su posle boja svi generali pametni", ipak ostaje generalni zakljucak - da
je general Ratko Mladic, s obzirom na konkretne društveno-istorijske okolnosti
i licnu sposobnost, morao biti odlucniji u izvodenju ratnih operacija radi
potpune pobede nad ratnim protivnicima i skracivanja vremena trajanja rata, i
sprecavanja posledica o kojima je bilo reci.
Ako se uopšte može govoriti o njegovoj krivici, onda je ona u tome, što
svakako ne umanjuje znacaj onoga što je kao vojskovoda ucinio sa svojom vojskom
na bojnom polju. Medutim, za tu vrstu krivice odgovornost utvrduje narod i
istorija. Samo oni mogu da izvrše osudu ili oslobadajucu presudu.
Što se tice drugog dela price o generalu Ratku Mladicu, njega, na nacin
kako je navedeno u prvom delu teksta, realizuju predstavnici srpske vlasti,
haški istražitelji, hajkaci i gonici, udvoricki mediji i mnogi drugi. Na narodu
je da oceni uverljivost oba dela. Poucnost za oficire je nesumnjiva u svakom
pogledu.
http://www.svedok.co.yu/
------------------------ Yahoo! Groups Sponsor --------------------~-->
Everything you need is one�click away.� Make Yahoo! your home page�now.
http://us.click.yahoo.com/AHchtC/4FxNAA/yQLSAA/NfOolB/TM
--------------------------------------------------------------------~->
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
