MAKEDONIJA, TREĆA VELIKA
BALKANSKA MIGRACIJA VOJNIKA NATO
Hod po rupama
Problem je u tome što je sporazum iznuđen
snažnim pritiskom Zapada
Ima nečeg onespokojavajućeg u pomalo bizarnim okolnostima pod kojima su
lideri stranaka Makedonaca i Albanaca, pod snažnim pritiskom Zapada,
potpisali sporazum o ustavnim promenama od koga se očekuje da zaustavi
šest meseci dugu albansku pobunu.
Sem diplomatskih osmeha, slavlje je izostalo. Koliko prošle nedelje,
makedonski premijer govorio je o "sramnom sporazumu" pod pritiskom
"albanskih terorista".
Nisu ukinute dileme da li je dogovor dovoljan da spreči građanski rat,
odnosno da li će ono što je potpisano uopšte biti realizovano pre nego što
izbiju novi sukobi.
Političari dve etničke zajednice većali su danima u Ohridu primorani da
osluškuju udaljeni eho rasplamtelih topova, vapaje iz ubilačkih zaseda,
krike iz zapaljenih kuća - i sve to u uslovima formalno važećeg primirja
potpisanog još 5. jula i ponovo potvrđenog u nedelju.
Nije to jedina poenta surealnosti makedonske zbilje. I u mnogim drugim
situacijama i zemljama političari su svoj posao obavljali paralelno sa
vojnicima jer iskustvo uči da je pametnije istovremeno pregovarati i tući
se nego insistirati da se sačeka obustava neprijateljstava - što zna da
traje unedogled.
Ono što Makedoniju izdvaja su mračna postsporazumska predviđanja koja i
dalje ne isključuju mogućnost građanskog rata. Dogovor je potpisan a da
borbe po raznim krajevima mlade države nisu prestale. U nedelji sa
najvećim brojem žrtava, u blizini Skoplja odjekivale su eksplozije, u
Tetovu je dim još kuljao iz razrušenih kuća.
Ipak, nešto je ostvareno. Albanci su u zamenu za veća jezička prava i
učešće u kontroli policije prihvatili razoružavanje svoje Oslobodilačke
nacionalne armije čiji će pripadnici, uz neke izuzetke, biti amnestirani.
Politička šansa
Trajno rešenje sukoba u Makedoniji dobilo je sporazumom političku
šansu. Uostalom, sem četiri albanska i dvojice makedonskih poslanika,
čitavo Sobranje je sredinom marta osudilo "naoružane grupe ekstremista"
pozivajući na stranu vojnu pomoć.
To ne znači da ogromna većina makedonskih Albanaca, protiveći se
nasilnim metodima, ne podržava ciljeve svojih političkih lidera. Albanci
su i pre i posle nezavisnosti Makedonije 1991. regularno tražili veća
jezička prava i kritikovali ono što nazivaju diskriminacijom u javnim
službama.
Makedonski političari odbacivali su sve zahteve za koje su smatrali da
vode federalizaciji - kao prvom koraku ka otcepljenju - svesni neizvesnog
opstanka "makedonske Makedonije". U tome imaju zdušnu podršku makedonske
zajednice koja i dalje smatra da se radi o veoma nepopularnom sporazumu.
Problem je u tome što potpisano nije rezultat istinske i dobrovoljne
saglasnosti makedonskih i albanskih političkih lidera - što bi bio jedini
garant dugoročnosti mira. Dokument je na obe strane iznuđen neskriveno
otvorenim pritiskom NATO i Evropske unije - a i Makedonci i Albanci ne
žele da rizikuju da se pokažu kao nelojalni saveznici.
Istovremeno, što je retka saglasnost, obe zajednice priželjkuju treću
veliku migraciju zapadnih vojnika na Balkan od 1995. nadajući se da će im
Operacija neophodna žetva pomoći protiv druge strane. Ali, dolazak 3.500
vojnika NATO u jednomesečnu misiju nadgledanja dobrovoljnog razoružavanja
pobunjenika uslovljen je istinskim prekidom vatre. Komandanti u Briselu
žele da demonstriraju neutralnost i da izbegnu da budu uvučeni u bilo
kakve sukobe.
Potpuna neizvesnost
Tajming poteza je sadašnja makedonska "kvaka 22". Rizici su veliki.
Albanski "teroristi" - po makedonskoj nomenklaturi, ili "oslobodioci" - po
sopstvenoj, kažu da će na dobrovoljno zbogom oružju biti pripravni tek
kada se ustavni ustupci koje su dobili tokom pregovora zakonski
sankcionišu u Sobranju. Kako to znači najmanje 45 dana, neizvesnost je
potpuna. Šansa daljem uklizavanju u rat? Ima i drugih opasnosti i
neodgovorenih pitanja. Šta ukoliko za desetak dana, kako kažu međunarodni
posrednici, trupe NATO počnu da pristižu u Makedoniju koja će u
međuvremenu biti mirna a novi sukobi izbiju po njihovom dolasku? Da li će
se NATO, uvređen nepoštovanjem dogovora, okrenuti i jednostavno otići
napuštajući još jedno balkansko grotlo? Sporazum nikako ne znači da je
uspostavljeno međusobno poverenje dve zajednice. Šta ukoliko se ponovo
razvije spirala osveta i odmazdi? Da li će komandanti NATO na terenu
ignoristai zbilju baveći se isključivo misijom koju su dobili?
Ko će utvrditi koliko oružja i municije ima, odnosno koliko će biti
prikupljeno?
Ukoliko pripadnici ONA budu zaista razoružani i izolovani, odgovornost
za budućnost pripada izabranim političarima obe etnije, u značajnoj meri i
Zapadu koji je posrednik. Makedonski političari prvi su prihvatili
koncesije ustavnih promena koje su veoma ozbiljne. Sada je red da lideri
Albanaca pokažu da žele da nastave da žive u Makedoniji - što mnogi
ocenjuju kao problematično očekivanje.
Nepoznanica je i dalje isuviše mnogo. Put ka miru zasad je sasvim uska
staza. Nova makedonska faza podseća na otvaranje vrata zamračene sobe čiji
je pod pun rupa. Pa ko kako prođe.
Boško Jakšić
