SINDIKALKA SA LEPENICE U
CENTRU PAŽNJE
Zorica se nije pokajala
Deset hiljada članova Samostalnog sindikata u
"Zastavinoj" Fabrici automobila veruje svom lideru
Kragujevac, 14. avgusta
"Sindikalka sa Lepenice" već je mesecima u centru pažnje javnosti.
Poslednjih dana "ne silazi sa naslovnih strana". Neki je unapred predlažu
za ženu godine u Kragujevcu, a i šire. Drugi kažu da je "strašna žena",
treći da je heroina, opet neki da je prvoborac, a neki i da je izdajnik...
Od januara ove godine, zna se samo, ona je predsednik Samostalnog
sindikata u golemoj "Zastavinoj" Fabrici automobila.
Ona "šefuje" sa tačno 10.007 članova, organizuje mitinge, govori dugo i
žustro, podnosi ostavke, pa ih povlači, dobija podršku i uvrede, aplauze i
zvižduke, ostaje u fabrici od jutra do sutra, susreće se sa novinarima i
daje izjave, ljuti se i smeška...
Zorica Đurđević ima 44 godine, rođena je Kragujevčanka. Energična,
dinamična, radna i neumorna. Većina je podržava. Svojevremeno je izabrana
uz glasove više od 6.500 članova sindikata, kad je smenjivano staro
rukovodstvo. Postoji manjina koja je osporava, pogotovo na javnim
sindikalnim sednicama kod glavnog fabričkog ulaza "Šest topola".
Po zanimanju je mašinski inženjer, pogonski. U "Zastavi" je od 1984.
godine. Nešto ranije ušla je u brak sa Slavoljubom, dipl. inž. mašinstva,
Kragujevčaninom, doskoro direktorom kontrole u Karoseriji, sada izvršiocem
u istim pogonima. Oboje ostaju na radnim mestima. Zorica ne prima
sindikalnu platu, na koju, inače, ima pravo, već između 2.300 i 2.600
dinara mesečno. Suprug - nešto više.
- Preživljavamo, kao i većina, priča za "Politiku" vođa Samostalnog
sindikata. Imamo troje dece: Jelenu (17), sinove Janka (12) i Jovana (8).
Dobri su, odlični đaci. Nas petoro, plus svekrva, živimo u njenoj kući u
prigradskom naselju Beloševac. Kućica ima 55 kvadrata, napukla je od
zemljotresa i bombardovanja, deca spavaju u jednoj sobi. Čuje se da će mi
neko - ne znam ko - dodeliti trosobni stan, neki kažu da sam ga već i
dobila!
Ništa od toga, nikad ništa ni Slavoljub ni ja od fabrike nismo dobili -
ni kredit, ni stan, samo plate, takve kakve su - kaže Zorica Đurđević, u
"letećem" razgovoru za naš list, dok sindikalnim prostorijama na drugom
spratu Upravne zgrade defiluju nezadovoljni radnici i sindikalni
saradnici, tv snimatelji, brojni novinari.
Mobilni telefon, službeno-sindikalni, zvoni svaki čas. Jedni traže
najnovije vladine informacije, drugi da li su im žalbe uslišene, treći
prognozu šta će se dalje zbivati kad masa nezadovoljnih krene prema centru
Kragujevca. Do majke dopire i kćerka Jelena: veli da je brata, uz pomoć
komšije, vodila lekaru i da će mu dati lekove. Kad će majka kući, ne zna
se.
- Kćerka i svekrva, a i ostali, baš me podržavaju. Imaju razumevanja.
Valjda će doći vreme da im na tome uzvratim. Prihvatila sam se ovog posla
i još se nisam pokajala. Što kažu, nije lako, ali ako, radim dušom i
srcem, pa kako bude. Znam da me ima mnogo u medijima. To počinje da mi
škodi, nemam mira ni u Beloševcu.
Čujem da sam korumpirana, kupljena i tako redom. Ne želim da se
pravdam, nemam od čega, niti ću da se branim. Vreme će pokazati šta smo
uradili, šta je bilo nužno u ovakvoj situaciji, ko je bio u pravu, da li
je moglo da bude drugačije.
Nastojim da ovo odradim maksimalno. Radnici će tek procenjivati taj
učinak. Uostalom, izbori u sindikalnim organizacijama ponovo kreću od
polovine septembra. I to će, valjda, biti neka vrsta provere onog što smo
činili ovih dana. Ja se toga ne plašim, samo da fabrici krene.
Minulih dana, dodaje, bilo je ovde više od 1.300 prigovora
nezadovoljnih radnika. Nastoji se da sve bude rešeno u roku od 24 časa.
Vlada Srbije poslala je danas i mnoga nova praktična uputstva, a i ugovore
o budućem statusu više od 15 hiljada prekobrojnih "Zastavinih" radnika i
stručnjaka, proizvođača i rukovodilaca. Izvesno je samo da radne knjižice
većina dosad zaposlenih ostaju u fabrici - zaključuje Zorica Đurđević.
Moguće je, veli još, da bude udovoljeno zahtevima Samostalnog sindikata da
brojka od 3.529 onih koji ostaju na poslu bude uvećana za pet odsto.
- Bilo je očigledno da u ovolikom broju kao dosad nismo imali šta da
radimo. Sada makar imamo nadu da ćemo na neki način početi da proizvodimo.
Pri tome se niko ne pita: ko garantuje da će oni koji ostanu u fabrici,
ukoliko nam ne krene, naravno uz pomoć partnera iz inostranstva, imati
bolji položaj i zarade od onih koji privremeno odu iz nje.
Više nije bilo mogućnosti za razgovor. Telefoni su se usijavali, a
pridošlice umnožavale.
Dragić Lazić
