|
General JNA Vlado Trifunović - "žrtveno jagnje" neuspešnih projektanata "Velike Srbije" ŽIVIM SA SUPRUGOM U 10 KVADRATA, UGROŽENOG ZDRAVLJA I UKALJANOG OBRAZA, DOK SE ONI KOJI SU IZDALI ZEMLJU BAŠKARE PO DEDINJU I "CVEĆARI"! Srbija nije kao sve druge. Njeni generali bitke gube podjednako u ratu i u miru. Nije redak slučaj da istovremeno nose krune i junaka i izdajnika, da su slavljeni i kuđeni kao heroji i kukavice. U tom večitom procepu između Obilića i Brankovića, general-major Vlado Trifunović je poseban slučaj. Čovek koga zbog iste stvari po različitim osnovama terete tri države svakako zaslužuje posebnu pažnju. Po povratku sa ratne misije u Hrvatskoj, za neke Srbe on je predstavljao klasičan primer "dezertera", Hrvati su ga jednoglasno osudili kao ratnog zločinca, a sličnim optužbama su se kasnije pridružili i Slovenci. Ko je onda, zapravo, general Vlado Trifunović, čije je suđenje pred Vojnim sudom u Beogradu svojevremeno izazvalo veliku buru? Optužen za izdaju, on je godinama dokazivao svoju nevinost, umesto obrnuto, da drugi dokazuju njegovu krivicu. Srpski Drajfus uzalud je čekao nekog ovdašnjeg Zolu, da ga svojom čašću i veličinom odbrani od kleveta. Posle ponovljenog, trećeg sudskog procesa, odigranog u klasičnom "kafkijanskom" maniru, dopao je iza rešetaka, tamo gde epolete i činovi ne znače mnogo. Njegova sudbina simbolično odslikava sudbinu zemlje kojoj je služio, a koja se kasnije raspala u krvi građanskog rata. Deceniju kasnije, bivšeg oficira od karijere, komandanta Varaždinskog korpusa, zatičemo na njegovom poslednjem položaju, u jednokrevetnoj sobici "tri sa tri" hotela "Bristol". Tu, nadomak čuvene "Štajge", general vida rane, čvrsto rešen da pobedi u svom poslednjem boju... Za istinu, pravdu i čast sebe i svoje porodice. Ali, da se za početak vratimo malo unazad... PREKOMANDA U PAKAO Početak sukoba u Sloveniji Vlado Trifunović je dočekao u Zagrebu, na službi u komandi Pete armijske oblasti. Naredbom Generalštaba, u junu 1991. godine prekomandovan je na mesto komandanta Varaždinskog korpusa. Taj položaj je, desetak dana ranije, na svoje insistiranje napustio general Jevrem Cokić, kasnije jedan od najžešćih svedoka optužbe protiv Trifunovića. Jedinica u koju je došao nije ispunjavala ni osnovne uslove za normalno funkcionisanje. Umesto 10.000 vojnika, koliko je bilo u punom sastavu, garnizon je brojao tek nešto više od 300 uniformisanih lica. "Situacija je bila katastrofalna, vojnika nije bilo dovoljno ni za stražu, mnogi oficiri su tražili premeštaje, a kad je situacija postala kritična, usledila je bežanija. Zanimljivo, svi oficiri, građanska lica na službi u JNA koji su tada zatražili prekomande ili prevremeno penzionisanje, dobijali su rešenja preko noći, sa oznakom Generalštaba i Kadijevićevim potpisom. Kao da je nekome bilo stalo da nas oslabi, onesposobi za odbranu. Mnogi koji su se onda volšebno izvukli kasnije su dobro prošli. Dobili posao, stanove u Beogradu, pa danas bezbrižno žive". Predsednik Hrvatske Franjo Tuđman proglasio je 1. avgusta opštu mobilizaciju svih raspoloživih "domoljuba". S druge strane, JNA je početkom septembra demobilisala sve vojnike septembarske klase, iako se dobro znalo da preti neposredna ratna opasnost, odsudni dani za sudbinu zemlje. RASULO, BEŽANIJA, IZDAJA VOJNOG VRHA "Danas, kad o tome razmišljam, čini mi se da je sve to bilo deo jedne veće politike, koju je vodio neko iz visokog državnog rukovodstva, dok su neki od nas jednostavno odabrani da bi bili žrtvovani. Bio sam u kontaktu sa Beogradom, kao i sa komandom Pete vojne oblasti u Zagrebu. Tražio sam pomoć, popunu po ratnoj formaciji. Stalno mi je nešto obećavano, ali nikad ništa nije stiglo. Umesto vojske, iz Bihaća nam šalju dva supersonična aviona koji iznad Varaždina probijaju zvučni zid i bombarduju sportski aerodrom. Taj momenat je bio presudan, označio je eskalaciju sukoba i izazvao bes i revolt kod Hrvata. Kasnije se pričalo kako sam ja tražio bombardovanje, mada sa tom odlukom nemam nikakve veze". Situacija u komandi Varaždinskog korpusa svakim danom bivala je sve dramatičnija. Bez struje i vode, telefonskih veza sa ostatkom sveta, vojska se hranila dvopekom i konzervama iz magacina, a onda je i to postalo luksuz. Svud okolo bila su postavljena minska polja. A jedinice hrvatske vojske su svakim danom bivale sve brojnije i opremljenije. Kasnije se ispostavilo da je veliku zaslugu u naoružavanju "zengi" imala upravo JNA, tačnije njeni nesavesni oficiri koji su bez ispaljenog metka predavali svoje jedinice, ostavljajući ljudstvo i tehniku na raspolaganje neprijatelju... "Kasnije smo shvatili da nas Hrvati granatiraju našim oružjem. Naša vrhovna komanda znala je da Hrvati dovlače velike snaga iz čitave Hrvatske, sa namerom da zauzmu kasarnu u Varaždinu. O tim planovima za likvidaciju mi, međutim, nikad ništa nismo saznali. Bilo je mnogo slučajeva dezerterstva. Nisu bežali samo Slovenci i Hrvati, već i puno Srba, uglavnom iz Srbije, koji su predali oružje i ostavili svoje drugove na cedilu. Najteže mi je, ipak, palo to što je među dezerterima bilo i mnogo oficira koji su na licu mesta pogazili svoje zakletve, neki od njih prešli i u protivničke redove. Možda se i moglo razumeti da Hrvat ode kod svojih, ali šta reći za oficire Srbe koji su izdali JNA i ostali u 'lijepoj njihovoj' - da služe Tuđmana?!" EVAKUACIJA SA TAOCIMA Kad je saznao za hrvatski plan za uništenje kasarne, general Trifunović imao je malo vremena za razmišljanje. Svega par sati. Nakon toga, usledilo bi koordinirano bombardovanje njihovih objekata iz svih raspoloživih oruđa, sa ciljem totalnog uništenja materijalnih sredstava i žive sile. Vojska oko njega je bila u rasulu, gladna i neispavana. Jednu grupicu je jedva ubedio da ne istupe pred "zenge" sa belom zastavom. General je, u cajtnotu, skovao plan o izvlačenju. Stupio je u kontakt sa predstavnicima varaždinske vlasti, dogovoreni su pregovori. Nakon mnogo natezanja, uspeo je da ih ubedi da razgovore obave u krugu Komande korpusa, na njegovom terenu. "Kad sam im rekao da će biti naši taoci, nisu mogli da dođu sebi od iznenađenja. Čudili su se kako neko u bezizlaznom položaju može biti tako drzak, ali su na kraju ipak prihvatili dogovor. Za uzvrat, garantovao sam im živote kad pređemo na slobodnu teritoriju. Tako je na kraju i bilo. U međuvremenu, svojim podređenima izdao sam zadatak da onesposobe tehniku i borbena sredstva. Kasnije je to pitanje 'zaplenjenog oružja' bilo jedno od ključnih za moju optužnicu. Na sudu je dokazano da neprijatelju nismo ostavili skoro ništa. To je potvrđenio izjavama vojnika i starešina, ali i dokumentiima koje smo dobili iz hrvatskih izvora. Ali, nekome svi ti dokazi nisu bili dovoljni. Meni je prebacivano maltene za svo oružje koje je zaplenjeno u Hrvatskoj. Kad su Hrvati konačno prihvatili dogovor, evakuacija je mogla da počne..." Kada je tog jutra kolona sivomalsinastih vozila pošla iz kruga varažinske kasarne na "put u nepoznato", dočekale su ih horde dobro naoružanih Hrvata. "Bojovnici" su izlazili iz zaklona, besni, preteći, urlajući i gestikulirajući u pravcu vojnika JNA i njihovih starešina. Sve je i ostalo samo na pretnjama, bez ispaljenog metka. U protivnom, znalo se - prvi bi stradali hrvatski taoci. Ovaj čudni transport uspeo je da bez gubitaka pređe skoro čitavu Hrvatsku, pre nego što je stigao u Zapadni Srem, teritoriju koju su u svojim rukama držali naoružani Srbi. Slični pokušaji evakuacije vojske koji su usledili u Sarajevu, Tuzli i nekim drugim gradovima završili su se tragično. General Trifunović je uspeo. Sačuvao je živote koji su mu povereni. Vratio je mladiće kućama, njih oko tri stotine. Ispunio je ono što je smatrao svojom najsvetijom dužnošću. Nekima, pokazaće se ubrzo, to nije bio dovoljan "dokaz hrabrosti". Nedostajali su leševi, oko kojih bi posle nastajala usmena i pismena predanja. "Čim sam stigao u Beograd, otišao sam pravo u Generalštab, raportirao i predao izveštaj o onome što se dogodilo u Varaždinu, a koji je kasnije prihvaćen od vojnog vrha. Međutim, tada u štampi kreće lavina optužbi. Očgledno po nečijim instrukcijama, bacala se ljaga na moju ličnost, na mene kao vojnika, čoveka, Srbina. U onoj euforiji koja je vlasdala široke narodne mase su vapile za herojima, ali se neko setio da bi priča bila nepotpuna bez izdajnika, bez novog Brankovića. Strani plaćenik, počasni građanin Varaždina - bili su epiteti kojima su me čašćavali. Pričalo se da mi je supruga Albanka, pa Slovenka, na kraju Hrvatica i to, ni manje ni više, nego rođaka Franje Tuđmana". ŠEŠELJ JE JAVNO TRAŽIO DA ME STRELJAJU Dok je te večeri gledao televiziju sa suprugom (uzgred rečeno Srpkinjom, rodom iz istog sela iz kojeg je potekao i Trifunović, u blizini Prijedora), general nije znao da će sa ekrana uslediti optužba zbog koje će kasnije ispaštati celog života. Na programu je bio politički duel neistomišljenika; Šešelj s jedne i Čanak s druge strane. U jednom trenutku Šešelj je, upitan da prokomentariše ponašanje JNA, izjavio kako "odmah treba pohapsiti čitav generalštab, zbog toga što general Trifunović još nije uhapšen i streljan". Par dana nakon toga, bez ikakve najave, vojna policija privela je generala u prostorije Vojnog istražnog suda, u Ustaničkoj ulici. Nakon više od pet meseci preležanih u zatvoru dobio je pravo da se brani sa slobode. Od svih navoda optužbe, zbog nedostatka dokaza, oslobođen je 17. juna 1992. To je, međutim, bio tek početak muka. Uskoro je penzionisan bez ikakvog osnova, a penzija mu je umanjena zbog postupka koji je vođen. Umesto odgovarajućeg smeštaja, sa suprugom, kćerkom i njenim dvogodišnjim sinom dobio je jednokrevetnu sobu u hotelu "Bristol". "Inflacija je harala, a novca niotkuda. Pozajmljivali smo za litar mleka, da se nađe za dete. Supruga je bila nezaposlena, a kćerka, samohrana majka, koja je do tada radila kao civil u JNA, dobila je otkaz - u nedelju, 8.marta, na Dan žena, u vreme kad nijedna vojna služba nije radila. Sina su mi Hrvati kidnapovali u vreme varaždinske drame, zajedno sa ženom i detetom od mesec i po dana. Kada sam stigao u Beograd, nisam znao da li je živ". Prave muke su, međutim, tek usledile. Nakon što je sudsko veće prihvatilo žalbu tužioca, pokreće se novi postupak, 1993. godine. Nakon ponovljenog procesa, sud opet donosi oslobađajuću presudu. Treća nije bila sreća za generala. Krajem '94, posle nekih napisa u štampi, ponovo je pokrenut ceo slučaj. Ovoga puta presuda je donesena, te je tako napravljen jedan od najvećih presedana u istoriji našeg pravosuđa. Trifunović, kao i dvojica njegovih oficira, osuđeni su na višegodišnje kazne robije, "zbog podrivanja vojne i odbrambene moći". Tri godine je trebalo vojnim istražnim organima da utvrde njegovu "krivicu" i osude ga na jedanaest godina zatvora, u procesu koji je obilovao neverovatnim obrtima i čudnim iskazima svedoka... KADIJA TE TUŽI, KADIJA TI SUDI "Događale su se neverovatne stvari. Svi svedoci koji su mogli posvedočiti u moju korist bili su odbijani, pre svega vojnici i starešine koji su bili sa mnom u Varaždinu. Takođe, ključni ljudi koji su učestvovali u mojim 'oslobađanjima' uskoro su bili premeštani na druga mesta i udaljavani iz Vojnog suda. Prvo je 'prekomandovan' sudija Miloš Šaljić, a jedan član veća penzionisan. Po okončanju druge parnice, sudija Đorđe Dozet ne samo što me je oslobodio optužbi, već je na osnovu izjava koje su se čule u toku postupka, podneo krivičnu prijavu protiv članova Predsedništva SFRJ i čelnih generala Vrhovne komande i Pete armijske oblasti, zbog 'osnovane sumnje da su počinili krivično delo podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje'. Uskoro je i Dozet bio prinuđen da ode sa mesta sudije Vojnog suda. Na njegovo mesto dolazi Radomir Gojović, čovek koji je dva puta pre toga bio u timu tužilaca koji nisu uspeli da nas osude. To je predstavljalo presedan u našem pravosuđu, jer je takav sudija po svakom osnovu morao biti izuzet iz veća. Ovako, sve se svelo na onu narodnu 'Kadija te tuži, kadija ti sudi'." Posebno zanimljiva priča tiče se iskaza svedoka, među kojima je bila skoro cela vrhuška JNA iz perioda saspada bivše države. "Najglasniji u optužbma bio je general Jevrem Cokić, koji je deset dana pre početka sukoba u Sloveniji, iznenada zatražio hitnu prekomandu iz Varaždina. Valjda perući svoju savest, teško me je optužio za izdaju, čak mi je javno poručivao da treba da izvršim samoubistvo. Nije zaostajao ni general Života Avramović, nekada komandant Pete armijske oblasti, čovek čija sam naređenja slušao i koji je savršeno dobro znao situaciju na terenu. Zašto je govorio ono što je govorio - to samo on zna. Veljko Kadijević je istakao da sam bio 'jedan od najperspektivnijih oficira svog ranga', ali se nije potrudio da skine odgovornost sa mene, mada je imao osnova za to. Jedini koji je stao u moju zaštitu bio je general Blagoje Adžić, koji se u toj uravnilovci pokazao kao častan čovek". PERIŠIĆ I NJEGOVE BOMBE "U pripremanju treće optužnice posebno se eksponirao general Perišić, koji je tada postavljen za načelnika Generalštaba. Čuo sam čak da je u Sudu izjavljivao kako sa sobom uvek nosi bombu ne bi li je upotrebio kad vidi mene, izdajnika. Ne sumnjam da je upravo po njegovim instrukcijama usledio tekst u listu 'Vojska'. Ljuba Stojadinović, danas novinar Studija B, oklevetao me je u svom tekstu, opet ponavljajući stare priče o 'prijateljskom ispraćaju iz Varaždina', 'umetničkim slikama' i 'predaji naoružanja neprijatelju'. Ne znam šta je u svemu tome bio Perišćev ćar. Došao je iz Hercegovine ovenčan vojnom slavom, kao heroj, pa je "hrabost" verovatno hteo da iskali na meni, koji sam u tom filmu izabran da glumim izdajnika. Danas se taj čovek nalazi na mestu potpredsednika Vlade Srbije, upravo u trenutku kada svi polažemio velike nade u budućnost. Sa ljudima kakav je Perišić to će biti veoma teško". Veći deo kazne, general je izdržao u najpoznatijem srpskom zatvoru, Zabeli kod Požarevca. Najveći deo proveo je u zatvorskoj bolnici, zbog već prilično narušenog zdravstvenog stanja. Ono što je generala još više zaboleo bio je odnos komandnog kadra JNA, institucije kojoj je posvetio skoro ceo svoj život. "U Zabeli sam bio smešten zajedno sa ostalim zatvorenicima: ubicama, kriminalcima, sitnim lopovima. Niko od tih ljudi mi nijednom rečju nije zamerio zbog onoga za šta sam osuđen. Prema meni su se odnosili sa puno poštovanja. Među tim robijašima sreo sam ljude mnogo časnije od nekih generala", priseća se Trifunović svog tamnovanja. U međuvremenu, generalu je sudila i druga strana, po sasvim drugim osnovama. Tako je presudom Okružnog suda u Varaždinu, zbog "krivičnog djela zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava, te ratnog zločina protiv civilnog stanovništva", osuđen na 15 godina zatvora. Svoju priliku u ovoj hajci videli su i Slovenci pa su, iz sličnih pobuda kao i Hrvati, i oni stavili Trifunovića na optuženičku klupu... "Doživeo sam da moja država daje podatke slovenačkim sudskim vlastima, koji zatim podnose prijavu protiv mene, nudeći kao dokaze činjenicu da sam jednu od mojih jedinica iz Varaždina poslao na deblokadu granice u Sloveniji. Bivši ministri pravde Srbije i Jugoslavije odobrili su našim sudijama da me isleđuju za potrebe slovenačke države, usred Beograda. I to zato što sam sa regularnom vojskom branio granice moje države. Da čovek ne poveruje! Za koga sam se ja onda uopšte borio?!" LILIĆ POMILOVAO NEDUŽNE Posle tri zime provedene u zatvoru, 18. januara 1997. godine, general je konačno pušten na slobodu. Pomilovan ukazom predsednika Republike Zorana Lilića, vratio se u prinudni smeštaj, jednokrevetnu sobicu u hotelu "Bristol". To je sve što mu je ostalo, nakon 38 godina provedenih u uniformi i 42 godine staža. Četiri zida i prozor - njegov jedini pogled u svet koji zaklanja luksuzna fasada poslovne zgrade. Meškolji se pred objektivom, sramota ga je, kaže, da ljudi gledaju bedu u kojoj živi sa suprugom. Kćerka i sin su se vratili u Zagreb, tamo žive sa porodicama. Birajući između zla i gorega, oni su se vratili u Hrvatsku. U zemlji gde je njihov otac proglašen za izdajnika za njih nije bilo života. Ljaga koja se jednom baci posle se teško skida. General, međutim, ne odustaje: "Ja sam oficir i do poslednjeg trenutka boriću se da povratim svoje dostojanstvo. Jesam pomilovan, ali mi presuda još uvek nije poništena. Dok god se to ne dogodi, neću imati mira. Nadam se da će moj slučaj biti opomena svima onima koji bi da grade državu mimo prava. Jer, nikad se ne zna pred čijim će vratima zaigrati mečka. Milošević je najbolji primer za to." Dok se opraštamo sa generalom, u hodniku nalećemo na prve komšije. Nevoljnici, kao i Trifunovići. Pun hotel duša, a sve priče nalik jedna drugoj. Vojska, izbeglice... Napušteni ljudi, koji su ostali bez ičeg svog, naposletku i bez države. Danas suše veš po gelenderima hotelskih aula i rade "na crno". General, od svih najviši po činu, sve to gleda, uzdiše, a na pitanje kako se posle svega oseća, odgovara: "Grozno i ponosno. Grozno nakon svega što sam doživeo, silnog blata kojim je okaljano moje ime. S druge strane, ponosan sam što sam branio i odbranio najveće bogatstvo na svetu - ljudski život. U Varaždinu nije bilo pobede, samo smrt. Hrvati bi na kraju napravili novu ćele-kulu od naših lobanja, a Varaždin nikad ne bi postao srpski. Ja sam to znao i nisam jurio ordenje preko tuđih leševa. Danas bih, kažu, imao svoju ulicu u Beogradu. Neka, hvala, draži mi je život, pa makar i ovakav. Uostalom, pitajte onu decu kojom sam komandovao. Da li bi oni bili srećniji kao heroji za večnost, ili danas, kao očevi i muževi, ljudi pred kojima je život. Što se države tiče, nju nisam mogao odbraniti. Ni ja ni bilo ko. Drugi su se već bili dogovorili da je ruše. Isti oni koji danas pezionerske dane provode brčkajući se u bazenima svojih vila po Dedinju i 'Cvećari'. Da li će oni ikad ikome odgovarati za ono što su učinili, za nesreću u koju su nas sve bacili? Valjda ću na ovo pitanje jednom dobiti odgovor!" IZ VARAŽDINA SAM IZAŠAO SA TAOCIMA, A NE UZ POLJUPCE I UMETNIČKE SLIKE! TUŽIĆU MILKU BABOVIĆ AKO NE DEMANTUJE SVOJU IZJAVU! U prošlom broju "Sveta" objavljen je intervju sa gospođom Milkom Babović, nekada poznatim sportskim komentatorom iz Zagreba, u kojem ona, prisećajući se ratnih godina za nama, između ostalog, izjavljuje i sledeće: "Ipak, bilo je i lepših priča u tom ratu, kao što je slučaj iz Podravine, kada je general Trifunović napustio Varaždin. On se na najlepši mogući način pozdravio sa meštanima i otišao bez ljudskih žrtava. Čak je i od meštana dobio na poklon jednu sliku. Možda se neko neće složiti sa mnom, ali to je bio najdostojanstveniji i najljudskiji način da se ispuni svoja dužnost." General Trifunović je iznenađen ovom izjavom gospođe Babović, koju, inače, ne poznaje lično, već samo po čuvenju, sa televizijskih ekrana i prenosa takmičenja u umetničkom klizanju: "Ne znam kakve je namere imala dotična gospođa kada je izjavila tako nešto. I pored nade da je sve to rečeno u dobroj nameri, ne mogu se oteti utisku da se ta priča sa slikom ponavlja već ko zna kojom prilikom. I svaki put mi nanosi sve više i više štete. Zato sada želim da ponovim ono što već mnogi znaju: Varaždin sam napustio sa taocima, jer drugačije nisam mogao. U protivnom, i ja i moji vojnici sada ne bismo bili među živima. Nikakve umetničke slike nije bilo, kao ni poljubaca na rastanku, to su izmišljotine onih koji su mi spremali suđenje u Beogradu kao izdajniku. Kad god je trebalo skrenuti pažnju na moj slučaj, uvek je potezana ista priča. Na kraju krajeva, da sam tako otišao, ne bi me u Hrvatskoj osudili na 15 godina zatvora kao ratnog zločinca. Iz tog razloga očekujem demanti ove izjave od gospođe Babović, inače ću biti prinuđen da je tužim", zaključuje general Trifunović. NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================ |
