Opozivi: Karambol Milana St. Protića
Akreditivi kao kvarljiva roba
Moglo bi se dogoditi da, koliko sutra, i među novoimenovanim
ambasadorima ministar pronađe "nove Protiće", odnosno diplomate nevične
obavljanju tog posla
Dragan Belić
Opet su komunisti smenili jednog pravog
Srbina! Tako kaže Milan St. Protić, donedavni ambasador SR
Jugoslavije u Vašingtonu, koji je optužio šefa države Vojislava Koštunicu i šefa
diplomatije Gorana Svilanovića da su podlegli pritiscima Miloševićevih
sledbenika u svojim redovima. Odvažno od ambasadora za kratkoročnu upotrebu, ali
savršeno kontraproduktivno sa stanovišta nove "dosovske" diplomatije...
Porazni učinak prvog, prošlogodišnjeg juriša na embahade - osim
Protića, najavljuje se oduzimanje akreditiva još nekolicini novopečenih
ambasadora (Pariz: Radomir Diklić, Meksiko: Vesna Pešić, Njujork-UN: Dejan
Šahović) - ovoga časa protiče u senci imenovanja šesnaest novih predstavnika SRJ
u svetskim prestonicama, ali je sigurno da savezna vlada i ministar Svilanović
ne mogu izbeći ozbiljnu raspravu o katastrofalnom diplomatsko-kadrovskom
promašaju jugoslovenske spoljne politike. Tim pre što bi se moglo dogoditi da,
koliko sutra, i među novoimenovanim ambasadorima ministar pronađe "nove
Protiće", odnosno diplomate nevične obavljanju tog posla. Da li će to biti jedan
Svetislav Basara ili neko drugi, sasvim je svejedno.
Tradicija: Radi podsećanja, čitaocima
ovde nudimo jednu istorijsku sliku: uoči II svetskog rata premijer Kraljevine
Jugoslavije Milan Stojadinović, koji istovremeno obavlja i funkciju ministra
spoljnih poslova, imenuje za našeg ambasadora u Berlinu svog pomoćnika Ivu
Andrića. Diplomata Andrić, koji je pre toga godinama službovao u više evropskih
prestonica, ali i u beogradskoj centrali, odlazi na tada najvitalnije
ambasadorsko mesto za svoju zemlju, i tu ostaje sve do Hitlerovog napada na
Jugoslaviju, preživevši i pad Stojadinovića, potom potpisivanje pakta u Beču 25.
marta, pa prevrat 27. marta. Diplomatske hronike svedoče da je ambasador Andrić,
do poslednjeg časa, vrlo savesno, časno i dostojanstveno obavljao povereni
diplomatski posao.
Srbi su, dakle, kroz istoriju imali jednu lepu tradiciju - da svoje
istaknute naučnike, pisce, profesore šalju u ambasadore. Ali, pre nego što su
stizali do najvišeg diplomatskog zvanja, Andrić, Dučić, Rakić morali su,
prethodno, godinama da službuju kao činovnici po embahadama i konzulatima.
(Crnjanski, čak, nikada nije ni stigao do ambasadorskog mesta - diplomatsku
karijeru završio je u Rimu 1941. kao savetnik, baš kao i Rastko Petrović u
Vašingtonu 1945.)
U Titovom komunizmu ta tradicija se, naravno, morala izgubiti, pa
osim nadrealiste Marka Ristića (Pariz, 1946-1950) gotovo da nema istaknutijih
ličnosti srpske kulture na mestima ambasadora, već tek na nižim diplomatskim
položajima. Situacija se nije mnogo promenila ni u godinama Miloševićevog
postkomunizma, s tim što je ta ''partijska diplomatija'' angažovala nekoliko
odanih univerzitetskih profesora, a dvojicu među njima čak i na za nju vitalnim
ambasadorskim mestima (Danilo Ž. Marković - Moskva, Slobodan Unković - Peking).
Rokeri: Naravno, nova vlast se posle
5. oktobra 2000. nije mogla osloniti na takvu diplomatiju, pa je ubrzano morala
da pronađe nova kadrovska rešenja. Povratak lepoj srpskoj tradiciji činio se
veoma zgodnim, pa je konkurs za ambasadorski frak, neizbežno, poprimao elemente
hitne regrutacije među univerzitetskim profesorima, piscima, naučnicima,
novinarima. Međutim, svi ti ljudi nisu imali gotovo nikakvog diplomatskog
iskustva, a mnogi među njima ni osnovne veštine da se prilagode krutim
procedurama koje predviđa obavljanje jednog tako delikatnog, a često i vrlo
konvencionalnog posla.
I slom je, razume se, morao nastupiti. Upravo Milan St. Protić,
čovek rokerske lucidnosti, nije našao moći da se povinuje konvencijama
diplomatske procedure, niti da sebe podredi vođenju jedne celishodne spoljne
politike svoje zemlje. Pri tome, baš kao i Andrić svojevremeno, našao se na
ključnom ambasadorskom punktu, odnosno na najvitalnijem mestu jugoslovenske
diplomatije u svetu. I, za razliku od Andrića, izgubio i elementarno
strpljenje...
Pokazalo se, zapravo, da tradicija o kojoj govorimo predstavlja tek
lepo sećanje na bivša vremena, a ne autentični dokaz da je za nekoliko meseci
moguće uspostaviti kontinuitet s valjanim elementima srpske diplomatske
istorije. Da ironija bude potpuna, dokaz diskontinuiteta obelodanio je čovek
koji je po profesiji baš istoričar, a čije porodično poreklo ukazuje na svetlije
strane srpske građanske elite, kao uporišta za radikalan prekid s "partijskom
diplomatijom". Pa još ironičnije: taj istorijski, ambasadorski pad dogodio se
našoj diplomatiji u najvažnijoj svetskoj prestonici...
Čitaocima možemo ponuditi mali kviz: ko će prvi među DOS-ovim
liderima stisnuti petlju da izgovori ime budućeg ambasadora SRJ u Vašingtonu!
|
Maniti Stole
Jednog starog Beograđanina, koji je stigao da se bavi
politikom još pre 1941. godine, nimalo nije iznenadila vest o smeni Milana
St. Protića. Kaže, to se moglo očekivati čim je otišao u Vašington...
Oni koji nemaju lepo mišljenje o istoričaru Protiću
podsećaju da su ga pojedine kolege, kritikujući njegove stavove o
takozvanom srpskom pitanju, povremeno nazivale "profesionalnim praunukom",
aludirajući na činjenicu da mu je pradeda bio Stojan Protić, istaknuti
čelnik Narodne radikalne stranke i bliski saradnik Nikole Pašića, inače
prvi predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine.
Jedan od tih kritičara Milana Protića navodi, kao uzgred, i
jednu bizarnu anegdotu - da je sam Pašić, govoreći o Stojanu Protiću, znao
povremeno da odmahne rukom, uz opasku: Maniti Stole!
Džebana oko Teherana
U prvom "vučenju" ambasadorskih
funkcija, pre nekoliko meseci, u Beogradu se čula i jedna neproverena
priča. Navodno, za jugoslovenskog ambasadora u Teheranu trebalo je da bude
imenovan profesor Darko Tanasković, naš istaknuti orijentalista,
svojevremeno prvi čovek jugoslovenske ambasade u Turskoj, ali je njegov
izbor osujećen u poslednji čas...
A po toj priči, oni koji su
predložili Tanaskovića računali su na njegovo ambasadorsko iskustvo u
Ankari, uz razumljivo poznavanje islamske civilizacije i orijentalnih
jezika. Navodno, ni Koštunica, ni Đinđić nisu imali ništa protiv, ali se
ovom naimenovanju usprotivio jedan od čelnika bivše vlasti, a sadašnji
"dosovac", sa argumentacijom da je Tanasković bio "Miloševićev
ambasador".
|
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
