Jugoslovenski ambasador u UN Dejan Šahović govori specijalno za "Glas"
Ananu više nema ko da piše
Pitanje konačnog statusa Kosova neće biti rešavano u bliskoj budućnosti, ali veze sa Jugoslavijom sigurno više nikad neće biti kao pre, smatra naš ambasador u UN
Donedavno smo iz sedišta Ujedinjenih nacija bili danonoćno
zasipani bombastičnim informacijama o "živoj aktivnosti" naše diplomatije i
podršci na koju nailazi "mudra politika" Slobodana Miloševića. Naše diplomate su
svakodnevno slale pisma Butrosu Galiju, potom Kofiju Ananu, Savetu bezbednosti,
Generalnoj skupštini i raznim komitetima, koja su, kao što je običaj, rutinski
objavljivana i cirkulisala na Ist riveru, a u zemlji je to prikazivano, maltene,
kao da su sve naše predstavke oberučke prihvaćene. Epilog je poznat.
Onda se desio onaj čuveni 5. oktobar, ponovo smo primljeni u punopravno članstvo Ujedinjenih nacija, a sa Ist rivera je stizalo sve manje informacija. Mnogi su se pitali: šta to radi naš novi ambasador Dejan Šahović? Odgovor na to, i mnoga druga pitanja vezana za našu situaciju iz perspektive UN, potražili smo na najmedrodavnijem mestu.
- Sada je situacija drukčija i nema više toliko potrebe za dopisivanjem - kaže ambasador Šahović (49) u razgovoru za "Glas". - Jugoslavija je sada, normalno, član Ujedinjenih nacija i postoje normalni kanali komunikacije: razgovori, učešće na svim sastancima, u svim komitetima, Generalnoj skupštini, Savetu bezbednosti i dalje. Tako da se i tehnički ta komunikacija potpuno promenila; komunikacija sa partnerima ovde, sa Sekretarijatom i, na kraju krajeva, s Unmikoim na Kosovu i sa kancelarijom Unmika u Beogradu. To je kvalitativno drugi nivo komunikacije.
Šahović oseku informacija sa Ist rivera objašnjava i činjenicom da u UN više
nemamo stalno akreditovanih dopisnika i novinara kao nekad.
- Kofiju Ananu ne
pišem mnogo često. Bilo je nekoliko poruka predsednika Koštunice koje sam
preneo, bilo je nekoliko pitanja uglavnom u vezi sa Kosovom, kada sam upućivao
pisma. Neki put se pojavi potreba da zatražimo da se neki naš stav objavi i
cirkuliše kao dokument Saveta bezbednosti i Generalne skupštine. To je ovde
uhodana praksa. U krajnjoj liniji, kad se ukaže potreba zatražim prijem kod
generalnog sekretara lično, kaže ambasador.
Tako se Kofi Anan, zahvaljujući srećnijem sticaju okolnosti, našao u ulozi onog Markesovog pukovnika kome više nema ko da piše. Inače, Šahović kaže da je lepo primljen od kolega iz drugih zemalja. Ima odličnu saradnju s američkim ambasadorom Džonom Negroponteom, koji je poreklom Grk, a pre intervjua je dugo i srdačno razgovarao s ruskim kolegom Sergejem Lavrovom. Neke kolege poznaje od ranije, jer je od 1987. do 1991. radio u Misiji SFRJ pri UN, a potom u više mirovnih misija Ujedinjenih nacija, od Kambodže do južne Afrike. Od 1996. u Beogradu se bavio advokaturom i radio za više humanitarnih organizacija, kao i za australijsku ambasadu, ali ne kao prevodilac - kako tvrde neke kolege iz SMIP-a - nego kao advokat i savetnik.
- Ne bih želeo da komentarišem šta neke kolege misle. Za mene lično bilo bi uvreda samo da sam radio za Miloševićev režim, koji je upropastio našu zemlju. Ali, nikad nikome nisam zamerio što je radio u Miloševićevoj administraciji.
U decembru 2000. se vraća u SMIP, a od marta ove godine je u Njujorku.
Podsećam na slučaj doskorašnjeg ambasadora u Vašingtonu i pitam koliko
autonomije, zapravo, ima jedan ambasador?
- Sa Beogradom i Ministarstvom
imam svakodnevnu vrlo dobru komunikaciju, tako da ne postoji nikakav problem ako
treba da se zatraži stav po nekom pitanju. Ali, svaki ambasador je, samim tim
što je ambasador, ovlašćen da u određenim granicama sam donosi odluke. Ako ne
znate koja je generalna orijentacija zemlje i spoljne politike, onda ne treba da
budete ambasador.
Na primedbu kako se stiče utisak da se međunarodna zajednica ne odnosi ništa
bolje prema novoj vlasti, nego prema Miloševićevom režimu po pitanju vitalnih
nacionalnih interesa (Del Ponteova stalno proširuje optužnice, rastače se
Dejtonski sporazum, Kosovo...), Šahović kaže:
- Ne, ja nemam taj utisak. Moj
utisak je da kod nas nije shvaćeno koliko mnogo teških problema smo nasledili iz
perioda Miloševićevog režima i zahvaljujući katastrofalnim, strateškim greškama
koje su našu zemlju dugoročnije unazadile. Ako je neko mislio da će odlaskom
Miloševića nestati problemi - prevario se i vara se. Zbog toga, možda, neko ko
ne razume misli da se ništa nije promenilo u stavu i da se traži od nas ono što
se tražilo od Miloševića na isti način.
Međutim, dodaje Šahović, saradnja sa Haškim tribunalom je objektivan problem. - To je naša obaveza koja proističe ne samo iz članstva u UN, nego i da nismo članovi, kao odluka Saveta bezbednosti prema članu sedam Povelje. Inače. ambasador Šahović tvrdi da nije sklon da precenjuje izjave Karle del Ponte, jer njen posao je da goni lica za koja smatra da su počinila ratne zločine na najefikasniji način, pa i "dižući medijsku galamu".
- Ona je, ipak, samo jedan činovnik, tužilac međunarodnog suda. Mnogo je važnije šta o tome misle zemlje članice Saveta bezbednosti UN, i ako je neko pratio ovu (poslednju) debatu u Savetu bezbednosti mogao je da primeti da na te njene navode niko nije reagovao. Međutim, mnogi su rekli i nastavljaju da govore da postoji jasna međunarodna obaveza Jugoslavije da sarađuje sa Haškim tribunalom, a ta saradnja ima više aspekata. Jedan od aspekata je i saradnja u hapšenju i izručivanju onih koji su optuženi.
Po Šahoviću, "tek ćemo da vidimo kako ćemo izaći na kraj s tim vidom
saradnje". On podseća da Haški tribunal ima ograničenu namenu i rok trajanja i
ukazuje na tendencije da se veći broj slučajeva prepusti nacionalnim sudovima.
Inače, ne želi da se upušta u "špekulacije" da li je sud jednostran, ko ima više
krivaca i da li pred Tribunalom treba da se pojavi i Alija Izetbegović.
-
Prvo treba svako u svojoj kući da reši svoje političke i psihološke probleme i
gledanje na ceo ovaj desetodišnji period - kaže Šahović.
Na pitanje kad će se 999 srpskih vojnika i policajaca vratiti na Kosovo, kao što je predviđeno Rezolucijom 1244, Šahović kaže: "Kad se steknu uslovi."
A, kad će to da bude?
- Mislim da neće skoro.
On, međutim, odbacuje sugestiju da nova jugoslovenska diplomatija nije dovoljno zahtevna i zagovara tihi rad iza kulisa. Podseća da je embargo na oružje ukinut tek deset meseci posle dolaska nove vlasti u Beogradu, iako su se za to mnogo ranije stekli uslovi. Međutim, u neformalnim konsultacijama dobijani su različiti signali i, tek kad je postignuta puna podrška, podnet je zahtev i problem je rešen.
- Na sličan način, po mom mišljenju, treba da se radi i angažuje i kada je u pitanju ne samo ova odredba iz Rezolucije 1244 o vraćanju na Kosovo i Metohiju jednog vojnog i policijskog kontigenta, nego i kada je reč o drugim odredbama te rezolucije, tako da je to stvar, po mom mišljenju, jednog ozbiljnog, dugoročnog, stalnog angažmana naše diplomatije na opštem poboljšavanju slike o nama, na ubeđivanju tih važnih međunarodnih partnera da smo mi odgovoran i kredibilan partner. Kada će se steći uslovi za to, naravno, dosta zavisi i od situacije na terenu, na Kosovu i Metohiji.
Šahović veruje da će međunarodna zajednica, preko Unmika, biti štit protiv
albanske majorizacije srpskih glasova u kosovskom parlamentu i da će "život na
Kosovu, u ovom parlamentu koji je sad izabran i u drugim institucijama
samouprave, da se odvija na normalan politički način".
- I za to će biti
potrebno vreme. Mislim da će biti problema, naravno. Te dve zajednice na Kosovu
su jako dugo živele u jednom strašnom antagonizmu koji se završio teškim
oružanim sukobom 1999. i to nasleđe prošlosti ne može brzo da se ukloni i
prevaziđe. Ali, mislim da je ovo prvi korak na tom putu. Postoji, možda, u
javnosti jedno nestrpljenje, da se ne vide neki pozitivni pomaci, toga zaista
nema mnogo, ali za sve to je potrebno mnogo vremena i mi moramo da shvatimo da
je strpljenje nešto što nam je neophodno.
Prelazi li međunarodna zajednica olako preko problema nestalih Srba na
Kosovu?
- Ja ovde nisam stekao takav utisak. To je nešto što postoji kao
vrlo ozbiljan i nerešen problem, toga su svesni svi u Savetu bezbednosti, toga
su veoma svesni i ljudi koji se bave Kosovom i Unmikom u Sekretarijatu (UN). Ali
je to pitanje koje mora da se rešava neposredno na terenu u kontaktima,
verovatno, našeg Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju i Unmika, ili preko
Unmikove kancelarije u Beogradu.
Čini se da je na delu erozija Dejtona, a na Jugoslaviju se vrši pritisak zbog
posebnih veza s Republikom Srpskom?
- Što se tiče sporazuma o specijalnim
vezama RS i SRJ taj sporazum je sačinjen i potpisan uz odobrenje i autorizaciju
Volfganga Petriča, kao visokog predstavnika za BiH, i u tom pogledu ne vidim da
postoje neke naročite dileme ili namera da se taj sporazum anulira ili promeni.
Ono što je tačno, jeste da se stalno, kao tema, provlači pitanje odnosa, ali ne
tog sporazuma, nego nekakvih drugih odnosa koji postoje između RS i Jugoslavije,
o kojima ja ne mogu mnogo da vam kažem, jer ne znam dovoljno o tome. Ali je
tačno da to postoji kao tema i da se svako malo pominje, tako da ,
pretpostavljam, u nekim međunarodnim krugovima postoji uverenje da i izvan ovog
sporazuma o posebnim vezama postoje neke druge veze.
Koliko se može verovati obećanjima da Kosovo neće dobiti
nezavisnost?
- Prvo, ne bih to nazvao obećanjima. Ja bih to nazvao
stavom. To je stav i Evropske unije i Amerike i Saveta bezbednosti. Taj stav je
i sadašnje i dugoročnije opredeljenje svih ovih grupacija i tela. Isto tako je
stav da će se o konačnom statusu Kosova razgovarati kada za to sazru uslovi u
okviru rezolucije 1244 i aneksa te rezolucije, zasnovanih na dokumentima iz
Rambujea. Mislim da će pitanje konačnog statusa Kosova biti rešavano u nekoj
relativno daljoj perspektivi. U kom kontekstu će to biti razmatrano i kakav će
biti konačan ishod, naravno, ja ne mogu sada da kažem, niti mislim da iko može
da kaže. Ono što se meni lično čini jasnim je da položaj Kosova i Metohije i
veze KiM sa Jugoslavijom nikad neće biti iste kao što su bile.
- Na kraju krajeva, i Kosovo i Jugoslavija, i sve naše susedne zemlje, jednom će biti u EU. Kad govorimo o konačnom statusu Jugoslavije i Kosova, ja mislim da je o tome najrealnije govoriti kao o delu EU.
Dok je u diplomatskom salonu UN vođen ovaj razgovor s ambasadorom Šahovićem, Jugoslavija se u Generalnoj skupštini uzdržala od glasanja o iračkoj rezoluciji kojom bi se zabranila upotreba osiromašenog uranijuma. Prva žrtva uranijuma, pa uzdržana! - čudile su se diplomate iz zemalja u razvoju, koje su, njih 46, glasale za. Protiv je bilo 55 zapadnih, i poneka manja zemlja, a uzdržalo se 45. Pretpostavlja se da je ovakva odluka donesena u Beogradu po logici "šut s rogatim ne može".
Vjekoslav Radović
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
<<sahovic.jpg>>
