Sve srpske krtice u NATO
Pored „afere Binel“, u NATO armijama bile su još najmanje tri afere u kojima se tvrdilo da su Srbi uspeli da se domognu poverljivih informacija zahvaljujući izdaji visokih oficira NATO
Autor: Branimir Gajić
Presuda Pjeru Anriju Binelu prema kojoj će ovaj major francuske armije provesti narednih deset meseci u pariskom zatvoru „Sante“ konačno je poglavlje u priči koja je imala razmere veće špijunske afere od njenih stvarnih rezultata. Binel je na samom suđenju izneo nekoliko tvrdnji različitih od onih koje je iskazao u istražnom postupku vođenom posle hapšenja oktobra 1998. godine. On je tada prvi put potvrdio da je poslušao zahtev koji je dobio telefonom u septembru 1998. od francuske vojne službe bezbednosti:
- Ako imate nove kontakte sa jugoslovenskim oficirom koga poznajete, treba ga ubediti da su pretnje NATO ozbiljne i da će ako Milošević ne povuče svoje trupe sa Kosova, doći do ozbiljnog bombardovanja u kome će Francuska učestvovati.
Binel je dodao da je služba koja ga je pozvala u septembru 1998. tajnom linijom bila Direkcija za zaštitu bezbednosti odbrane, DPSD, odnosno francuska vojna bezbednost.
„Afera Binel“ je obnovila priču o srpskim špijunima u redovima NATO armija, što je bila tema koja je u vremenima konfrontacije zapadnog vojnog saveza sa SRJ već imala nekoliko medijskih uzleta. Pokušaji jugoslovenskih obaveštajnih službi, vojnih i civilnih, da zavrbuju „svog“ čoveka preko koga bi bili obaveštavani o nameravanim akcijama NATO prikazivani su tada u zapadnim medijima kao splet okolnosti, borbe loših i dobrih službi, nastavak hladnoratovskih operacija i, najviše, kao pojedinačne greške neodgovornih pripadnika zapadnih armija koji su tako lakoverno upadali u klopke koje su im postavljali mračni i ucenjivački nastrojeni srpski i jugoslovenski obaveštajci.
Do sloma režima Slobodana Miloševića bilo je obznanjeno nekoliko špijunskih afera, među kojma je samo Binelova dobila sudski rasplet. Pored nje, u NATO armijama bile su još najmanje tri afere gde se tvrdilo da su Srbi uspeli da se domognu poverljivih informacija zahvaljujući izdaji visokih oficira NATO. Prva, godinu dana pre Binelove, u leto 1997. godine, takođe je uključivala jednog francuskog oficira - majora Irva Gurmelona, nekadašnjeg portparola snaga Unprofora i Ifora u Bosni. Ta bivša jugoslovenska republika bila je poprište još jedne slične afere u kojoj je glavni osumnjičeni bio britanski major Miloš Stanković. Poslednja u nizu bila je najmanje rasvetljena afera o „ruskom“ čoveku u glavnom štabu NATO, u vreme intervencije na SRJ 1999. godine, preko koga su Beogradu navodno dostavljane poverljive informacije o toku operacije „Allied force“.
Učešće Pjera Binela u odavanju vojnih tajni SRJ moguće je rekonstruisati gotovo u celosti, ali pozadina tog čina ostala je zamaskirana uprkos sudskom procesu. Dva glavna aktera Binel i tadašnji pukovnik vojne obaveštajne službe Vojske Jugoslavije Jovan Milanović ispričali su svoje verzije događaja koje, ipak, nisu celovite. Na procesu 11. i 12. decembra Binel je objasnio da je pozvao jugoslovenskog diplomatu Milanovića iz telefonske govornice, pri čemu se predstavio kao „živa kobra“.
- To je moj skautski amblem i moj „pasvord“ na Internetu. Namerno sam ga dao da bi me identifikovali u slučaju istrage - izjavio je Binel, priznavši da je otišao dalje od zahteva koji je navodno dobio od DPSD.
Milanović, danas general VJ, međutim, daje drugačiju verziju. U emisiji na Televiziji Studio B tvrdi da je želeo sastanak sa generalom Pjerom Virotom, šefom francuske delegacije u NATO, i, kako je on bio sprečen, na zakazani ručak poslao je svog šefa kabineta Binela. Utvrđeno je da su, posle prvog susreta u jednom restoranu u Briselu, njih dvojica imali još pet sastanaka od jula do kraja oktobra. Na svakom Milanović je imao po jedno pitanje za francuskog majora. Pretnja vazdušnim udarima na SRJ u to vreme bila je već izgledna i pukovnik jugoslovenske Vojne obaveštajne službe želeo je da zna koji su potencijalni ciljevi, broj aviona koji će biti upotrebljen, datum kada bi mogla da otpočne intervencija, kao i da li će na kraju uslediti i kopnena invazija. Podaci koje je Binel dostavljao u tim susretima kasnije su ocenjeni kao materijal koji nije bio od prvoklasnog značaja, ali ključna stvar je bio dokument od 25 strana koji je doneo u Milanovićev stan. Tu su, navodno, bili svrstani najupotrebljiviji podaci.
Pokreti oko dvadesetak protivavionskih raketnih baterija VJ koji su ubrzo nakon dostavljanja dokumenta usledili bili su u štabu NATO jasan znak da informacije cure. Takođe je objavljeno da su američki vojni obaveštajci nadležnoj francuskoj službi dojavili da njihov čovek radi za Srbe, jer su prethodno dugo sumnjali na srpsko-francusku vezu, zbog čega su pratili francuske oficire pri NATO. Sam Binel je nekoliko puta menjao iskaz, u istrazi i na sudu, što je sve skupa moglo da ukaže da je on zaista imao instrukcije da stupi u kontakt sa Milanovićem i da je kasnije čuvao identitet pravog naredbodavca. Na osnovu svih detalja postoji verovatnoća da je Binel bio deo „crne operacije“ u kojoj je lako mogao da bude odbačen u slučaju da bude otkriven.
Binel je bio i deo operacije u Bosni leta 1995. godine, kada je zvanično učestvovao u oslobađanju zarobljenih pripadnika Unprofora od bosanskih Srba. Zbog učešća u toj misiji čak je i odlikovan Legijom časti, mada nije jasno šta je ekspert za arapski jezik i politiku radio u pregovorima sa Vojskom Republike Srpske. Binel je prethodno učestvovao u operacijama u Persijskom zalivu, Iraku i Kuvajtu i može da se veruje da je u Bosni bio sa zadatkom da nadgleda grupe arapskih boraca pri Armiji BiH, locira ih, utvrdi brojno stanje i pripadnike. Jedna interesantna spona sa kasnijim dešavanjima u Briselu može da se ovde izvede: pukovnik Milanović je, prema nekim navodima, pre odlaska na funkciju u sedište NATO u Brisel bio na zadatku u Alžiru, gde je obučavao tamošnje vladine snage tehnikama ispitivanja zarobljenih pripadnika islamskih terorističkih grupa. Da li su se Binel i Milanović upoznali već u Alžiru na sličnom zadatku i taj kontakt nastavili u Belgiji ili je to bila tema koja im je pomogla da lociraju zajedničkog neprijatelja na Kosovu - poznato je verovatno samo njima dvojici.
Francuski general Mišel Rokžofr, koji je komandovao francuskim snagama u Ratu u Zalivu, opisaoo je svog bivšeg ađutanta Binela rečima:
- On nema karakter izdajnika, želeo je da učini nešto dobro, sa naređenjima ili bez njih. U početku to nije radio po sopstvenom nahođenju.
Te reči daju za pravo zagovornicima teorije o samostalnom ali nezvaničnom nastupu francuskog vrha. Generali Rober Rido i Tanegi Le Pišon, koji su bili pretpostavljeni Binelu u Bosni, tvrde da je on bio dobar oficir i da nije pokazivao prosrpska osećanja.
Za razliku od Binela, jedan drugi francuski major imao je sreću da mu karijera ne bude prekinuta u zatvoru. Irva Gurmelona, portparola Unprofora u Bosni 1994-1995, takođe su američki mediji u leto 1997. godine proglasili za srpskog špijuna koji je, tvrdili su, zbog ličnih simpatija dostavio Radovanu Karadžiću planove za operaciju hapšenja ovog lidera bosanskih Srba. Operacija je bila nazvana „Ćilibarska zvezda“ i nastala je navodno kao želja francuskog predsednika Žaka Širaka da uhapsi Karadžića i privede ga u Hag.
Na jednom visokom sastanku lidera zapadnih zemalja, još u jesen 1995. godine, Širak i tadašnji predsednik SAD Klinton sporazumeli su se da dva tima specijalnih vojnih snaga obe zemlje napadnu Karadžića i njegovo obezbeđenje, pobiju pratnju i zarobe ga. Ovaj plan je brižljivo razrađivan skoro dve godine i na kraju je uobličen u dokumentu sa narandžastim koricama na kojima je stajao naziv „Amber star“.
Gurmelon je, prema tvrdnjama američkih vojnih obaveštajaca, došao u posed dokumenta i njegovu celokupnu sadržinu (vreme početka operacije, način na koji će se odigrati, sastav trupa) preneo direktno Karadžiću zbog svojih „prosrpskih osećanja“. Gurmelon je tada u medijskim izveštajima pominjan kao čovek čija je naklonjenost Srbima bila poznata svima koji su radili s njim u Bosni. Prijateljski raspoložen, sa lulom u ustima, dobroćudnog izgleda, kako su ga opisivale tadašnje kolege, Gurmelon, po tim tvrdnjama, nije krio da je obaveštajni oficir, što se videlo prilikom jedne bizarne epizode, kada su ga skrivene kamere snimile kako pretura po fiokama radnog stola tadašnjeg komandanta Unprofora, britanskog generala Majkla Rouza, u trenutku kada je ovaj nakratko izašao iz svoje kancelarije.
Amerikanci su toliko bili uporni u tvrdnjama da je ovaj major „srpski špijun“ i da je zbog njegove izdaje Karadžić ostao na slobodi da su francuske vojne vlasti morale da sprovedu istragu. Rezultati nikad nisu objavljeni, ali odsustvo sudskog procesa sličnog onom priređenom Binelu pokazalo je da Gurmelon nije radio na svoju ruku i van pravila službe kojoj je pripadao. Međutim, tada nigde nije bilo objavljeno da je Gurmelon direktno radio za generala Žana Hajnriha, osnivača i tadašnjeg direktora francuske vojne obaveštajne službe, pod čijim nadzorom je i pristupio Karadžiću. Postoji verovatnoća da Gurmelon nije bio nikakav srpski špijun, već operativac kome je dato u nalog da privoli Karadžića na dobrovoljnu predaju, predočavajući mu da već postoji plan za njegovo hapšenje ili likvidaciju nazvan „Ćilibarska zvezda“.
Moguće je da je Gurmelon tom prilikom namerno i predočio nešto od detalja plana da bi bio ubedljiviji u svom nastupu. Takođe je izgledno da neki delovi američke vojne obaveštajne službe nisu hteli da se cela priča tako završi i da su zato kroz svoje medije pustili tezu o srpskom špijunu koji odaje tajne planove. U jednom trenutku čak je postojala i opcija prema kojoj su muslimanski obaveštajci podigli tenziju zbog tadašnjeg Gurmelonovog prisustva u BiH, označavajući ga kao čoveka čija je simpatija prema Srbima opštepoznata, privukavši tako pažnju američkih izveštača uvek željnih senzacija.
Još nejasnoća bilo je u slučaju britanskog majora Miloša Stankovića, nekadašnjeg prevodioca i posilnog britanskih generala Majkla Rouza i Ruperta Smita, koji su komandovali snagama Unprofora i Ifora u Bosni. Ovaj major srpskog porekla bio je uhapšen u Britaniji leta 1998. godine pod sumnjom da je tokom službe u BiH odavao tajne Srbima. Sudski proces nije dokazao tvrdnje istražitelja britanskog ministarstva odbrane, čija je interna policija uhapsila i saslušavala Stankovića. Ovaj slučaj inicirao je i žustru polemiku u britanskom parlamentu - nekoliko poslanika je kasnije osnovalo fond za pomoć optuženom majoru i pomagalo mu tokom suđenja. Po završetku procesa, Stanković je napisao i knjigu „Krtica kojoj su verovali“.
Njegova zanimljiva biografija bila je razlog da se ovaj istaknuti oficir Padobranske regimente nađe u Bosni. Otac mu je rođen u selu Mrčajevci kod Čačka i kao borac Draže Mihailovića bio je primoran da 1945. godine emigrira u Englesku. Tu je upoznao svoju buduću suprugu škotsko-srpskog porekla, koja je prethodno bila na čelu jedne UNRRA bolnice u Jugoslaviji, prateći tradiciju svoje majke, medicinske sestre u srpskoj vojnoj bolnici na Solunskom frontu. Sa njom je Stankovićev otac dve godine kasnije uspeo da ode u Rodeziju, gde mu se 1962. rodio sin Miloš.
Miloš Stanković stupa 1981. u britanske padobrance i istovremeno studira ruski jezik, zbog čega nakratko boravi i u tadašnjem SSSR. Učestvuje u akcijama svoje jedinice u Belizeu, Severnoj Irskoj, Africi, Kuvajtu i Iraku, gde je ocenjen kao izuzetno sposoban i hrabar oficir. Sa takvom ocenom biva raspoređen u štab generala Rouza, kada ovaj preuzima komandu nad snagama UN u BiH. Pre angažmana na terenu, Stanković je dobio pseudonim Majk Stenli da zbog svog srpskog imena ne bi dospeo u opasnost prilikom odlaska u muslimanske enklave, ali i da bi lakše obavljao obaveštajni rad za Rouza.
Održavanje pregovora o prekidima vatre između komandanata na terenu, poput misije u Bratuncu i Srebrenici, kada mu je otkriven identitet, oslobađanje zarobljenika, omogućavanje izlaska civila iz opkoljenih gradova i prenošenje poruka svog komandanta - bile su, kako sam tvrdi, Stankovićeve misije u Bosni zbog kojih je morao da bude u čestom kontaktu sa Ratkom Mladićem i Radovanom Karadžićem. Svoje zadatke je opisivao rečima da „oni ne postoje u pravilima vojne službe“ i da su bili vrlo „nekonvencionalni“.
Međutim, vlastima u Sarajevu se nije dopadala činjenica da imaju „engleskog četnika“ na visokom položaju u snagama UN kojima je komandovao general Rouz, koji nije krio svoju nenaklonjenost prema bosanskim muslimanima.
Međutim, tek je Rouzov naslednik, general Rupert Smit naprasno postao uveren da je major Stanković „pijanac koji ima loš karakter i neskrivene simpatije za Srbe“ i da je neprimeren za službu u njegovom štabu. Zbog toga se Stanković vratio u Britaniju. Smitove ocene su usledile tek posle velikog američkog pritiska. Po povratku u Britaniju, Stanković postaje predavač na vojnoj akademiji, gde je i uhapšen.
Poslednja afera o postojanju srpske krtice u vrhu NATO obznanjena je u leto 1999, po okončanju bombardovanja SRJ. Tada je jedan anonimni američki oficir u svojoj ispovesti tiražnom nemačkom dnevnom listu „priznao“ da je tokom tri meseca rata odavao vojne planove Rusima koji su ih prosleđivali Beogradu i VJ. Taj navodni američki oficir bio je jedan od 600 ljudi koji su imali šifru za pristup dnevnim planovima napada koji su uključivali mete, pravce leta aviona koji učestvuju, njihov sastav i broj, i vreme akcija.
Po objavljivanju tog teksta, američki general Vesli Klark je za Bi-Bi-Si potvrdio da je zaista postojao oficir koji je dostavljao podatke Rusima, zbog čega je došlo do slabijih rezultata bombardovanja, ali i gubitka F-117A. Klark je rekao da je zbog toga posle nekoliko nedelja pristup podacima smanjen sa 600 na 100 oficira i da je tada prestalo odlivanje podataka. U tekstu nemačkog lista „američki oficir“ tvrdi, međutim, da je on ostao u grupi od sto ljudi i da je i dalje nastavio da snabdeva „jadne Srbe“ podacima, što je činio, priznaje, iz osećaja pravde.
Povodom te priče nije se oglasio nijedan sud ili istražni organ u NATO. Ni u Srbiji ta priča nije demantovana, jer je odgovarala stavu da su pobedili NATO. Međutim, kao i u prethodnih nekoliko slučajeva, srpske obaveštajne službe dobile su kredit koji realno nisu zaslužile. Ima razloga da se veruje da je general Klark posegao za pričom o krtici kada je trpeo žestoke kritike zbog trajanja i toka bombardovanja SRJ, zbog čega je i penzionisan neposredno pred nastup na Bi-Bi-Siju.
Tvrdnja američkog oficira da su Rusi prosledili putanju F-117 VJ da bi se dočepali olupine aviona takođe je sporna. Iako je sudbina svih delova olupine i danas pod znakom pitanja, jedan navod iz publikacije vojnog analitičara Aleksandra Radića, objavljene još 1997, ukazuje da su Rusi u posed sličnih delova došli još januara 1991, kada je nad Bagdadom oboren jedan avion tog tipa.
|
Četnik
iz Šumadije |
Prilikom
jedne napete misije između Srebrenice i Bratunca 1993. godine britanski major
Majkl Stenli (Miloš Stanković) bio je, prema sopstvenom priznanju, primoran da
jednom srpskom pukovniku otkrije svoj pravi identitet.
- Vi
engleski špijuni stalno izmišljate imena, kako mogu da ti verujem? - pitao ga je
pukovnik VRS, na šta mu je Stenli odgovorio:
- U
Šumadiji, blizu Čačka, postoji jedno selo koje se zove Mrčajevci. Na groblju tog
sela nalazi se spomenik na kome su uklesana imena mog dede, babe i stričeva.
Tako možete da proverite.
Međutim,
kako Stanković iznosi u svojoj knjizi, ti Srbi su bili potomci partizana i nije
im se dopalo to što je Stankovićev otac bio četnik u Drugom svetskom ratu. Šta
je to značilo u zamršenim srpskim odnosima, Stanković je shvatio kada se vratio
uveče u Srebrenicu. Tamošnji komandant, zloglasni Naser Orić dočekao ga je
rečima:
- Evo četnika iz Šumadije!
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
