Novi svetski poredak - stanica u pustinji Kada je Jelena Boner, udovica slavnog disidenta Andreja Saharova, pred kraj 1991. godine, u jednom velikom americkom listu (The New York Times od 6. decembra 1991) objavila tekst pod naslovom "Zasto se Zapad plasi slobode?", pomislio sam da imam ozbiljne jezicke probleme, jer mi se ucinilo da ga nisam dobro razumeo. Tesko je bilo poverovati da zivotna saputnica cuvenog borca za slobodu i demokratiju, na implicitan nacin, citav nekadasnji komunisticki svet deli na "demokratske narode" i na one koji to nisu. Nekoliko dana kasnije do ruku mi je dosao britanski The Economist (broj od 7. do 13. decembra 1991), gde je na naslovnoj strani stajala trijumfalisticka najava: A sada - Ukrajina! U uvodniku ovog lista posvecenom odvajanju Ukrajine od krpare koja se zove "stari Sovjetski Savez" ne ostaje nedoumica o eventualnom priznavanju te nove evropske drzave. Treba je priznati, ali istovremeno i "osigurati" da "Ukrajina i nove drzave koje ce posle nje uslediti, ukljucujuci tu i Rusiju, od pocetka nauce da igraju po pravilima". Oba ova teksta pojavila su se tacno dve godine posto je americki predsednik Dzordz Bus, objavio uspostavljanje novog svetskog poretka. Posle samo dve godine od lansiranja ideje o trajnom preuredjenju sveta, istaknuta je obaveza ucenja pravila igre, ali nije receno u kojoj se skoli uce. Teturajuca i od ideoloske anestezije neotreznjena postkomunisticka drustva, kao i nacije koje su formirale drzave posle raspada komunizma, u svojim novim temeljima, sacinjenim od rusevne gradje prethodnog poretka, nosili su nasledjeni cinilac entropije prethodnih socijalistickih drzava. Proces truljenja izazvan prenetim virusom, mogao je da se zaustavi jednim svezim talasom nasilja. Pri tom, upotreba nasilja nije bila predvidjena za izvodjenje nove drustvene revolucije, za stvaranje drugacije drustvene konfiguracije. Ideja je bila da se oruzanim sukobima izvrsi drzavno i teritorijalno prekomponovanje nekadasnjih multietnickih socijalistickih federacija. Opravdanost takve ideje tesko bi se mogla braniti sa gledista medjunarodnog prava ili Povelje Ujedinjenih nacija. Medjutim, postoji jedan realpoliticki argument cija spontana uverljivost pociva na odredjenoj istorijskoj imanentnosti. Naime, rec je o nacelu na kojem su nekadasnje komunisticke drzave zasnivale svoj identitet: partijska drzava svoj legitimitet zasniva na ideologiji i na dostizanju konkretnog eshatoloskog cilja. Buduci da je primena revolucionarnog terora za nekadasnje vladajuce komuniste bila uslov bez kojeg se cilj nije mogao postici, bilo kakva intervencija protiv poretka, nepomirljivog sa vrednostima otvorenog drustva, oslobadja "medjunarodnu zajednicu" gotovo svih obaveza koje je prihvatila u doba trajanja drzavne moci komunistickog sveta. Svaka pobuna protiv komunisticke drzave u korist slobode i demokratije je i ljudski i nacionalno legitimna, vec dokazuju i jos dugo ce dokazivati advokati ljudskih, gradjanskih i nacionalnih prava. Buduci da se komunisticka ideologija srusila, a partije tog poretka raspale, treba rasturiti i drzave sa cijim su postojanjem bile identifikovane. U prvom redu, takvu argumentaciju trebalo je primeniti na bivsi Sovjetski Savez, a onda i na Jugoslaviju. Ipak, da ne bude sve kako je propisano, eksperimentalni talas nasilja vec je bio zahvatio nesrecnu drzavu Juznih Slovena. Slavna udovica Boner, u spominjanom tekstu, zastupala je i ovakav stav: "Mozda postoji osnov za strah od gradjanskog rata u nekadasnjem Sovjetskom Savezu. Ali lekcija mora da se nauci ispitivanjem kako je poceo gradjanski rat u Jugoslaviji. U julu 1991, posle visedecenijske komunisticke diktature, odrzani su prvi slobodni izbori, i Slovenija i Hrvatska objavile su svoju nezavisnost. Neposrednim diplomatskim priznavanjem i odbranom njihovog prava na drzavnost sprecilo bi se strasno krvoprolice koje sada Zapad ne ume da okonca." Na stranu udovicine cinjenicne netacnosti, o kojima vise niko nije vodio ni racuna, ali logika Jelene Boner, cak i u tom trenutku, imala je mnogo slabih tacaka. Pre svega, da li je drzavna nezavisnost u direktnoj vezi sa komunizmom? Kina je nezavisna komunisticka drzava, pa cak i malena Kuba. Drugo, Slovenci i Hrvati bili su u istoj drzavi i kada je ona bila monarhija. Da li su sa padom komunizma prestale da vaze norme medjunarodnog prava, ugovori potpisivani na mirovnim konferencijama posle dva svetska rata, pa konacno i konvencije prihvacene na istorijskom zasedanju Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju pocetkom sedamdesetih godina? Da li je pad komunizma dao opravdanje za talase regionalnog nasilja koji ce, u blizoj ili daljoj buducnosti, sasvim sigurno imati globalne posledice? Tesko je zamisliti takvu situaciju, ali pretpostavka je mozda vredna logicke igre: Sta bi se dogodilo da su nekadasnja SFR Jugoslavija i Sovjetski Savez doneli plebiscitarne demokratske odluke o promenama karaktera politickog sistema i da su iznutra uspostavili sistem i ustanove otvorenog drustva? Da li bi i u tom slucaju drzavna nezavisnost automatski bila izjednacena s demokratijom? Konacno, postavlja se i jedno krupno pitanje sa stanovista istorije, ako je vise uopste dozvoljeno pozivanje na tu obrukanu pojavu. Naime, da li ce novi poredak u danasnjem promenjenom svetu posluziti za medjunarodnu legalizaciju, za istorijsko, politicko, drustveno, kulturno, duhovno i svako drugo opravdanje zeva, diskontinuiteta kojeg je u istoriji pojedinih naroda ili drzava nacinio komunizam? Drugacije receno, da li ce negativno nasledje komunizma postati jedini dozvoljen okvir za spoljno, nasilno projektovanje buducnosti pojedinih naroda? Proizvoljna podela Saharovljeve udovice na "demokratske" i "nedemokratske" narode kao da upucuje da ce jedni biti nagradjeni sto su se otresli bede komunizma, dok ce drugi biti osudjeni da snose posledice unutrasnjih procesa drzavnog, nacionalnog, kulturnog i duhovnog rastakanja sto im je donela vladavina komunisticke ideologije, bez obzira da li su u njega usli kolektivno bogatiji nego sto su iz njega izisli. Da li ce novi svetski poredak posthumno nagraditi glavne arhitekte komunizma, priznajuci pojedine njegove proizvode kao zakonite tekovine upravo okoncane istorije? Uostalom, pitanje na koje ce odgovore verovatno traziti istoricari Balkana i Evrope moglo bi da glasi: Da li novi poredak prihvata i medjunarodno opravdava jedan komunizmom prekinuti kontinuitet, a to je - rastakanje drzava nastalih na rusevinama Austro-Ugarske i turske imperije? Odgovor na prethodna pitanja nalazi se i u skici koja je neposredno prethodila ovoj analizi. Uvodjenje komunizma bilo je istorijski uslov za razbijanje odredjenih drzava i za reviziju novije svetske povesti, bar reviziju ishoda odredjenih prelomnih dogadjaja u dvadesetom stolecu, kako bi pojedinim drzavama bila data mogucnost da isprave metodoloske pogreske iz proslosti, a nekim drugim da preventivno deluju u buducnosti. U prethodnom stavu izneo sam jednu od opstih koristi od pada komunizma. Za vreme njegovog trajanja, medjutim, najuza politicka elita koja je pripremala uslove za rusenje drzava kojima je neprikosnoveno vladala imala je pojedinacnu, privatnu korist. Naime, vesti arhitekti komunistickih drzava - svi su odavno van domasaja ljudskog sudjenja - verovatno bi bili zadovoljni, pod pretpostavkom da su gajili san onog francuskog kralja: posle njihove vladavine zista je nastupio potop. Lenjin, Staljin, Breznjev, Josip Broz, preselili su se u istoriju. Njihovi poslednji ispracaji imali su obelezja, malo je reci, carske pompe. Milioni njihovih podanika bili su nesrecni zato sto je i na ove ljude posebnog kova bio primenjen bioloski zakon. Ipak, za njima su ostali monumentalni spomenici: epohalne crne rupe. Jer, sada vec nepostojece drzave kojima su upravljali, ostace trajno vezane za njihova imena i bice predmet izucavanja specificnih arheoloskih disciplina. Ali, vracam se osnovnom predmetu. Da stvari nisu iskljucivo u vezi sa demokratijom i ciscenjem ostataka totalitarnih poredaka, pokazuje se jos jednim primernim clankom iz istog broja vec spominjanog Ekonomista. U tekstu pod naslovom "Novi krstaski pohod" najavljuju se dva izuzetna decembarska dogadjaja za 1991. godinu, koji mogu presudno da uticu na buducnost Evrope. Prvi ce biti odrzan pred ocima svetske javnosti u holandskom gradu Mastrihtu i na njemu ce se Evropska zajednica uzdici do stepena unije. Drugi, "veoma razlicit", kako kaze anonimni autor, i ne toliko javan, odrzace se u Vatikanu: "Do sredine decembra, stotinu trideset i sest katolickih biskupa okupice se u Rimu na 'pobednickom sinodu' da obeleze trijumf stare religije nad marksizmom, kao i da nacine plan daljeg rada." Ne upustajuci se u nagadjanja o buducim planovima drevne i mocne verske ustanove, autor ocenjuje duhovnu situaciju na razrusenom komunistickom Istoku: "Mase ljudi na Istoku otvoreno traze duhovne odgovore, ali izgleda da ih nece naci u pravoslavnim crkvama. Tamo dobijaju zastarele rituale...nesto sto je potpuno odvojeno od novog sveta (podv. M.P.) politickog pluralizma, sila trzista, potrosackog drustva i intelektualnih sloboda." Sledi jos nekoliko interesantnih stavova. Medju ostalim, isti autor veli da se na Istoku mnogi ljudi okrecu "neformalnim crkvama", "ekumenskim okupljanjima", "misticizmu", "filozofiji" ili, cak, "letecim tanjirima". Sve navedene pojave Ekonomist naziva novim "crkvama" i istice jednu njihovu vaznu vrlinu. One, naime, "ne zahtevaju bespogovornu poslusnost, sto je bila oznaka komunizma u svoje vreme, a sto sada obelezava stare crkve". Iz ovih reci ne moze se procitati nikakvo razumevanje za drugaciju civilizaciju i razlicit duhovni svet. Pogled na svet kojim se podrazumeva iskljucivo kratkorocna ekonomska efikasnost ili zadovoljavanje povrsnih senzacija nije u stanju da ponudi nista vise od "filozofije leteceg tanjira". Reci autora ovog teksta iz britanskog nedeljnika podsecaju na one davne pomorce, pustolove, pirate koji su u ime velicanstva odlazili preko okeana i domorocima sa otkrivenih obala u zamenu za hranu i dragocenosti nudili staklene djindjuve, ogledalca ili jevtine sarene krpe. Tako i danas, nudi se vestacko sarenilo jevtine kvaziduhovne robe stvorene u elektronskim i filmskim laboratorijama za proizvodnju virtuelne stvarnosti filmskog i elektronskog medija. Istina, novim urodjenicima treba skupo prodati instant-religiju iz kucnog video aparata. Sa lakom ugradnjom i masovnom potrosnjom dobija se izuzetno uspesan rezultat: potpuno fizicki i duhovno ociscen mozak ideoloski kontaminiranih divljaka nekadasnjeg ideoloskog raja. Za primenu ove formule Ekonomistov strucnjak za verska pitanja ponudio je prividno valjan politicki razlog: pravoslavne crkve imaju komunisticka obelezja, jer zahtevaju "bespogovornu poslusnost". Pored imanentne ili stecene komunisticke karakterne crte, pravoslavne crkve nose i istorijski greh: neke su "saradjivale" s komunistickim rezimima, dok su se druge opredelile za "tih", a ne buntovnicki zivot u komunizmu. Besprizivna osuda pravoslavnih crkava ubedljivo pokazuje da vise nema nikakve sumnje da ce se planeri novog poretka u koji ce uobruciti citavu planetu zadovoljiti samo politickim i ekonomskim promenama. Neophodno je promeniti duhovnu, inetelektualnu i kulturnu konfiguraciju sveta. Slogan kojim ce biti pracena ta promena glasi: Utopija je mrtva, ziveo televizijski ili filmski san! On se moze kupiti, iznajmiti, potrositi za nekoliko sati, zaboraviti u korist novog i lepseg. Time se postize cilj - ostvarivanje permantne privremenosti. Svakodnevica sa svim oblicima zbrinjavanja kao vecnost. Buducnost i sadasnjost postoje u svakom danu covekove egzistencije,a proslost prestaje da bude vazna izuzev kao pojedinacna uspomena. Upravo zbog toga se u pogonima virtuelne realnosti snovi proizvode bez prestanka, na pokretnim trakama. Za tkanje tih snova nisu potrebne niti stvaralacke maste, za njihovu realizaciju dovoljna je moc kombinovanja postojecih elemenata koji su vec upotrebljavani za druge svrhe. Zamjatinov beskrajni integral i ovde se pojavljuje u novom znacenju: beskonacne su mogucnosti virtuelnog, cak fantasticnog ready- made sveta. Zvalo se to novi svetski poredak ili nekako drugacije, na delu je jedna nova volja cijoj milosti su izruceni podanici nekadasnjeg poretka srecne buducnosti, kako bi to rekao Dobrica Cosic. Tehnicari novog sveta objavili su kraj istorije. Video sam svet u kojem je rodjena ideja zavrsetka ljudske povesti. Taj svet uglavnom se iskazuje svakodnevnim strahom od smrti. Njime dominiraju ideje zdravlja, sportskog, ispravnog i higijenskog zivota. Ljudi tamo trce propisanim ritmom (jogging); trce da bi ziveli i zive da bi trcali. U tom svetu ne postoji proslost, a o buducnosti se misli kao o licnoj svojini, pa ona otud mora biti unapred sredjena i umivena. Mogucno je da je unutrasnji motiv projektanata novog poretka jednak ili slican motivu projektanata srecne buducnosti: i jedni i drugi krili su ili kriju zelju da poraze ljudsku biologiju porazavajuci neumitnost istorije. Procedura prema kojoj se buducnost a priori uredjuje predstavlja jednu vrstu fantasticnog perpetuiranja poznate i kontrolisane svakodnevice. Danas onih sto dolaze ne sme mnogo da se razlikuje od Danas onih sto sada uredjuju svet. Covecanstvo verovatno ulazi u period kada se buducnost vec danas predvidja, dozira i kontrolise. Mozda se time ispunjava neka visa pravda za potomstvo narastaja koji su bili zrtve ili svedoci revolucionarnog terora. Njima sasvim sigurno niko nece odlagati ni srecnu ni nesrecnu buducnost: oni ce ziveti svakodnevno, sa manjim ili vecim napetostima, ali uglavnom u poravnatoj, predvidljivoj i stereotipnoj svakodnevici. Prema dosadasnjem iskustvu prakse otvorenog drustva, vrli novi svet ne bi trebalo da donese vise tragedije nego sto su je vec okusili stanovnici komunistickog dela planete. Ostaje pitanje da li ce oni jos za izvesno vreme steci pravo i slobodu da ucine svoj zivot jednako vrednim i ravnopravnim zivotima gradjana otvorenog drustva. Konacno, posle pakla cistilista koji jos uvek traje, mora da dodje i zasad nepoznat, ali po svim indicijama mucan period prilagodjavanja. Za one sto ne poloze ispit prilagodjenosti - za nove disidente i jeretike - uvek ostaju usamljene stanice u pustinji novog poretka. Njih, verovatno, nece cuvati naoruzani strazari. Ali ce te usamljene i razbacane semenke, sigurno, biti nadzirane iz nebeskih crkava novog poretka - iz letecih tanjira. NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
