Pogled
iz Kanade na govor mrznje, ili mesto gde se mole i Mustafa i
Jakov
Obracun sa totalitarizmom u sebi
;)
Svakoga dana nesto posle podneva, Mustafa i Jakov srecu se na ulazu u mezanin jedne od poslovnih zgrada u srcu finansijske cetvrti Toronta. Mustafa izlazi a Jakov ulazi u jednostavnu, ni po cemu upadljivu prostoriju, kakvih je na stotine rezervisano za biznis ili sastanke u ovom kraju grada. Postoji ipak jedina razlika: ova, gde se srecu Mustafa i Jakov iznajmljena je za - molitvu. Neupuceni prolaznik moze sa zaprepascenjem i nevericom da proprati taj prizor, ali za ostale uzurbane i prezaposlene ‘japijevce’ u ovom delu kanadskog megapolisa, slika je sasvim normalna: poveca grupa Jevreja i muslimana deli troskove iznajmljivanja zajednickog prostora za molitvu. I jednima i drugima je to sustinski deo identiteta, kulture, samobitnosti...
pa su stoga neki pametni ljudi nasli nacina da obave svoj ritual u pauzi za rucak - prvo jedni, pa onda drugi - i da stignu nazad na svoje poslove, od kojih ipak zive. Na finansijskom trzistu, gde se mnogo radi, vreme je bukvalno novac i racionalna racunica je jedino merilo akcije. Ali, kako je Toronto takodje i grad u kome zivi 125 nacija i blizu 70 religija, ljudi stvaraju nove navike i silom prilika menjaju stereotipe. Na kraju dana, manje je onih koji se zbog toga osecaju lose, od onih drugih - kojima saznanje da su srusili jos jednu unutrasnju barijeru prema razlicitostima - daje neverovatnu snagu da prebrode daleko teze prepreke.
Jedna od najjezivijih poruka Orvelove "Osamdeset cetvrte" je - uniformnost i prezir svega sto je drugacije. Protekla decenija pod totalitarnom vlascu u Srbiji, dovela je takvo stanje duha do kulminacije, i mnogim ljudima propagandom usadila misljenje da smo dobri samo ako smo isti, da smo ispravni samo ako smo nacionalno cisti i da iza svake razlicitosti vreba opasnost, malignitet, potencijalna zavera i naravno, ‘izdaja’.
Ubitacnost ovakve propagande i ideoloske indoktrinacije nije bila svojstvena samo nama, u Srbiji. Nazalost takva manipulacija simbolima vidjena je manje-vise u svim ex-YU drzavicama, ali to ni po cemu ne olaksava nasu situaciju, niti opravdava tolerantnost administracije prema javnim ispadima rasizma, sovinizma, ksenofobije i mrznje. Namerno izostavljam nacionalizam, jer on ne mora uvek da ima negativnu konotaciju, mada u kombinaciji sa ostalim pomenutim kategorijama i sam postaje zatrovan.
Sindrom potrebe da budemo prvi medju najgorima, umesto prvi medju najboljima, je fenomen koji ima korene u dubokim drustvenim poremecajima. S Milosevicem na vlasti, cinilo se jasnim odakle ‘vetar duva’, ko hrani te bolesne ideje o belosvetskoj zaveri protiv Srba i zasto. Takav rezim jedino je mogao da opstane u izolaciji, a izolacija se postizala isticanjem posebnosti u svakom pogledu i presecanjem svih veza sa spoljim svetom pod izgovorom ‘ugrozenosti i pukog opstanka’. U nasem slucaju to je cak izjednaceno sa ‘zastitom nacionalnih interesa’.
Bez Milosevica, stvar postaje utoliko alarmantnija, jer smo sada slobodni i ‘demokratizovani’, pa smatramo da u novim okolnostima mozemo otvoreno da iskazujemo misli i stavove kako nam padnu napamet. To je medjutim vulgarno shvatanje veoma dragocenih vrednosti demokratije koja se gradi pocev od licne odgovornosti i uracunjivosti za javnu akciju i iskaz svakog pojedinca, pogotovo ako nije politicki anoniman. Kategorije kao sto su tolerantnost, postovanje razlicitosti, licna kultura, uljudnost, uvazavanje neistomisljenika jesu okosnica demokratskih vrednosti zato sto se pojedinacna sloboda ogranicava istom dozom slobode drugog pojedinca. Ta ravnoteza jeste osnovna mera pravicnosti i ona mora da bude uspostavljena prvo u nama samima.
Sada, medjutim, na videlo jasno izlazi cinjenica da najveci problem naseg drustva nije bio ‘samo’ u totalitarizmu i iskljucivosti vlasti, nego u totalitarizmu u nama. To je na zalost nemoguce smeniti ‘revolucijom’ i jednokratnom akcijom socijalne deratizacije poput one od petog oktobra, vec dubinskim lecenjem i dugotrajnom terapijom na svim nivoima od politike, skole i narocito crkve.
Desetine hiljada mladih ljudi napustilo je Srbiju tokom 90-ih i otislo u svet, sa zeljom da pobegne od rata, izolacije, nasilja i izopacenja, duhovne i materijalne bede. Ogroman broj nasao je novo utociste, dom i posao u Kanadi, zemlji koja godisnje prima od 200 do 250 hiljada imigranata iz celog sveta. Mnogi su se za pocetak sklonili od rata i politike, da bi ubrzo uz ozbiljne i cesto veoma gorke probleme opstanka, poceli da spoznaju i vrline jednog istinski demokratskog drustva, gde covek moze i ne mora da bude bogat, ali gde niko i nigde ne mora da trpi ponizenja, uvrede, sikaniranje i diskriminaciju, bez obzira koje je boje, kakvog je stasa ili akcenta, a narocito kakvog je imena i prezimena.
Daleko od toga da je ovo prica o perfekciji. Demokratija kanadskog tipa razvija se, neguje i popravlja svakodnevno upravo na bazi cinjenice da bez obzira na razlicitost, ljudi mogu i moraju da zive zajedno jer je to dobro i korisno i za njih, njihovu ekonomiju i za zemlju u celini. Kanada je uspela da razvije kult razlicitosti kao meru ljudskog obogacenja i unapredjenja, tako sto se tom poslu pristupilo sistematski, siroko i promisljeno, uz najvece postovanje identiteta i integriteta pojedinaca ali i potrebe njegovog uklapanja u grupe. Vrlina ovog procesa je sto to nije asimilacija, vec integracija. Takav balans nije uoste lako postici jer svuda i u svim zajednicama postoje usijane glave i veliki zastitnici identiteta i cuvari posebnosti. Ono sto je jace od njihove galame je svest ljudi sta je bolje za njih i njihovu decu. To nadvladava svaku indoktrinaciju.
Mehanizmi koji garantuju ravnopravnost svim ljudima su sistemski, institucionalni i vidljivi svuda: u skoli, ambulanti, samoposluzi, prevozu, na poslu, univerzitetu, a posebno administraciji. Oni nisu formalni, vec veoma istiniti i veoma efektivni u veoma prakticnim svakodnevnim stvarima. U negovanju kulture uljudnosti i postovanja razlicitosti odmalena, najvecom nepristojnoscu i skandaloznim ponasanjem se smatraju nasrtaji po verskom, rasnom ili nacionalnom osnovu. Kad bi, recimo, svestenik neke od vecinskih vera - protestantske ili katolicke - na nekoj od lokalnih televizija izgovorio za recimo pravoslavce, budiste ili Jevreje, nesto slicno onome sto je nedavno izgovoreno na jednoj od beogradskih televizija, sankcije ne bi bile samo duhovne - u smislu izopstenja - vec politicke i legalne. I jos nesto, bile bi momentalne.
Sve znacajnije institucije ukljucujuci tu i velike firme koje zaposljavaju hiljade ljudi razlicitog porekla, stepena znanja jezika i verskih obicaja, imaju specijalne programe gde se ljudi uce timskom radu, uzajamnom postovanju i resavanju medjuljudskih problema na strukturiran nacin. Jedino tako sistem moze da funkcionise i jedino tako, bogatstvo ideja dovodi do napretka jer nije bitno cija je ideja, vec kakva je!
Na univerzitetima, prva stvar koja pada u oci jeste folklor. Retko da na svetu postoji neki nacionalni, verski ili ideoloski simbol koji se ne moze videti medju studentima. Ali niko te simbole niti cepa, niti spaljuje niti vandalizuje. Jedno od prvih nacela ponasanja je medjusobno uvazavanje, postovanje i javno izvinjenje za makar i nehoticnu uvredu na bazi identiteta. Omladina sa svih strana sveta oblikuje se u tom duhu, ne osecajuci da je time ostecena i skucena, vec naprotiv obogacena, osnazena i oslobodjena stega, predrasuda i mrznje. Vecina nase dece u Kanadi odrasta u slicnom duhu i ono sto upada u oci je da se u njima prepoznaje ta vrlina tolerancije, poverenja, otvorenosti za razlike i druzeljubivosti sa drugacijima.
Skeptici ce reci: Srbija se ne moze porediti sa Kanadom jer nas su bombardovali, njih nisu; Kanadjane ekonomija i demografska neravnoteza a ne ‘ljubav’ prema drugacijima od sebe, tera da budu tolerantni prema ‘dosljacima’. Oni su veliki i bogati, mi smo mali i siromasni... Pravo pitanje je, medjutim, da li mi hocemo ili necemo da se poredimo sa dobrim primerima i ako necemo, zasto necemo? Zar nasa crkva moze ovoliko dugo da dozvoljava takvu radikalizaciju i frakcionastvo? Zar je drzava toliko udaljena od crkve da ne moze da intervenise u ovakvim slucajevima? Zar Srbija nema ekonomske interese da se otvara, rusi barijere i integrise sa svetom? Zar pogled ka Evropi moze da bude bistar u ovakvoj magli ksenofobicnog potpaljivanja?
I sasvim licno, Beograd mog detinjstva i mladosti, podseca me na Toronto mog zrelog doba. Zelim da verujem da ce deca koja stasavaju u Srbiji u ovom veku ipak imati prilike da spoznaju tu lepotu i snagu razlicitosti i da ce taj korak unapred biti snazniji od svih vetrova koji duvaju unazad.
Obracun sa totalitarizmom u sebi
Svakoga dana nesto posle podneva, Mustafa i Jakov srecu se na ulazu u mezanin jedne od poslovnih zgrada u srcu finansijske cetvrti Toronta. Mustafa izlazi a Jakov ulazi u jednostavnu, ni po cemu upadljivu prostoriju, kakvih je na stotine rezervisano za biznis ili sastanke u ovom kraju grada. Postoji ipak jedina razlika: ova, gde se srecu Mustafa i Jakov iznajmljena je za - molitvu. Neupuceni prolaznik moze sa zaprepascenjem i nevericom da proprati taj prizor, ali za ostale uzurbane i prezaposlene ‘japijevce’ u ovom delu kanadskog megapolisa, slika je sasvim normalna: poveca grupa Jevreja i muslimana deli troskove iznajmljivanja zajednickog prostora za molitvu. I jednima i drugima je to sustinski deo identiteta, kulture, samobitnosti...
pa su stoga neki pametni ljudi nasli nacina da obave svoj ritual u pauzi za rucak - prvo jedni, pa onda drugi - i da stignu nazad na svoje poslove, od kojih ipak zive. Na finansijskom trzistu, gde se mnogo radi, vreme je bukvalno novac i racionalna racunica je jedino merilo akcije. Ali, kako je Toronto takodje i grad u kome zivi 125 nacija i blizu 70 religija, ljudi stvaraju nove navike i silom prilika menjaju stereotipe. Na kraju dana, manje je onih koji se zbog toga osecaju lose, od onih drugih - kojima saznanje da su srusili jos jednu unutrasnju barijeru prema razlicitostima - daje neverovatnu snagu da prebrode daleko teze prepreke.
Jedna od najjezivijih poruka Orvelove "Osamdeset cetvrte" je - uniformnost i prezir svega sto je drugacije. Protekla decenija pod totalitarnom vlascu u Srbiji, dovela je takvo stanje duha do kulminacije, i mnogim ljudima propagandom usadila misljenje da smo dobri samo ako smo isti, da smo ispravni samo ako smo nacionalno cisti i da iza svake razlicitosti vreba opasnost, malignitet, potencijalna zavera i naravno, ‘izdaja’.
Ubitacnost ovakve propagande i ideoloske indoktrinacije nije bila svojstvena samo nama, u Srbiji. Nazalost takva manipulacija simbolima vidjena je manje-vise u svim ex-YU drzavicama, ali to ni po cemu ne olaksava nasu situaciju, niti opravdava tolerantnost administracije prema javnim ispadima rasizma, sovinizma, ksenofobije i mrznje. Namerno izostavljam nacionalizam, jer on ne mora uvek da ima negativnu konotaciju, mada u kombinaciji sa ostalim pomenutim kategorijama i sam postaje zatrovan.
Sindrom potrebe da budemo prvi medju najgorima, umesto prvi medju najboljima, je fenomen koji ima korene u dubokim drustvenim poremecajima. S Milosevicem na vlasti, cinilo se jasnim odakle ‘vetar duva’, ko hrani te bolesne ideje o belosvetskoj zaveri protiv Srba i zasto. Takav rezim jedino je mogao da opstane u izolaciji, a izolacija se postizala isticanjem posebnosti u svakom pogledu i presecanjem svih veza sa spoljim svetom pod izgovorom ‘ugrozenosti i pukog opstanka’. U nasem slucaju to je cak izjednaceno sa ‘zastitom nacionalnih interesa’.
Bez Milosevica, stvar postaje utoliko alarmantnija, jer smo sada slobodni i ‘demokratizovani’, pa smatramo da u novim okolnostima mozemo otvoreno da iskazujemo misli i stavove kako nam padnu napamet. To je medjutim vulgarno shvatanje veoma dragocenih vrednosti demokratije koja se gradi pocev od licne odgovornosti i uracunjivosti za javnu akciju i iskaz svakog pojedinca, pogotovo ako nije politicki anoniman. Kategorije kao sto su tolerantnost, postovanje razlicitosti, licna kultura, uljudnost, uvazavanje neistomisljenika jesu okosnica demokratskih vrednosti zato sto se pojedinacna sloboda ogranicava istom dozom slobode drugog pojedinca. Ta ravnoteza jeste osnovna mera pravicnosti i ona mora da bude uspostavljena prvo u nama samima.
Sada, medjutim, na videlo jasno izlazi cinjenica da najveci problem naseg drustva nije bio ‘samo’ u totalitarizmu i iskljucivosti vlasti, nego u totalitarizmu u nama. To je na zalost nemoguce smeniti ‘revolucijom’ i jednokratnom akcijom socijalne deratizacije poput one od petog oktobra, vec dubinskim lecenjem i dugotrajnom terapijom na svim nivoima od politike, skole i narocito crkve.
Desetine hiljada mladih ljudi napustilo je Srbiju tokom 90-ih i otislo u svet, sa zeljom da pobegne od rata, izolacije, nasilja i izopacenja, duhovne i materijalne bede. Ogroman broj nasao je novo utociste, dom i posao u Kanadi, zemlji koja godisnje prima od 200 do 250 hiljada imigranata iz celog sveta. Mnogi su se za pocetak sklonili od rata i politike, da bi ubrzo uz ozbiljne i cesto veoma gorke probleme opstanka, poceli da spoznaju i vrline jednog istinski demokratskog drustva, gde covek moze i ne mora da bude bogat, ali gde niko i nigde ne mora da trpi ponizenja, uvrede, sikaniranje i diskriminaciju, bez obzira koje je boje, kakvog je stasa ili akcenta, a narocito kakvog je imena i prezimena.
Daleko od toga da je ovo prica o perfekciji. Demokratija kanadskog tipa razvija se, neguje i popravlja svakodnevno upravo na bazi cinjenice da bez obzira na razlicitost, ljudi mogu i moraju da zive zajedno jer je to dobro i korisno i za njih, njihovu ekonomiju i za zemlju u celini. Kanada je uspela da razvije kult razlicitosti kao meru ljudskog obogacenja i unapredjenja, tako sto se tom poslu pristupilo sistematski, siroko i promisljeno, uz najvece postovanje identiteta i integriteta pojedinaca ali i potrebe njegovog uklapanja u grupe. Vrlina ovog procesa je sto to nije asimilacija, vec integracija. Takav balans nije uoste lako postici jer svuda i u svim zajednicama postoje usijane glave i veliki zastitnici identiteta i cuvari posebnosti. Ono sto je jace od njihove galame je svest ljudi sta je bolje za njih i njihovu decu. To nadvladava svaku indoktrinaciju.
Mehanizmi koji garantuju ravnopravnost svim ljudima su sistemski, institucionalni i vidljivi svuda: u skoli, ambulanti, samoposluzi, prevozu, na poslu, univerzitetu, a posebno administraciji. Oni nisu formalni, vec veoma istiniti i veoma efektivni u veoma prakticnim svakodnevnim stvarima. U negovanju kulture uljudnosti i postovanja razlicitosti odmalena, najvecom nepristojnoscu i skandaloznim ponasanjem se smatraju nasrtaji po verskom, rasnom ili nacionalnom osnovu. Kad bi, recimo, svestenik neke od vecinskih vera - protestantske ili katolicke - na nekoj od lokalnih televizija izgovorio za recimo pravoslavce, budiste ili Jevreje, nesto slicno onome sto je nedavno izgovoreno na jednoj od beogradskih televizija, sankcije ne bi bile samo duhovne - u smislu izopstenja - vec politicke i legalne. I jos nesto, bile bi momentalne.
Sve znacajnije institucije ukljucujuci tu i velike firme koje zaposljavaju hiljade ljudi razlicitog porekla, stepena znanja jezika i verskih obicaja, imaju specijalne programe gde se ljudi uce timskom radu, uzajamnom postovanju i resavanju medjuljudskih problema na strukturiran nacin. Jedino tako sistem moze da funkcionise i jedino tako, bogatstvo ideja dovodi do napretka jer nije bitno cija je ideja, vec kakva je!
Na univerzitetima, prva stvar koja pada u oci jeste folklor. Retko da na svetu postoji neki nacionalni, verski ili ideoloski simbol koji se ne moze videti medju studentima. Ali niko te simbole niti cepa, niti spaljuje niti vandalizuje. Jedno od prvih nacela ponasanja je medjusobno uvazavanje, postovanje i javno izvinjenje za makar i nehoticnu uvredu na bazi identiteta. Omladina sa svih strana sveta oblikuje se u tom duhu, ne osecajuci da je time ostecena i skucena, vec naprotiv obogacena, osnazena i oslobodjena stega, predrasuda i mrznje. Vecina nase dece u Kanadi odrasta u slicnom duhu i ono sto upada u oci je da se u njima prepoznaje ta vrlina tolerancije, poverenja, otvorenosti za razlike i druzeljubivosti sa drugacijima.
Skeptici ce reci: Srbija se ne moze porediti sa Kanadom jer nas su bombardovali, njih nisu; Kanadjane ekonomija i demografska neravnoteza a ne ‘ljubav’ prema drugacijima od sebe, tera da budu tolerantni prema ‘dosljacima’. Oni su veliki i bogati, mi smo mali i siromasni... Pravo pitanje je, medjutim, da li mi hocemo ili necemo da se poredimo sa dobrim primerima i ako necemo, zasto necemo? Zar nasa crkva moze ovoliko dugo da dozvoljava takvu radikalizaciju i frakcionastvo? Zar je drzava toliko udaljena od crkve da ne moze da intervenise u ovakvim slucajevima? Zar Srbija nema ekonomske interese da se otvara, rusi barijere i integrise sa svetom? Zar pogled ka Evropi moze da bude bistar u ovakvoj magli ksenofobicnog potpaljivanja?
I sasvim licno, Beograd mog detinjstva i mladosti, podseca me na Toronto mog zrelog doba. Zelim da verujem da ce deca koja stasavaju u Srbiji u ovom veku ipak imati prilike da spoznaju tu lepotu i snagu razlicitosti i da ce taj korak unapred biti snazniji od svih vetrova koji duvaju unazad.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
null.gif
Description: GIF image
