TADIC - BUDALA ILI IZDAJNIK
http://www.webspace-kostenlos.com/srpstvo/budala.html
Ostao je jos samo jedan dan do onog casa, u kome bi se buducnost Srbije i
Srba mogla zapecatiti. Predsednik Srbije, Boris Tadic, cini se, nema nameru
da odustane od svoje opake zamisli da ide na poklonjenje "zrtvama srpskog
genocida". Uzaludna su, izgleda, sva upozorenja umnih ljudi sirom sveta,
koja ukazuju na glavni cilj Tadiceve posete Srebrenici - stavljanje tacke na
osudu Srba kao "genocidnog naroda". Zapravo, postoji li "cistiji" nacin da
se neko osudi za nekakvo nedelo, od toga da optuzeni sam prizna da je kriv?
To je i razlog zbog kojeg su se i najveci diktatorski rezimi uvek trudili da
dobiju ili iznude priznanje zrtve. Setimo se srednjovekovne inkvizicije, gde
su ljudi, izlozeni svakojakim torturama, bili prinudeni da priznaju da su
izaslanici samog sotone. Narod je tada dolazio da posmatra "vesticu", koja
gori na lomaci, uopste ne postavljajuci pitanje o "pravednosti" takvog cina.
Generalno uzevsi, vecina ljudi na planeti zudi da vidi tudu krv ili nesrecu,
mada je tesko naci jedinku koja ce biti spremna da to prizna. Stvar je tu
vrlo jednostavna, jer se tu radi o instinktu samoodrzanja ili pukog
prezivljavanja, koji bi se mogao svesti na prostu sintagmu - "bolje on nego
ja".
Jedino kod Srba, gornja izreka se izvratila, te glasi, "bolje mi nego oni".
Naravno, u svakom narodu moguce je pronaci nekakvu budalu, koja ce biti
spremna da radi o glavi svoga roda. Ali, nigde se kao u Srbiji, takvima ne
dopusta da izlaze u svet, vec se smestaju tamo gde im je mesto - u odredenu
mentalnu instituciju, sanatorijum ili ludnicu. Danas Srbi, umesto da svome
predsedniku navuku ludacku kosulju, dopustaju tom bolesniku da ide u
Potocare i tamo prica kako su ti isti Srbi ludaci (manijaci, notorne ubice
ili zveri), koje svet mora izolovati u njihovoj "jazbini", tamo ih zaliti
otrovom, sumporom, kiselinom. Dakle, cak i u slucaju da je ponesto i tacno u
vezi sa "zlocinom" u Srebrenici (a znamo dobro da je to sve ogavna laz),
tesko da bi se mogla naci normalna osoba koja bi svoj narod optuzila za
genocid. Nesto slicno (ali sa debelim razlogom), prvi put u ljudskoj
istoriji, uradio je Vili Brant i, verovatno, zauvek unistio nemacku naciju.
Kako vidimo, niko nema prava da se po/klanja tudim ztvama u ime vlastitog
naroda, vec samo u svoje (licno) ime. Brant je takvim "hrabrim" cinom udario
zig srama na celo svakog deteta u Nemackoj, pa i onog koje ce se tek roditi
u buducnosti. O Nemcima je potom snimljena gomila filmova u kojima su
prikazivani kao zveri, idioti ili (u najboljem slucaju) kao neka vrsta
neobicnih majmuna.
No da se mi ostavimo Nemaca i nase "brige" o njihovoj stigmatizovanoj deci.
Tadicev cin "pokajanja" u ime srpskog naroda u Srebrenici bice protumacen u
svetu onako kako je to jedino moguce. Sezona lova na Srbe bice i zvanicno
(legalno) otvorena i vise nece biti nikoga na belom svetu, ko ce hteti ili
smeti da stane u njihovu zastitu. Uostalom, ko bi sebi jos dopustio takvu
nesmotrenost da sazaljeva nekoga ko je priznao da je serijski ubica, koji je
lisio zivota na hiljade ljudi, mladica i dece? Priznanje "zlocinca" zatvara
sve druge puteve koji bi mogli da vode ka istini i pravdi. Da li je Tadic
svestan svih posledica po srpski narod, ako se sa glupavim osmehom "krivca"
pojavi na srebrenickom mezarluku? Ako jeste, a opet namerava da otputuje na
denazu, tada je izdajnik i placenik (ubica svog roda), a ako nije - tada je
mentalno poremecena licnost, koju bi, pod hitno (pre nego sto Srbima nanese
ozbiljno i nepopravljivo zlo), drzava Srbija morala da hospitalizuje.
Naravno, kada je rec o predsedniku drzave, u ludnici bi trebalo da mu bude
obezbeden vrhunski komfor i vrhunski specijalisti za "izgubljenu dusu".
Srpska krivica u Srebrenici gradena je na laznim temeljima punih deset
godina. Sva je prilika da ce cudovisni eksperiment NSP laboratorije biti
uspesno okoncan. Svetu ce se pokazati da se istina moze izgraditi od vesto
klesanih (oblikovanih) gromada lazi, i to tako umesno, da se citadela lazne
(isciscene) istine, verovatno, nicim i nikada nece moci srusiti. Sigurno je
da su u svemu tome Srbi glavni faktor, jer da taj narod sebe nije istinski
pretvorio u laz, slican ogled nikada ne bi mogao biti uspesno obavljen.
Stoga, cini se, da tvorci "novog sveta na dugme" nisu nimalo pogresili kada
su Srbe izabrali za glavnu rolu laznog istinonosca. Na kraju, ma koliko
groteskno izgledalo, Srbi nece nestati cak ni tada kada ih nikako ne bude i
kada njihovo ime bude potpuno zaboravljeno. Ostace kao nevidljiva,
nespoznajna i nesatrvena klica laznog postojanja onog sveta, koji ce odnekud
biti ubeden da je zivlji i ubedljiviji od samog Boga i prirode, ne
shvatajuci da ga nema bas zato sto je sasvim potonuo u konacnu istinu,
odvajkada poznatu pod imenom - LAZ.
Nije slucajno sto je za pocetak srpskog kraja izabran lazni snimak, na kome
se "vide" pripadnici "Skorpiona" , kako "streljaju" jadne i "bespomocne"
muslimane iz Srebrenice. I to ne negde blizu Srebrenice, kako bi se moglo
ocekavati, vec na Treskavici, na mestu udaljenom gotovo 200 kilometara od te
"zasticene zone". Oko Trnova su se u to vreme vodile zestoke borbe, pa bi
bilo prirodno da se covek upita, kakvom logikom su se vodili Srbi, kada su
zarobljene muslimane dovodili na novi front (izlazuci se riziku da i sami
usput izginu), samo da bi ih tamo pogubili. Naravno, pomenuti video zapis
napravljen je samo zato, sto je nekome u Haskom tribunalu palo na pamet, da
bi to bio dobar "poklon" muslimanima, na desetogodisnjicu njihovog
stradanja. Tesko je shvatljivo, da se u Srbiji niko nije ozbiljnije
pozabavio takvim "snimkom", koji je vrlo lose i krajnje amaterski reziran.
Strucnjaci za filmsku tehniku, svakako bi mogli da sasvim precizno objasne
kako su se pojedine scene tamo spajale i potom upakovale kao "dokaz" srpske
"genocidne prirode". Ipak, svakom coveku koji ima osnovne predstave o
ljudskom organizmu, nije moglo promaci, da se na onakav nacin (kako to cine
"Skorpioni") covek nikako ne moze ubiti, a da ne pusti barem jedan krik,
uzvik, vapaj, jauk ili hropac.
Pored toga, "egzekucija" srebrenickih muslimana na Treskavici (gde su, kako
tuzilac Najs tvrdi, "dovozeni u grupama") trebalo bi da posluzi kao moguca
buduca "dimna zavesa", kojom ce Haski tribunal dobiti na vremenu i poceti da
otkopava "muslimanske leseve" na tom prostoru. Takode, javnost, zacudo, nije
dobila nikakvu informaciju o onome sto mozda imaju da kazu ljudi (clanovi
jedinice "Skorpioni"), koji su pohapseni odmah nakon emitovanja video
"dokaza" o "masakru srebrenickih muslimana". Vrlo je verovatno, da oni
nikada nece dobiti priliku da bilo sta kazu u svoju odbranu. Kostunica i
Tadic su se, prividno, "iznenadili", "zgrozili" i "sokirali" videvsi takvu
"istinu", mada su u stvarnosti unapred dobro znali da ce taj snimak biti
emitovan. Dakle, bili su dobro "dresirani" (kao i ostali politicari na
srpskoj sceni) i spremni da saopste ono sto su im drugi naredili da kazu.
Drzava Srbija nema drzavni vrh, vec samo ekspozituru obicnih lojara, koje su
na mig svoga gazde spremni da laju i na zvezde, ukoliko se to od njih
zahteva. Mada se dobija utisak da srpska opozicija nije u istom cabru sa
onima na vlasti, ponasanje srpskih radikala (kao jedine "istinske"
opozicije) ukazuje da medu njima nema mnogo razlike. Svima je zajednicki
strah od Haskog suda i nevladinih organizacija u Srbiji (sto se
potpredsedniku radikala, Tomi Nikolicu, moglo videti na licu, nakon
nesuvisle optuzbe Natase Kandic). Prikazivanje uzasnih zlocina nad Srbima
(ono sto je moglo i moralo biti uradeno jos pre deset godina) doslo je na
red tek u onom casu kada je vlastita koza dosla u pitanje.
Boris Tadic, sin oca Ljubomira, danas je simbol srpske gluposti. U julu
mesecu 1995. godine, u Srebrenici nije poginulo vise od 2.000 muslimanskih
vojnika, od kojih je vecina izgubila zivot u pokusaju proboja srpskih
linija. Nekoliko desetina muslimana je zarobljeno i likvidirano na licu
mesta, uglavnom iz osvete. Ne treba smetnuti s uma da je u tim okrsajima
poginulo blizu 200 srpskih vojnika. Tih 200 vojnika, sudeci po Tadicevoj
"pameti", izgubilo je zivot od "nenaoruzanih" i "bespomocnih" muslimanskih
"civila". Na sirem podrucju Srebrenice (a po nekima naznakama, i na celom
podrucju BH Federacije), do danas je ekshumirano oko 2000 "muslimanskih"
leseva. Uz to, Komisija za nestala lica (na cijem celu je Murat Hurtic),
neprestano ponavlja da poseduje 8.000 (svakako ne slucajno) vreca sa
ljudskim kostima. Treba uzeti u obzir cinjenicu da su ljudi ginuli u borbama
pocev od 1992 godine. Lesevi protivnicke strane (koji su ostajali bojistu i
koje neprijatelj nije uspeo da pokupi) morali su biti sahranjivani zbog
opasnosti od zaraze. Dakle, vise je nego sigurno da je takvih "sahrana" (bez
obelezja) bilo i na teritoriji pod kontrolom, kako Srba tako i muslimana.
Zbog toga je vise nego sigurno, da se medu nadenim i "identifikovanim
muslimanskim zrtvama", mora nalaziti i jedan prilican broj Srba, koji se i
danas vode kao "nestali".
Na sirem podrucju Srebrenice, kako znamo, u periodu od 1992-95 zivot je
izgubilo oko 3500 Srba. Po logici stvari, u istom vremenskom rasponu,
priblizan broj mrtvih bi se mogao ocekivati i na muslimanskoj strani.
Razlika je jedino u tome, sto muslimani Srebrenice nisu imali gotovo nikakav
ili vrlo mali broj civilnih zrtava. Ovih dana, iz Haskog tribunala, nakon
objavljivanja spiska Srba, zrtava muslimanskog terora u Srebrenici i
okolini, cuju se pozivi na oprez, "posto se civilne zrtve ne mogu
izjednacavati sa vojnicima poginulim u borbi". Ako je to tako, kako je
moguce da muslimani budu "nevine" zrtve, cak njih 8.000? S kim su se onda
srpski vojnici borili, da bi na bojistu ostalo na hiljade mrtvih Srba? Po
Haskoj logici, valjda s Marsovcima!
Mada nije potrebno puno pameti, da bi se uvidela neistina u slucaju 8.000
"streljanih" muslimana ("odraslih i decaka", kako to orkestrirano ponavljaju
zapadni mediji), svakako i obavezno "nevinih", danas se u Srbiji smisljeno
siri prica o srpskoj "genocidnoj prirodi". Serijal pod naslovom "Istina,
odgovrnost i pomirenje", pod vodstvom Verana Matica (vlasnik TV-B92),
zajedno sa brojnim "nevladinim" organizacijama, iz petnih zila pokusava do
dokaze da su na prostorima bivse SFRJ zrtve bile dzelati. Naravno, sve to
pod kontrolom onih krugova na zapadu, kojima je glavni cilj unistenje drzave
Srbije i iskorenjivanje Srba kao naroda. Nazalost, drzava Srbija se u
pomenutom slucaju ponasa kao upregnut konj, sa sirokim oglavom, koji
poslusno preti svaki trzaj uzde u svojim gubicama. Politicari u Srbiji,
buduci da se gotovo svi odreda debelo ucenjeni od strane Haske Karlakurnice
(pocev od predsednika Tadica i njegove negdasnje "ratobornosti", nesrecnika
Kostunice, koji se negde slikao s automatskom puskom, ocigledno nesvestan
sta mu se uopste nalazi u rukama, do Vuka Draskovica, koji je nekada "sekao
ruke i barjake"), nemaju izbora i moraju da budu sluge nevladnim
organizacijama, koje, zacudo, vladaju i vladom i srpskom drzavom. Sudeci po
svemu, Vlada Srbije "prisilno" osniva Komisiju za istinu i pomirenje, po
uzoru na gore pomenuti serijal TV-B92.
U vreme ofanzive Srba na Srebrenicu, po nekim racunicama u zapadnim
medijima, u samom gradu bilo je oko 40 hiljada stanovnika. U sustini,
Srebrenica je gradic ili vece selo, sa jedva sest hiljada stanovnika u
predratnom periodu. Iz Srebrenice je izbeglo srpsko stanonistvo u toku 1992
godine (oko 2000) da bi u nju pristigao jedan deo izbeglica iz Zvornickog
kraja. Tesko je poverovati da se u toj "zasticenoj zoni" moglo nalaziti vise
od 30.000 muslimana, ali uzmimo da je cifra od 40.000 tacna. Petina od
pomenutog broja mogla je biti vojno sposobna, a to znaci, da se u
srebrenickoj enklavi, pre ulaska srpske vojske, nalazilo oko 8.000
muslimana pod oruzjem. Posto je dobro poznato da su srpske snage iz
Srebrenice (na zahtev muslimana) evakuisale sve civile (zene, decu, starce),
tada ispada da nijedan muslimanski vojnik nije preziveo srpsku ofanzivu. S
druge strane, u to vreme, imamo izvestaje zapadnih medija, UNHCR, Crvenog
Krsta, Amnesti Internesenela, da su hiljade Muslimana (3-5000) uspele da se
probiju kroz srpske linije i stignu u Tuzlu. Oko 1000 muslimana bezi u
Srbiju (ka genocidnim Srbima!), odakle mnogi traze azil u drugim zemljama
(uglavnom zapadnim), zacudo, bez prirodne zelje da se vrate svojim
familijama. Nekoliko stotina muslimanskih vojnika postaju branioci Zepe, u
koju srpske snage uspevaju da udu tek nakon visenedeljnih borbi. Muslimanski
vojnici, koji su se predali u Bratuncu (oko 750), bili su ubrzo oslobodeni
(500), dok je ostatak (250) razmenjen. Sada uzmimo da se do Tuzle probilo
4.000 muslimanskih ratnika (sto bi moglo biti najblize istini) i dodajmo
tome one koji su nasli utociste u Srbiji, otisli u Zepu ili su bili
oslobodeni u Bratuncu. Sta dobijamo? Cifru od oko 6000 zivih muslimanskih
vojnika iz srebrenickog kraja. Dakle, kako vidimo, nedostaju jos dve
hiljade, da bi se takva, po svemu logicna "racunica" do kraja izvela.
Brojka od 2.000 poginulih muslimanski vojnika, cini u ukupnom zbiru sa 6.000
prezivelih, onih 8.000 vojno sposobnih stanovnika enklave Srebrenica. Biro
Vlade Republike Srpske je u septembru 2002 godine objavio svoje nalaze,
izvestaj u kome se tvrdi da je u direktnim borbama ubijeno 1.800
muslimanskih vojnika, oko stotinu njih je likvidirano po kratkom postupku
(uglavnom iz osvete) i jos oko stotinu je stradalo zbog psihofizicke
iscrpljenosti. Naravno, "demokratski" svet je takav izvestaj docekao na noz,
i on nikada nije u celini objavljen ni u jednom stranom niti pak domacem
mediju. Docnije, kako znamo, "Medunarodna zajednica" (bez naroda), sluzeci
se inkvizitorskim metodama i uklanjanjem nepozeljnih u Vladi Republike
Srpske, uspela je da pronade pohlepnike (Srbe, pod upravom muslimana,
predsednika takve komisije) koji ce "priznati" da je u Srebrenici "bilo
masovnih zlocina".
Stoka, slicna Borisu Tadicu, nikako da shvati, zbog cega medunarodni
lesinari traze od Srba da priznaju da su vrsili masovne egzekucije, ukoliko
za to imaju (onako kako stalno tvrde) "neoborive" dokaze? Jasno, vrse
pritisak na srpske vlasti u Srbiji, na srpske medije i ceo srpski narod, ne
bi li ih nekako ubedili u njihovu "genocidnu prirodu", jer nemaju ni jedan
jedini dokaz kojim bi potkrepili veliku laz lansiranu od strane americke
administracije jos pre deset godina. Kada se majmun Tadic "pokaje" u srpsko
ime, prestace bilo kakva potreba za daljim iskopavanjem ljudskih kostiju i
muka da se nekako napabirci broj od 8.000 nepostojecih "muslimanskih nevinih
zrtava". Inernacionalni grobokopaci nece biti prinudeni da i nadalje kopaju
u dibinu od 10, 20 i vise metara, odonud izvlace kosti stradalih u Drugom
svetkom ratu (mahom Srba) i prikazuju ih kao zrtve srpskog "genocida", niti
da dovlace muslimanske leseve iz Indonezije (zrtve cunamija) i drugih
muslimanskih zemalja.
Na kraju, Srbi niposto (ni za zivu glavu) ne bi smeli da dopuste da se sutra
Boris Tadic pojavi u Potocarima. Ako nikako drukcije, njegov odlazak bi
morao da bude sprecen primenom fizicke sile. Naravno, u zemlji koja je
izgubila sve orijentire, to nema ko da ucini. Oni koji bi to mogli da urade,
ne shvataju ili nece da shvate o kakvom se tu tragicnom trenutku radi za
srpsku buducnost, a oni koji shvataju, ne poseduju nikakvu moc kojom bi
mogli da ometu Tadicevu izdajnicku, rodoubilacku i, za puki opstanak Srba i
srpske dece, smrtonosnu zamisao.
Dusan Vukotic
