|
AUTOHTONA
BEČKO-BERLINSKA ŠKOLA (Lomljenje
kolena) Četa u
oku Piše: Dušan
Vukotić http://vukotic.50webs.com/loma.htm Aleksandar
Loma je danas
nesporno vodeći srpski stručnjak za onomastiku. Profesor je na Filosofskom
fakultetu u Beogradu. Takođe (ukoliko se ne varam) i dopisni član SANU. Iako se
nalazi na "spisku" Humboltovaca, na kojem se nekada nalazio i naš nesrećni
premijer Zoran Đinđić i na kome se još uvek nalaze neki "sumnjivi"
intelektualci, poput profesora Pravnog fakulteta, Vojina Dimitrijevića, Loma
svoj posao obavlja veoma "pametno", moglo bi se reći, tiho i bez velikih
lomova. Po svemu sudeći, on je nekakav čudni "hibrid" ili "prelazni
beočug" između dve suprostavljene istorijske škole u Srbiji, one "autohtone" i
druge, autoritativne i zvanične, poznate "u narodu" kao "bečko-berlinska"
varijanta "velike učenosti". Dakle, Loma je
uistinu velik i marljiv istraživač, istina, prepolovljen ili duhovno
"polomljen". Tome se možda i ne bi trebalo previše čuditi, pošto je jasno da je
za čoveka (kao i za magarca), najgore kada se nađe između dva "plasta sena",
jednako sočna i privlačna. Loma se (kako možemo da vidimo na levoj strani ove
stranice) žali "Humboltu" da su srpski "etnogenetičari", u svojoj želji da
naciji, kojoj pripadaju, obezbede "egzotično" poreklo, nadmašili čak i njihove
hrvatske "kolege". Ima i onih, kuka Loma, koji tvrde da su Srbi "narod
najstariji", da su "etrurskog porekla" ili, pak, da je "sanskrit najbliži
srpskom jeziku". Naravno, Halkokondila je (slučajno ili namerno) "zaboravio",
kod Rasena je obrnuo uloge (jer, pobogu, valjda su Raseni bili deo srpske
"dijaspore" u to davno doba)dok o sanskritu ne bi trebalo ni reč progovoriti
(prigovoriti), pošto su uporedna slovenska i "indogermanska" istraživanja
"trajala više od dva veka" u toj oblasti. Loma svoje lamentiranje (lomatiranje)
završava umirujućim tonom, jer još uvek, kako kaže, ima onih koji "poseduju
kritičko mišljenje" i koji su u stanju da slične "neosnovane fantazije drže
podalje od glavnog toka istorijske misli". Konačno, slične "priče" (zasnovane na
mitovima) "nisu jedini pojavni oblici nacionalne neobjektivnosti i netolerancije
u ovom području ljudskog saznanja". Opet, po Lomi (
a ne polomi), čini se da su čuvari "zdrave" i "kristalno jasne" misli, oni
srpski "naučnici", slični Radiću (vizantolog ili bizontolog), koji je neke
Lomine "bisere" uvrstio u svoju knjigu, pod naslovom, "Srbi pre Adama i posle
njega" (Eva je muško-šovinistički zaboravljena). Dakle, Radić tu
citira Lomu: „U svakom
slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima
otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku
Kraljeviću ’Ostavi se, Ko bi rekao da Loma Humboltović ima toliko smisla za humor. Ipak, da je Loma samo na trenutak stavio prst na čelo, možda se ne bi sprdao sa onim stvarima koje zahtevaju krajnju ozbiljnost i intelektualnu proniciljivost. Iako na prvi pogled dobijamo utisak, da je nemoguće uspostaviti bilo kakvu vezu između srpske reči "četa" i engleskog chat (neobavezan razgovor, čavrljanje), ipak bi bilo potrebno da se malo zamislimo, pre nego što donesemo konačan sud. I bez nekog velikog poznavanja jezičkih "pravila" i "komparative", svaki Srbin koji ume da govori, bio bi u stanju da zapazi da bi pomenuto chat moglo da se dovede u vezu sa srpskim glagolom "pričati" (pri/čat), baš kao što bi i prosečan poznavalac engleskog mogao da primeti da Englezi imaju još jednu reč "kompatibilnu" sa srpskom pričom - a ta reč je preach (govoriti, pridikovati, zalagati se za nešto - pričom naravno). Dodajmo sada reč chat na preach i dobro osmotrimo šta smo dobili. Preach + chat = Preach(ch)at. Veoma neobično, zar ne? Dobili smo srpski glagol "pričat/i"! Naravno, ako bi se uzela u obzir samo
gornja "igra reči", teško da bismo išta drugo učinili, sem što bismo se mogli
dobro zabaviti, jer pravi kritički um nikada ne donosi zaključke (pogotovo ne
apriorne), a da ih prethodno dobro ne proveri. Zato idemo dalje, onim putem
kojim je Loma trebalo u startu da krene, ukoliko nije nameravao da od sebe
napravi pajaca, otkrivajući usput druge srpske (autohtone) harlekine. Najpre, da
se vratimo našoj "četi" i pogledamo odakle nam ta reč stiže. Da li bi, na
primer, "oko" moglo da bude osnova "čete" i kasnijeg "četovanja"? Ili, šta je to
"četa"? Da li je to prvobitno bila grupa "učenika" u miru ili "ratnika" u ratu?
Opet, jasno nam
je da se vojnici u četi obučavaju, te su i oni takođe učenici! Dakle, u
pitanju je grupa ljudi koji uče da rade ili ratuju. Stoga, prirodno bi
bilo da zapazimo da je glagol učiti "proizvod" ljudskog oka
(uočiti > učiti). Etimologija reči
četa, kako vidimo, u srpskom jeziku je krajnje jasna. Ljudi su u
četi zato što moraju učiti. Sigurno je da je učenje nemoguće
bez priče. Konačno, sasvim je svejedno da li su Englezi u datom slučaju
dobili svoj chat
skraćivanjem
srpskog glagola pričati ili iskrivljivanjem glagola učiti, jer je
ono, baš kao i srpska četa, dobijeno glasovnim promenama imenice "oko".
Autohtona
metoda U pokušaju da
odgonetne poreklo imena grada Niša, u svom "eseju" OTKUDE NIŠ, Loma
nesvesno koristi istu onu "etimološku" metodu, koju tako žestoko napada kod
"nacionalno ostrašćenih" i "netolerantnih" srpskih "etnogenetičara". Naime, on
tamo pretpostavlja ono za šta sam kaže da nije u stanju da do kraja dokaže.
Pominjući sela oko Nišave, pod imenima Gornje i Donje Nevlje, Loma postavlja
hipotezu da je Niš (Naisus)
nekada nosio ime
Navisko-.
Sledeći takvu logiku, on kaže da bi predslovensko (ne objašnjavajući zašto bi to
bilo predslovensko) ime reke Nišave moglo biti Navya. Ono što na tom mestu Loma
ne zapaža, jeste činjenica da je današnje ime Nevlja ili Navlja, svakako starije
od Navya ili, na primer, ruskog Neva. Zapravo,
Aleksandar Loma očigledno nije u stanju da pojmi da, ukoliko se ne uđe u
aglutiniranu formu "indoevropskog" jezika (koga ja zovem surbelski) tada i
ozbiljnim i neozbiljnim istraživačima ne ostaje ništa sem pukih pretpostavki
ili, kako bi to Lomin "šegrt" Radić rekao - običnog "lupetanja". A nauka je
veoma ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti šarlatanima, svejedno da li
"autohtonistima" ili "etabliranim autoritetima" kakav je Aleksandar Loma. Iole
promućurniji jezičar morao bi da primeti da u osnovi reči (imena) Nevlje ili
Navlje, stoji bog Bel, odnosno Bel-gon (Bel, bog koji goni, slično imenu
Sargon), odakle imamo naziv Balkan, ali i Panonija, Peonija (od Pelagonija),
Bolonja, pa i Bononia (Vidin), koji Loma pominje u pogrešnom kontekstu, jer je
osnova za Vidin Bel-dan a ne Bel-gon. U stvari, kod Nevlja dolazi do zamene
slogova u reči Bel-gon (gon-bel, gna-bel, na-bel, nablje, navlje, Nevlje). Nešto
slično desilo se sa germanskim Nebel (magla), grčkim νεφελη (nefele,
oblak, magla). U stvari,
hipotetski oblik Navisko- (čudno je da to Loma nije zapazio) jednak je
današnjem srpskom atributu "nebeski" (upredimo to sa gore navedenim grčkim i
nemačkim rečima). Iako je dalja eksplikacija Nevlja ili Navya i dalje poređenje
sa grčkim ναυτιλία (ναυσ, naus,
brod, lađica, lat. nautilus) potpuno tačno, jer je tu reč o plovilima
"na vodi" (navodilo > nautilo), jasno je da se to teško može povezati
sa toponimima Niš i Nišava. Do takve zabune u njegovoj glavi verovatno je došlo,
s jedne strane, zbog verovanja da je ime Naissus starije od imena Niš, a sa
druge, zbog sličnosti grčkog "nausa" i Naissusa. Logična je
pretpostavka da je Niš dobio ime po reci Nišavi. Prema tome, rešenje za nastanak
grada Niša treba tražiti u u imenu reke na kojoj je izgrađen, a nikako obrnuto.
Aglutinirana forma Nišave glasila bi gni-sa(r)-be(l), odnosno, sabiranjem
glagola "goniti" i "saviti". Bogovi Sur-Bel grade glagol saviti, preko
"survati" (prvobitno surbati, u kome se gubi glas "r"), pošto ono što se
survava neminovno mora da se sabije i savije (surbati /survati/ > sabiti >
saviti). Reka koja se survava jeste Surva (Surba) ili današnja Sava (Saba,
svakako uz već odomaćeno gubljenje glasa "r"). Kako vidimo, tu
je negde i glagol "svaliti", odnosno, Sur-Baliti (survaliti > svaliti.
U pitanju je pojmovna distinkcija, koja bi svakom ozbiljnijem studentu morala
biti jasna. Dodajmo
sada svemu i srpsku imenicu niz (nizovi). Da li je niz ono
što se goni i savija? Zapravo nešto što je "gni-savo" ili
"gmizavo" (zamena glasa "n" nazalom "m")? U ovom času trebalo bi da nam bude
jasno da su predlozi "na" ili "ni", kao i odrečno "ne", nastali iz korena "gna"
(Sar-gon, Bel-gon), gde se zbog lakšeg izgovora izostavlja glas "g". Dakle, od
prvobitnog "gnisati" docnije dobijamo glagole gnizati (gmizati, gmaz) i
nizati, dok ono što se "niže" uglavnom ide "naniže". Šta je niša?
Da li je to prostor koji se nalazi u daljem i nižem delu prostorije?
Iz svega gore
rečenog, nameće nam se zaključak da je Nišava, u stvari, Gonisava, G-Nisava,
reka koja se niže i gmiže, koja goni i savija. Ukoliko je gornje izvođenje
tačno, a mala je šansa da nije, tada postaje jasno da imamo odgovor i za mitskog
Dionisa, koji je, po svemu, rođen u Nišu (Div iz Niša ili Div Niša, Div od Niš).
Iz ovakvog primera vidimo, da su prve asocijacije, koje dobijamo pri pomenu
nekog imena, velikim delom ispravne, no ostaje problem kako to i naučno
verifikovati ili dokazati. Bez korišćenja aglutinirane jezičke forme (surbelskog
jezika), tako nešto je nemoguće učiniti, bez obzira da li se takvim
istraživanjima bave "vrhunski" naučnici ili amateri, koji po jeziku kopaju iz
čiste razonode ili "nacionalističkih" pobuda. |
