http://www.reportermagazin.com/rep165/0002.htm
Politicka ispovest Dobrice Cosica (1)
Hocete li da kleknem pred vas!
Kako su se upoznali Cosic i Slobodan Milosevic i pod kojim je okolnostima
Cosic prihvatio polozaj predsednika Jugoslavije
_________________________________________________________
Reporter ce u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti odlomke iz najnovije
knjige Slavoljuba Djukica Lovljenje vetra (politicka ispovest Dobrice
Cosica).
Knjizevnik Cosic je jedan od kljucnih svedoka novije srpske i jugoslovneske
istorije cija politicka aktivnost kontinuirano pokriva sezdesetogodisnje
razdoblje. U srpskoj kulturi i politici tesko je naci licnost koja je toliko
uvazavana i osporavana. U ocima javnosti predstavljan je kao dilasovac,
rankovicevac, Jugosloven i nacionalist, covek sa Galeba i titomrzac, kao
"otac nacije" i "izdajnik nacije". Zivot mu je pun sudara i pometnji. Sledio
je svoja uverenja i bio u nesporazumu s vlascu, opozicijom i delom
inteligencije. Zbog toga su mnogi osecali potrebu da se odrede prema njemu,
bilo za ili protiv.
Cosic je ucestvovao u stvaranju Programa Saveza komunista Jugoslavije i
inicijator je i predsedavajuci Odbora za odbranu misli i izrazavanja:
poznavao je sve vodece licnosti u nekadasnjoj Jugoslaviji, a sa mnogima se
druzio: prvi je, nesluzbeno, posetio Goli otok i nasao se u vrtlogu
budipestanskog ustanka: proveo je sedamadeset dva dana na Galebu, prateci
Tita na putu po Africi, i pripadao grupi intelektualaca koja je zahtevala
raskidanje religijskog odnosa prema partijskom vodi: saradivao je i razisao
se sa Titom i Slobodanom Milosevicem: nekadasnji strasni Jugosloven,
interncionalist, otvorio je srpsko i kosovsko nacionalno pitanje i svrstan
je medu nacionaliste, a on je tu kvalifikaciju odlucno poricao.
Lovljenje vetra (u izdanju B-92), sedma je knjiga Slavoljuba Dukica,
hronicara novije srpske i jugoslovenske istorije: Covek u svom vremenu, Slom
srpskih liberala, Kako se dogodio voda, Izmedu slave i anateme, On Ona i mi,
Kraj srpske bajke. Dukiceve cetiri knjige o supruznicima Milosevic
najpotpuniji su informativni izvor o njihovom zivotnom putu i najvise su kod
nas i u svetu koriscene u objasnjavanju rezima u Srbiji u poslednjoj
deceniji.
_________________________________________________________
...Dok su mnogim intelektualcima sirom otvorena vrata Milosevicevog
kabineta, Cosic se nije sa njim sastajao sve do pocetka 1990. godine.
Obojica osetljivo drze do sebe, obojica se predvodnicki izdaleka propituju,
ni slucajno se nisu sreli iako su najblize komsije na Dedinju. A onda se
desilo jedno smisljeno slucajno poznanstvo, na prijemu izraelske delegacije,
uz posredovanje zubara Klare Mandic koja je u to vreme imala razgranate veze
sa vlastima, opozicijom, Palama i bankarkom Dafinom. Milosevic je Klari sa
naklonoscu govorio o Cosicu, poveravajuci joj i tajnu da je izdao nalog
srpskoj policiji da ga dalje ne prisluskuju: "Ne znam da li ga savezna
policija prisluskuje", dodao je Milosevic.
U ovoj atmosferi srele su se dve vodece licnosti Srbije, a u pamcenju je
ostala njihova visesmislena replika kojom su nagovesteni novi odnosi izmedu
Milosevica i Cosica.
"Nadam se da cemo se videti", rekao je Milosevic na rastanku.
"U komsiluku smo, deli nas samo ograda", odgovorio je Cosic.
"Ali ta ograda nije tako visoka, nadam se", nasmejano je primetio Milosevic.
Od tada se njih dvojica povremeno sastaju, na obostranu inicijativu i uvek u
Milosevicevom predsednickom kabinetu, mimo uticajne Mire Markovic sa kojom
se Cosic nikada nije sreo. Vlast je u rukama Milosevica, ali se o buducnosti
Srba cesto raspravlja u domu vodeceg opozicionara, medu nekadasnjim
disidentima, protivnicima Titovog rezima.
Kuda ce krenuti Cosic? On i Milovan Dilas su, po svom ugledu i biografijama,
prirodne vode opozicije i mogucni autenticni tvorci parlamentarne
demokratije. No, u godini stvaranja stranaka obojica se drze uzdrzano,
nezainteresovano, dok za to vreme nicu heterogene partije suprotstavljenih
programa, sa ljudima malo poznatim sirokoj javnosti medu kojima ce vazno
mesto u politickom zivotu imati Vuk Draskovic i Vojislav Seselj.
Vec na pocecima Miloseviceve vladavine razbijen je nekadasnji disidentski
blok koji se opirao Titovom rezimu. Jedni su samo posmatraci, drugi se
izjasnjavaju kao demokratska opozicija, a treci staju na Milosevicevu
stranu: jedni su za obnovu monarhije, a drugi za republiku. Za to vreme,
Milosevic koristi ovaj rivalitet, potkupljuje pristalice i ucvrscuje vlast.
Cosic je prvi duzi razgovor sa Slobodanom Milosevicem imao u prolece 1990.
godine. Neposredno posle ovog susreta pribelezio je utiske u svoj dnevnik:
"To je prvi srpski komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije,
komunikacije i razvoja. Nastojao sam da ga ubedim u neminovnost neodloznih
demokratskih reformi i da je njegov najvazniji zadatak da pomogne i omoguci
nastajanje ozbiljne i kompetentne opozicije. Zbunio ga je ovaj zadatak.
Rekao sam da je smena poretka i vlasti istorijski neminovna i da je zivotno
pitanje srpskog naroda ko ce i kakvi ce ljudi da smene komuniste na vlasti.
Nije ga odusevila ova ideja. Ali, on je, bez sumnje, inteligentan covek, sa
jakom politickom voljom. Rekao bih da je po tipu komunisticki funkcioner i
to organizacioni sekretar partije. Ocigledno je autokratska licnost. Moje
demokratske i reformisticke ideje nije privhatio sa odusevljenjem, ali je
radoznalo i sa uvazavanjem slusao".
Cosic je verovao da moze uticati na Milosevica ("On ima svoje misljenje, ali
je spreman da ga menja", govorio mi je), a srpski predsednik je
prilagodljivo koristio autoritet uglednog knjizevnika. Obicno je odobravao
sta god bi Cosic predlagao i nudio mu polozaje za koje je unapred znao da ih
Dobrica nece prihvatiti.
Cosic: "Vi morate oko sebe okupiti ljude vecih sposobnosti, morala i
postovanja. Pogledajte na sta lici Politika! Ona vise ne moze da se cita."
Milosevic:"Ni ja je ne citam. Ali nemamo odgovorajuce kadrovsko resenje.
Niko nece da se prihvati funkcije! Evo, da li biste vi bili predsednik
Socijalisticke partije?"
Cosic: "Ne bih, naravno, rekao sam da ni u jednu stranku necu uci."
Milosevic: "Dobro, hajde onda privhatite polozaj predsednika Skupstine
Srbije. Ucite nas kakva treba da bude demokratija!"
Pocetak rata i vojnicke pobede ucvrstili su polozaj Slobodana Milosevica.
Cinilo se da je na vidiku ostvaranje sna o "svim Srbima u jednoj drzavi",
samo treba istrajati, a garancija je nepokolebljiva volja srpskog
predsednika: "Sada, kada imamo pravog coveka, kome svi verujemo, ima da
ginemo!" govorio je u skupstini poslanik socijalista Zivorad Grkovic.
No, ratne zrtve i izolacija Srbije cinili su svoje. Brzo se topilo
nacionalno odusevljenje. Sledeca godina (1992) najteza je u njegovoj
karijeri: Zapad preti bombardovanjem Beograda, "Lekari bez granica" stampali
su u Francuskoj plakat sa fotosima Hitlera i Milosevica, Beogradski
univerzitet je strajkovao, mirovnjaci su organizovali antiratne skupove ("Ne
racunajte na nas") a Beogradani nose kilometarski crni flor povodom opsade
Sarajeva, prolazeci pored zgrade u kojoj je sediste Republike. Trostruki
kordon policajaca, opremljenih pancir kosuljama, gas-maskama, automatskim
oruzjem i borbenim vozilima, stitio je Tolstojevu 33 od studenata koji su
zaposeli Dedinje. Stanovnici elitnog naselja sa zebnjom su osluskivali
rugajuce pesme i pretece uzvike koji su dolazili sa topciderskog brda.
Krajem maja, 1992.
U Beograd je doputovala kongresmen Helen Delic Betli, Amerikanka srpskog
porekla. Dosla je sa preporukom Vasingtona da Milosevic podnese ostavku i da
Dobrica Cosic bude novi predsednik, a da vladu sacinjava koalicija
Micunovic-Draskovic. Dva puta se sastaje sa Cosicem, uveravajuci ga u
neophodnost takvog resenja.
Betli: "U tom slucaju, Srbija ce biti u drugom polozaju. Govorim to i kao
Srpkinja i kao Amerikanka."
Cosic: "Ali to nije samo pitanje moje volje. Niko kompetentan u Srbiji mi to
ne nudi."
Betli: "Insistiracemo da Milosevic podnese ostavku."
Cosic: "Ja bih mogao da se zrtvujem pod uslovom da budem izabran na
demokratskim izborima, da se skinu sankcije i Amerika pruzi politicku i
ekonomsku pomoc Srbiji."
Betli se slozila sa ovim zahtevima, zapisala uslove i obecala da ce ih
preneti predsedniku Busu.
U svoj dnevnik Cosic zapisuje: "Srbija je, zaista, pred ambisom. Mene ljudi
ubeduju da idem kod Slobodana Milosevica i da zahtevam da podnese ostavku.
Cine to i akademici, moji prijatelji pisci i intelektualci iz opozicije. I
ja uvidam da je neminovan njegov odlazak s vlasti: dobrovoljan, da ne skonca
kao Causesku, kako mu prete momci Vuka Draskovica. Posle razgovora sa
Miroslavom Panticem i Kostom Mihailovicem, pozvao sam ga telefonom i zamolio
ga da primi Kostu i mene. Milosevic je prihvatio moj zahtev, a ja sam
zamolio Kostu da pode samnom. Slobodan Milosevic nas je primio u 13.30,
izmedu dve delegacije. On je bio umoran, neispavan, zabrinut, ali jos uvek
cvrst i uporan u svojim misljenjima. Predlozio sam mu da se odmah sazove
crnogorska i srpska skupstina, proglasi vanredno stanje u zemlji, odloze
izbori, a on, Milosevic, svoju funkciju i mandat da stavi na raspolaganje
Narodnoj skupstini do izbora. U tu svrhu treba vlada neprekidno da zaseda.
Milosevic je odbio moje predloge, uveravajuci me da su upravo izbori ti koji
mogu da ucvrste nasu poziciju u svetu: �Odlaganjem izbora nista se ne
postize. A sto se moje ostavke tice, to uopste nije nikakav problem�. O
ostavci, sem te izjave, nije se vise izjasnjavao. Ocigledno je da na ostavku
nije spreman. Ja sam govorio da Jugoslavija nece biti priznata ako se vlast
temelji na ovakvim izborima koji su od KEBS-a vec proglaseni nedmokratskim.
Rekao sam da je jedna etapa borbe za nacionalno ujedinjenje Srba zavrsena
nasim porazom i da taj poraz ne treba da pretvori u kapitalaciju: ali mora
da se primi sa velikim ustupcima. Treba novom unutrasnjom politikom poci u
susret nasim neprijateljima. Ne odustati od cilja - stvaranja zajednicke
drzave; ali demokratskim preporodom i procedurom dobiti u vremenu, ublaziti
neprijateljske udarce, oduzeti argumente da smo nedemokratska zemlja.
Milosevic je tvrdio da se odlaganjem izbora samo unosi haos i produzava
agonija, da ce izbori, u ciji pozitivan ishod on jos uvek veruje, pojacati
nasu poziciju svetu. On je majstor da stanje svede na jedno pitanje u kome
je on najjaci i sve podredi jednoj tacki odbrane ili napada. Tako je
postupao i sada. Izjavivsi mi postovanje, zamiolio me je da svoje misljenje
ne sirim, ne cinim ga politickom akcijom, jer bi time naneo veliku stetu
Srbiji. I ja sam njemu izrazio postovanje, ali nisam uveren da je u pravu i
da dobro radi, zazelevsi mu da bude u pravu. Rastali smo se dogovorom da
cemo "biti na vezi", kako rece. Taj covek, Milosevic, uporan je u svojoj
propasti: prosto je samoubilacki uporan u svome. On trpi poraze, a ne
prestaje da se bori i istrajava u svojim zamislima i zabludama. Zasluzuje
postovanje kao borac, ali samo kao borac! On je slab politicar: on je
jednosmeran, uzasno jednosmeran politicar. On se nece povuci dok ga sila ili
kursum ne smaknu s mesta na kome je. Taj covek je koban po Srbiju danas.
Mora da ode. A u zgradi Predsednistva sve je - normalno! Jedan milicioner,
vrata, kelner, i njegova Mira, sekretarica. Nijednog svetnika i sluzbenika!
Nikog! Ovo je zaista vanredno stanje! Jedna istorija se okoncava. Sutrasnji
dan ni po cemu nece liciti na danasnji."
11. jun 1992. godine
Odrzani su savezni parlamentarni izbori, u javnosti se sve vise pominje
Cosic kao buduci predsednik Jugoslavije.
U svoj dnevnik Cosic zapisuje: "Pozvao me Slobodan Milosevic u pet po podne,
u vilu u Biticevoj - drzavna vila: dosao M. Vucelic, odvezao me, sacekali me
Milosevic i Crncevic i zajedno sa Vucelicem (diskretno je on uzimao rec) sve
do devet sati uvece me nagovarali da budem predsednik Republike. Odbio sam
iz dva osnovna razloga: ne osecam se sposobnim za tu duznost: nasa politicka
shvatanja nisu istovetna. Ja sam za vladu demokratskog jedinstva, za nove
izbore i saveze i republicke skupstine do kraja godine, za demokratski
kompromis sa opozicijom...
Nisam prihvatio njihovo ubedivanje. Milsevic insistira da razgovore
nastavimo stura u 12 sati. Ocajan sam."
Hoce li Cosic poci stopama Slobodana Jovanovica, nekadasnjeg predsednika
Srpske kraljevske akademije nauka, uglednog pravnika i pisca, najuticajnijeg
srpskog intelektualca u prvoj polovini ovog veka? Jovanovic se kloni vlasti,
ali je neocekivano, uoci rata, u poznim godinama, privatio polozaj
potpredsednika u vladi generala Dusana Simovica, a potom je bio predsednik
jugoslovenske izbeglicke vlade u Londonu. Cosic je imao dovoljno povoda da
se zamisli nad Jovanovicevom sudbinom.
12. jun 1992. godine
Izvod iz Cosicevog dnevnika: "Neizdrziv pritisak prijatelja da prihvatim
duznost predsednika SRJ. Telefon se ugrejao od saveta, poruka, molbi i
pravih moralnih ucena. Cujem da se u Klinickom centru prikupljaju potpisi.
Udruzenje Srba iz Hrvatske i neki gradovi, Nis, skupljaju potpise gradana za
moju kandidaciju. U podne sam otisao u vilu u Boticevoj 5. gde me je docekao
Milsevic sa Crncevicem i Vucelicem... Odlazili su i dolazili. Ubedivali me i
slamali.
Opirao sam se i odbijao. Pored slabosti i bolesti, moja najjaca odbrana bilo
je:
"Vi, Slobodane, treba da znate da sam ja covek opozicije i covek promena. Ja
necu da budem formalni, ceremonijalni predsednik Republike kakav je bio Ivan
Ribar. Jer, vi, Slobodane, niste Tito, da bih ja bio Ribar. Ja hocu reforme,
izbore, promene poretka, kraj partijske drzave..."
U Titovom kabinetu
"Pa menjajte, Dobrice! Vrsite promene. To meni ne smeta. I ja sam za
promene..."
Odbijao sam. U jednom trenutku, Milosevic je skoro ocajan rekao: "Hocete li
da kleknem pred vas da biste pristali da budete prvi predsednik
Jugoslavije?"
"Ne zelim da kleknete. Ali ne mogu da se prihvatim duznosti koju mi nudite."
"Razgovarao sam sa Crnogorcima. Oni su odusevljeni mojim predlogom. Vi,
Dobrice, nemate pravo da razocarate narod koji vam veruje i koji od vas
ocekuje pomoc."
Rucali su zajedno i nastavili sa ubedivanjem. Pri rastanku, Milosevic je
rekao: "Cekam vas pozitivan odgovor."
Kad je stigao kuci, javio mu se telefonom akademik Kosta Mihailovic: "Cuo
sam da si odbio. A ja ti, Dobrice, tvoj prijatelj, kazem: ti nemas pravo na
tu izdaju. Ako to ucinis, onda zasvagda da zacutis i da se ponasas kao mrtav
covek."
Uvece se javio Milosevic: "Nadam se da ste promenili misljenje."
Cosic: "Nisam promenio misljenje, ali cu prihvatiti duznost predsednika
Republike."
Dobricu sam sreo neposredno posle ove odluke. Rekao mi je:
"U zivotu se dogode stvari koje ne mogu da se izbegnu. U situaciji u kojoj
sam se nasao, nisam mogao da odbijem predsednicki polozaj.
Pitao sam ga docnije da li je, prihvatajuci predsednicki polozaj, verovao da
je dosao kraj vladavini postojeceg rezima? Kako je tada video Milosevicevu
buducnost?
"Da nisam verovao u mogucnost preobrazaja drustva, ne bih ostavio rad na
svojim rukopisima i prihvatio najtezi posao u zivotu. Bio sam uveren da je
Milosevic patriota i racionalan politicar koji ce shvatiti neminovnost svoga
povlacenja i da ce prepustiti meni i Panicu da svrsimo najteze drzavne
poslove. Jer ni ja ni Panic nismo ljudi politicke karijere.
Ponedeljak, 15. jun 1992.
Dobrica Cosic kraj televizora, u svojoj kuci, Ulica Branka Donovica 6, prati
cin sopstvenog izbora za predsednika Jugoslavije. Zakazao je taksi za 15.30,
a posto se oduzilo prebrojavanje glasova, taksista je duze cekao buduceg
predsednika.
Predsednicka inauguracija predstavljala je uzbudljiv dogadaj, nasuprot
ovakvim ceremonijama koje, obicno, izazivaju ravnodusnost. Kada je Cosic
usao u dvoranu, svi su ustali, i Slobodan Milosevic. Koliko god da se
uklopio u protokol, srpski predsednik je delovao kruto i bilo mu je
nelagodno nenaviknutom da drugom odaje pocasti.
Posle svecanosti, Cosic je odbio drzavna kola i do kuce otisao automobilom
Televizije, zajedno sa direktorom Televizije Miloradom Vucelicem. Bio je to
pocetak sluzbene saradnje sa Vucelicem i, kako ce se videti, pocetak
njihovog dugogodisnjeg prijateljstva.
... Prvog radnog dana Cosic se sastao u Palati federacije sa Brankom
Kosticem, Jugoslavom Kosticem, Borisavom Jovicem i Sejdom Bajramovicem,
ostatkom nekadasnjeg Predsednistva SFRJ, koje je predstavljalo vrhovnu
vlast. Trebalo je da se obavi primopredaja duznosti. Sta da se predaje i sta
da se preuzima?
Cosic:
"U stvari, nisu mi ni predali duznost: oni su mi predali kancelariju. Svi su
zurili da se to sto pre zavrsi. Kostic je zurio na avion za Podgoricu, Jovic
je po svojoj prirodi brinuo da zaposli bivsu sekretaricu, a skromni Sejdo se
sumorno i ponizno rukovao. Ja sam se zaista osecao kao pucista kada dode na
vlast. I sta treba da radi pucista? Treba prvo da razgovara sa nacelnikom
generalstaba i obavestajnom sluzbom. Zamolio sam sekrtaricu Nadu da mi
objasni kako se rukuje telefonom. �Predsednice, vi ne treba nikoga da
zovete, samo pritisnite dugme i recite koga zelite�, odgovorila je
sekretarica..."
Cosic se uselio u prostorije velicine sportskog igralista koje, zajedno sa
pomocnim odeljenjima, obuhvataju 400 kvadratnih metara. To je nekad bio
Titov kabinet, u koji je Tito retko zalazio, jer je najvise ziveo i radio na
Dedinju i na Brionima. U njemu je Cosic kratko boravio i preselio se u manju
prostor, gde je pre toga bio Jugoslav Kostic, a ranije Aleksandar Rankovic.
Odakle poceti? Odlucio je da najpre pozove nacelnika generalstaba.
"Ovde Dobrica Cosic."
"Izvolite, gospodine predsednice!"
"Zeleo bih da sa vama razgovaram. Kada ste slobodni?"
"Kad vi naredite, gospodine predsednice."
Onda je okrenuo telefon ministra unutrasnjih poslova generala Gracanina.
Slican razgovor.
"Sta ima kod vas novo?"
"Stanje redovno, gospodine predsednice!"
Na prvom sastanku s nacelnikom Generalstaba, general Zivota Panic je
vojnicki pozdravio, a rezervni major Cosic vojnicki otpozdravio. Dogovorili
su se da novi predsednik sledeci dan poseti Generalstab.
Onda je primio sefa savezne policije generala Petra Gracanina sa njegovim
saradnicma, medu kojima je bio i Mihalj Kertes. Na pitanje sta ima novo, tek
pocne razgovor, Gracanin je ustao, izvukao iz tasne pisani govor i poceo da
ga cita: "Gospodine predsednice..." Ustao je Gracanin, ustali su i ostali, i
Cosic. Svi su stajali dok Cosic nije predlozio da je, ipak, bolje da sedeci
obave razgovor.
Tako je pocelo...
Susreti sa Izetbegovicem
...Kako je otcepljenje Slovenije i Hrvatske vec bilo u toku, i samo je
ostalo da se formalizuje njihovo istupanje iz zajednicke drzave, Beograd je
nastojao da ocuva zajednicu cetiri preostale drzave, Srbije, Bosne i
Hercegovine, Makedonije i Crne Gore. U politicke razgovore, koji su u tom
pravcu vodeni, umesali su se i muslimanski i srpski intelektualci, a
inicijatori njihovog susreta bili su Dobrica Cosic i Alija Izetbegovic.
Izetbegovic nije zaboravio podrsku koju su mu pruzili beogradski
intelektualci dok je bio osuden na visegodisnju robiju. U jesen 1986. Odbor
za odbranu slobode misli i izrazavanja ustao je u zastitu dvanaestorice
muslimanskih intelektualaca kojima se izrecene kazne od pet do 15 godina.
Medu njima je bio i Alija Izetbegovic, buduci voda bosanskih Muslimana.
Koliko god bili neistomisljenici, beogradski intelektualci su branili
njegovo pravo na misljenje. U pismu predsednistvima SFRJ i Bosne i
Hercegovine, beogradski Odbor za odbranu sloboda iznosi niz pojedinosti o
konstrukciji procesa za koji se moze pouzdano tvrditi da je sluzio
dnevnopolitickim ciljevima, da je zasnovan na neargumentovanim optuzbama i
zlostavljanjima svedoka i optuzenih.
Cosic:
"Mi smo bili duboko zamisljeni nad tim procesom. Svi mi pojedinacno nismo
bili spremni da podrzimo nista sto je cin mrznje. A tu nagodbu, ideolosku i
religijsku, koju nosi islamski fundamentalizam, moramo da razumemo i kao
filozofiju mrznje na bosanskom tlu. Ali i pored takve nacelne pretpostavke,
ustali smo u zastitu muslimanskih intelektualaca jer smo imali dosta dokaza
o neispravnosti bosanske optuznice. Procenili smo da postoje demokratski i
humani razlozi da se zalozimo za te ljude koji su tako tesko progonjeni i
optuzeni. Bilo mi je uzbudljivo kada su se jednog dana u Beogradu nasli
clanovi porodica osudenih (medu njima je bila i kcer Alije Izetbegovica) i
dvojica koji su vec bili pusteni iz zatvora, jedan hodza i jedan pesnik.
Ljuba Tadic i ja smo im priredili rucak u "Saheru", lepo se izrazgovarali,
bratski i prijateljski. Bili su dirnuti podrskom iz Beograda i dosli su da
zahvale."
Kad je postao predsednik Bosne i Hercegovine, u vreme svoga boravka u
Beogradu, Izetbegovic je pozvao telefonom Cosica i izrazio zelju da se
sastanu. Tako su se prvi put susreli, januara 1991. godine.
Cosic:
"Taj dogadaj najvise pamtim po jednom neobicnom detalju. Alija je dosao sa
pratiocima, kako to odgovara predsedniku drzave. Kad sam mu otvorio vrata,
cim je prekoracio prag, poceo je da se izuva. I zbunjen i iznenaden, rekao
sam mu: �Gospodine Izetbegovicu, u ovu se kucu ne ulazi izuven. Molim vas,
ne skidajte cipele!� On se blago osmehnuo i usao u kucu, objasnjavajuci mi
njihove obicaje. Odmah mi je rekao da je dosao da mi se zahvali zbog
zauzimanja za njegovu slobodu i za gostoprimstvo koje smo ukazali njegovoj
kcerki i saradnicima. Uz kafu smo razgovarali o mogucnostima i nemogucnosti
opstanka Jugoslavije, obojica obuzeti sumnjama. Razmenili smo kucne telefone
i dogovorili se da ostvarimo intelektualnu saradnju Sarajeva iz Beograda, da
u Sarajevo dode grupa istaknutih srpskih intelektualaca i pisaca na dijalog
sa elitnom grupom muslimanskih intelektualaca.
Sarajevo, 15. februar 91.
U hotelu "Holidej in" sastali su se srpski i muslimanski intelektualci. Iz
Beograda su dosli Dobrica Cosic, Predrag Palavestra, Slobodan Selenic i
Rajko Petrov Nogo, a pridruzili su im se Milorad Ekmedzic, Slavko Leovac,
Svetozar Koljevic i Darko Tanaskovic. Domacin je bio profesor elektrotehnike
Rusmir Mahmutcehajic, a sa njim su muslimansku stranu zastupali Alija
Isakovic, Avdo Suceska, Muhmir Rizvic, Enez Durakovic, Mustafa Mujagic, Atif
Purivatra, Halida Mahmutcehajic.
Cosic:
"Razlike medu nama su bile velike. U celodnevnom razgovoru konfrontirale su
se dve nacionalne i kulturne ideologije: nasa srpska, naglaseno
jugoslovenska, i njihova muslimanska, naglaseno bosnjacka i proislamisticka.
Mi smo bili razocarani, a ocigledno su i nasi domacini ostali nezadovoljni n
asim srpsko-jugoslovenskim nerazumevanjem posebnosti i ciljeva muslimanske
nacije. Posle toga, uvece, u hotelskom salonu "Holidej ina", cetiri sata sam
razgovarao sa Izetbegovicem o politickoj agoniji i sta da se radi. Kafom nas
je sluzio Alijin sin, mislim da je arhitekta, koji je dosao u pratnji svog
oca. Aliju sam ubedivao da povede Bosnu i Hercegovinu i Muslimane u savez i
zajednicku drzavu sa Srbijom i Crnom Gorom. Za zajednicki zivot navodio sam
mu nekoliko argumenata: etnicku bliskost Muslimana i Srba, isti jezik, istu
kulturu, vekovni zajednicki, sunarodnicki zivot i obicaje, ekonomsku i
komunikacijsku komplementarnost Srbije i Bosne i Hercegovine i Crne Gore,
brojnost mesovitih brakova, srpsko pravoslavlje koje nije militantna
religija, spremnost na potpunu nacionalnu i personalnu ravnopravnost u
drzavi i njenom vrhu, itd. Rekao sam mu da cemo se mi, srpske demokrate,
zalagati da on bude predsednik zajednicke drzave koju ce ciniti Srbija,
Bosna i Hercegovina i Crna Gora. Na srpsku i muslimansku nesrecu,
Izetbegovic to nije prihvatio. Alija Izetbegovic, vernik i protagonist svoje
"Islamske deklaracije", nalazio je mnogo razloga za drzavnu samostalnost
Bosne i Hercegovine koju je zamisljao kao islamsku drzavu. Obojica smo se
plasili gradanskog rata u Bosni, ja vise nego on. Alija je izrazavao jaku
bojazan od srpskog nacionalizma i strah od diktatorske prirode Slobodana
Milosevica. Mislim da smo se rastali neraspolozeniji nego sto smo se sreli i
nezadovoljni jedan drugim. Dogovor je bio da se ovaj dijalog nastavi u
Beogradu. Ali, rat je bio brzi.
O Aliji Izetbegovicu:
"Vec posle nasih prvih susreta, pre raspada Jugoslavije, stekao sam utisak
da je Izetbegovic duboki vernik svoje religije i potpuno predan ciljevima
svoje Islamske deklaracije. Shvatio sam da je to politicar kome je religija
politicka ideologija. Delovao je prividno meko i oblo, ali iza takve
nemilitantne retorike i poze ja sam osecao snaznog ratnika sa jasnim ciljem.
U nasim potonjim politickim razgovorima u Zenevi o okoncanju rata u Bosni ja
sam pred sobom imao istocnjackog politicara i muslimanskog vodu koga nikakve
zrtve ne mogu da skrenu s cilja: �Oslobodenje cijele Bosne i Hercegovine�.
Dok su nasi prvi susreti i razgovori bili obostrano skrupulozni i sa
medusobnim uvazavanjem, nasi potonji i poslednji razgovor u Atini bili su
protivrecni. Iz njegovih tromih pokreta i neke sive, umorne zabrinutosti, ja
sam video Alahovog ratnika spremnog na sva sredstva, ukopanog u istorijski
rov muhamedanske Bosne, nespremnog na povlacenje. Sklon sam verovanju:
katolike, Hrvate, Paveliceve i Tudmanove sledbenike progonice Alija iz
"Franjevacke Bosne". A bice potrebno i mnogo srpske pameti, i jos vise
evropske pameti, da se od Alijine vojske sacuva Republika Srpska...
> Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
