Još pre petnaest
godina, uprkos političkoj krizi izazvanoj krajem Titove epohe
izgledalo je da ovo može biti prosperitetna zemlja. Srbija je bila
deo prostrane i raznolike Jugoslavije, daleko ispred zemalja kao što
su Poljska, Mađarska, Čehoslovačka ili Rumunija. Bila je to zemlja
kojoj se predviđalo članstvo u Evropskoj zajednici pre nego bilo
kojoj drugoj istočnoevropskoj zemlji, a Beograd grad koji je
konkurisao za letnje olimpijske igre.
Nacionalni dohodak po
stanovniku u Jugoslaviji 1990. godine (samo Srbija i Crna Gora)
iznosio je 2 700 dolara, a prošle godine 1 640 dolara, dok se
procenjuje da će ove godine biti samo oko 1 000
dolara.
Industrijska proizvodnja je prošle, 1998. godine bila
samo 46 procenata proizvodnje iz 1989. godine.
Za mesečnu
potrošačku korpu u junu 1990. godine radnik sa prosečnom platom
morao je da radi 197 sati, a u junu 1998. morao je da radi 360 sati.
U junu 1999. trebalo je raditi 477 sati.
Danas, Srbija je zemlja
u kojoj se ne zna hoće li deca ići u školu; bolesnici čekaju da vide
hoće li preživeti zimu, mrak i nedostatak lekova koje neće moći da
kupe jer su sve životne rezerve istrošili u dugogodišnjim krizama
ili ostavili u propalim državnim ili privatnim bankama.
Nekoliko
stotina visokih državnih funkcionera i privrednika je na listi ljudi
kojima je uskraćeno pravo ulaska u zapadne zemlje. Šest najviših
funkcionera, uključujući predsednike Jugoslavije i Srbije optuženi
su za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Na Kosovu više
nema Srba osim onih koji nemaju kud da odu.
Dok jedni, proterani,
dolaze, drugi odlaze - uglavnom mladi i najobrazovaniji, napuštaju
zemlju u kojoj ne vide mesta za sebe. Na tom putu jedna od prepreka
je i zatvoreni surčinski aerodrom.
Crna Gora, druga federalna
jedinica, najavljuje i formalno odvajanje jer ne želi da se, vezana
za Srbiju, liši sopstvenog prava na prosperitet. Kakva je to najezda
prošla ovom zemljom?
Ovaj serijal ima za cilj da, jezikom
dokumenata, podseti šta nam se to dogodilo.
| Dvopartijska
federacija (02/03/2000)
Izborne
prevare (24/02/2000)
Uprkos svojoj
viziji "bespartijskog pluralizma" kao optimalnog načina za uređenje
društva, Slobodan Milošević i vladajući SPS su 1990. godine (leta te
godine je i transformisan iz Saveza komunista u SPS) bili prinuđeni da u
Srbiji, kao poslednjoj od svih republika SFRJ i poslednjoj u Istočnoj
Evropi, decembra meseca raspišu višestranačke izbore za parlament i za
predsednika Republike
Kako se Srbija
opirala (17/02/2000)
Protiv
Miloševićeve vlasti demonstriralo se pre rata, za vreme rata i posle rata
Ekonomska
katastrofa (10/02/2000)
U većini
pokušaja da se po razornoj snazi rangiraju nedaće koje su snašle Srbiju i
Jugoslaviju tokom dosadašnjih trinaest godina Miloševićeve vladavine,
uglavnom se na vodeće mesto stavlja slom srpskih nacionalnih pretenzija i
gubitak takozvanih srpskih teritorija
Dejtonski
sporazum (03/02/2000)
Zahvaljujući
vojnim uspesima, Srbi u Bosni i Hercegovini stavili su pod svoju kontrolu
oko sedamdeset odsto teritorije i politički postali vrlo samostalni
Nadmudrivanje sa
svetom (27/01/2000)
Od pobede u
Srbiji, krajem leta 1987, do uvođenja sankcija SR Jugoslaviji početkom
leta 1992. godine, Slobodan Milošević je bio neosporni vođa Srba.
Opoziciju je imao samo u Srbiji, ali ona nije bila sposobna da ga ugrozi
Završavanje
rata (20/01/2000)
Kada je u proleće
1995. godine hrvatska vojska zauzela zapadnu Slavoniju u operaciji kodno
nazvanoj "Bljesak", bilo je potpuno jasno da se teškoće kojima je izložena
srpska strana u jugoslovenskom ratu konačno materijalizuju u sasvim
konkretne poraze i gubitke teritorija
Miloševićevi
ljudi (13/01/2000)
Jedna od
najuočljivijih osobina taktike Slobodana Miloševića, u kojoj nije prestao
da istrajava do naših dana, jeste sklonost da sam kreira političke
partnere
Moja istina
(06/01/2000)
Redakciji NIN-a javio se
general Milutin Kukanjac, želeći da demantuje neke do sada objavljene
navode u našoj seriji i da čitaocima ponudi svoje tumačenje i svedočanstvo
o događajima u kojima je učestvovao
Ćosić i Panić
(23/12/1999)
Kako je i zašto Slobodan
Milošević, kao "keca iz rukava", iz političke anonimnosti u jednom
trenutku izvukao poznatog pisca Dobricu Ćosića i američkog biznismena
srpskog porekla Milana Panića, postavio ih na najviše političke funkcije u
zemlji, iskoristo ih i, na kraju, kad mu više nisu bili potrebni,
jednostavno - otpustio |
