Slepi ugao
Istorija tužioca Najsa traljava je i "sienenovska", baš kao i njegov
izgovor srpskih reči i imena, što sve pojačava osećanje nestvarnosti na
suđenju bivšem YU predsedniku
Suđenje stoleća počelo je nenadanim obrtom u nastupu tužilaštva.
Prvo je Karla del Ponte iskazala novi senzibilitet prema Srbima,
zasnovan na tačnoj dijagnozi njihovog političkog straha od Haga. Uložila
je dodatni napor da ih razuveri u pogledu kolektivnih posledica koje bi
po njih mogle proizići na osnovu Miloševićeve individualne krivice za
genocid. (I pre je Karla del Ponte odbijala pojam kolektivne krivice,
ali nikad nije imala priliku da to učini pred više gledalaca, u
direktnom prenosu.) Na kraju ih je i zvanično upisala u "Miloševićeve
žrtve", zvanje ranije rezervisano samo za pripadnike drugih
jugoslovenskih naroda.
Veće iznenađenje priredio je njen kolega iz haškog tužilaštva
Britanac Džefri Najs koji je Slobodana Miloševića prvo optužio za
genocid da bi ga odmah zatim na volšeban način rastavio od namere da
počini genocid, a zatim i od namere da stvori Veliku Srbiju. To je
utoliko neobičnije što Hag Miloševića optužuje upravo za zločin
genocida, odnosno za zločinački plan stvaranja "Velike Srbije" od
teritorije susednih republika, očišćene od nesrpskih stanovnika. U
bosanskoj optužnici protiv Slobodana Miloševića zločinačkim poduhvatom
se označava sve što su sva jugoslovenska i srpska državna, politička i
vojna rukovodstva činila od jula 1991. do kraja 1995.godine. Miloševiću
se stavlja na dušu da je rušio bivšu Jugoslaviju samo da bi na njenim
ruševinama pravio "Veliku Srbiju" očišćenu od drugih naroda.
Velika Srbija
No, kada je kucnuo čas za početak suđenja stoleća, tužilac je
naglo promenio kurs i Slobodana Miloševića predstavio kao, u najgorem
slučaju neiskrenog nacionalistu, uz koga nije ni moguće povezati koncept
"Velike Srbije", čoveka koji uza sve svoje mane nikad nije verovao u
rasističke teorije likova poput Biljane Plavšić. Milošević iz Najsove
priče strahovito je ovog utorka u Hagu nalikovao Miloševiću iz dobro
znanog novinarskog klišea formiranog u poslednjih osam godina, vođi koji
je verovao jedino u vlast i koji se borio samo za vlast.
Teško je reći zašto se Najs u poslednji čas opredelio za tog
Miloševića, umesto za Hitlerovog nastavljača po zločinu. Razlog može
biti praktične prirode: lakše je dokazati kliše nego sumnjivu hiperbolu,
naročito ako se dobar deo dokaznog materijala nalazi na video-snimcima i
u pismenim svedočenjima lica koja se ne usuđuju da sednu na klupu za
svedoke. Najsov Milošević je čovek koji lako klizi kroz tužilačke prste:
uz nesumnjivo veliki trud u koji su otišli milioni dolara, dotični
tužilac je na kraju na otvaranje "procesa stoleća" bio prinuđen da izađe
iz starog Miloševićevog video-snimka iz Pionirskog parka i sa
Gazimestana, a najotrovnija primedba koju je Najs uspeo da smisli na
račun Miloševićevog čuvenog govora sa šeststogodišnjice kosovske bitke
bila je ta da je Milošević tada propustio da spomene kosovske Albance,
"i to u govoru u kome je hvalio vrednosti multikulturalizma".
Ali, time što je Miloševića oslobodio očinstva nad konceptom
"Velike Srbije", Najs se, po svoj prilici, spasao bede da objašnjava
zašto je, uza sav navodni napor da se istrebe drugi narodi, Miloševićeva
Jugoslavija ostala jedina zaista multietnična zajednica na prostoru
bivše savezne države.
Nevolja je sa Najsom u tome što je u nastavku izlaganja zaboravio
na novi ton Karle del Ponte prema Srbima, zaboravio komandu da se
razbija njihov strah od Haga i kolektivne krivice, i počeo da dokazuje
umešanost i odgovornost "Srbije" za zločine. Tako je, na primer,
prikazao video-snimak sa dve posebno grozomorne izjave Arkana i Andrije
Biorčevića (prvi objašnjava da kod njega neće biti ratnih zarobljenika,
jer će sve "fašiste" pobiti, a drugi hvali paravojne formacije kao
patriote koji obavljaju konkretni posao likvidacije protivnika nakon što
JNA prethodno artiljerijski "obradi" selo) da bi se onda značajno
obratio prisutnima: "Da Srbija nije stajala iza toga? Nemoguće!" Zatim
se usredsredio na to da dokaže da zločine za kakve je Milošević optužen
"nije moguće izvršiti sam" i da je za to neophodna "pomoć brojnih
saputnika". U više navrata srpske i jugoslovenske državne organe
označavao je kao "tela koja su činila zlo". Time se nije baš najbolje
uklapao u novi trend razuveravanja Srba.
Zločinačka država
No, zato se dobro uklapao u svaki postojeći kliše o Srbima. Karla
del Ponte samo što je izjavila da tužioci neće dozvoliti Slobodanu
Miloševiću da ih zamajava politikom, njen kolega Džefri Najs počeo je
čas iz političke istorije u kom je bilo mnogo više politike nego
istorije. I to kakve politike: Najsovo tumačenje istorije bilo je prvog
dana suđenja slepo na sve osim srpskog nacionalizma. U Najsovom
tumačenju su demonstracije na Kosovu 1981. godine izbile zato što je
Kosovo, oslobođeno od Titovih okova, pokazalo "rane znake entuzijazma za
promene".
Kad je jednom isključio bilo kakva iskrena politička uverenja kod
Miloševića, osim volje za moć, Najs se našao na muci da objasni
Miloševićevo ponašanje. Miloševićeva legendarna briga za očuvanje vlasti
teško da ga je još 1991. mogla terati na rušenje Jugoslavije, što mu
optužnica stavlja na dušu. Najs mu već sredinom 1989. godine pripisuje
strah da ne doživi sudbinu bračnog para Čaušesku, dakle u vreme kada ni
bračni par nije od te sudbine strahovao, i kada ni CIA nije sanjala da
će tako brzo pasti Berlinski zid. Najs veruje da je Milošević zato
krenuo u koketiranje sa nacionalizmom, ali mu se vremenska računica tu
slabo poklapa.
Najsova je istorija traljava i "sienenovska", baš kao i njegov
izgovor srpskih reči i imena, što sve pojačava osećanje nestvarnosti na
suđenju bivšem DžU predsedniku. Na to utiču haške crno-crvene odore,
perika koju po britanskoj tradiciji nosi Stiven Kej, ali i trenuci u
kojim Najs za Ivana Stambolića kaže "Ajvan", za MUP Srbije "Map" a za
Radovana Stojičića umesto Badža veli "Bedco".
Civilizovan svet
Uprkos utešnim rečima Karle del Ponte, Srbi možda imaju razloga
da strahuju da će u nekim budućim udžbenicima istorije pisati, ne da je
Slobodan Milošević počinio genocid u Bosni, već da su to učinili Srbi.
Uoči početka Miloševićevog suđenja Internet je bio preplavljen
informacijama o poreklu i istoriji genocida. Bi-Bi-Si je primetio da se
jedino holokaust bespogovorno svugde računa u genocid, a da su mišljenja
o ostalim masakrima podeljena, uključujući i onaj nad Jermenima "koji
Turci negiraju". Hoće li posle haške presude Miloševiću - ukoliko bivši
DžU predsednik bude osuđen za genocid - pisati da je i ovaj genocid
"dokazan"?
Izdašno finansirana i uticajna Međunarodna krizna grupa već dugo
zvanično barata podatkom da je na prostoru bivše Jugoslavije na slobodi
više od 20 hiljada ratnih zločinaca, a londonski "Tajms" je objavio
izjavu Patriše Selers Vizer iz haškog tužilaštva koja kaže da će biti
procesuiran tek hiljaditi deo jednog procenta svih ratnih zločinaca.
Suđenje Slobodanu Miloševiću neprestano se u svetu poredi sa Nirnberškim
procesom: a ko se još, pola stoleća kasnije, dobro seća imena pojedinaca
koji su u Nirnbergu osuđeni? Prošlo je, uostalom, više od pola veka
otkako su etnički Nemci posle poraza u Drugom svetskom ratu surovo
proterani iz mnogih evropskih zemalja, a tek je ove godine nemački pisac
Ginter Gras srušio poluvekovni tabu i naterao zemljake da kroz priču o
potapanju broda na kom je stradalo 8000 nemačkih izbeglica progovore o
stradanju svojih sunarodnika u istočnoj Evropi. Sve do Grasovog
najnovijeg romana, Nemci koji su hteli da pričaju o tim žrtvama,
proglašavani su maltene neonacistima. Češki premijer Miloš Zeman je ovih
dana proterivanje čeških Nemaca (koje opisuje kao "Hitlerovu petu
kolonu") nazvao najvažnijim trenutkom "denacifikacije" Čehoslovačke i
uspostavljanja njenog suvereniteta. Tako i danas, pola veka posle, biva
sa genocidnim narodima kojima je u Nirnbergu "skinuta" kolektivna
krivica.
Sudeći po glasovima iz Vašingtona, Hag po svoj prilici neće
dizati nove optužnice, ali to još ne znači da će u očima sveta svi Srbi
posle Miloševića biti nevini. Najsovi klišei su delom preuzeti iz
Si-En-Ena, ali se mogu naći i u mnogo boljim kućama. "Njujork tajms" je
takoreći proširio Najsovu optužnicu okrivljujući Miloševića u
redakcijskom komentaru i za rat u Sloveniji - "prvi od četiri rata koja
je Milošević započeo", piše nepotpisani uvodničar, dodajući da suđenje
Miloševiću predstavlja "trijumf za civilizovani svet". Civilizovani
svet?
NATO i OVK
Srbi nisu trijumfalno raspoloženi, što se i iz Haga vrlo dobro
vidi jer su ovde svi televizijski kanali zakrčeni vestima sa suđenja i
reportažama uz suđenje, a mnoštvo je stranih reportera na ulicama
Beograda. Surfovanje po satelitskim kanalima stvara jasnu predstavu da
samo još u Beogradu, gde se vlast ponaša kao da ovo suđenje može pratiti
"širom zatvorenih očiju", ima ozbiljnih ljudi koji javno tvrde da je ovo
"suđenje kao i svako drugo", i da je ono "samo medijska atrakcija".
Reporteri stranih agencija i televizija ne mogu da se načude tome što
suđenje Miloševiću nije poslužilo kao povod da nacija stupi u ozbiljno
preispitivanje svoje ratne uloge, ako već odbija da podlegne "medijskoj
atrakciji".
Beograd i svet imaju u ovom času i nešto zajedničko: ni jedan ni
drugi ne misle da je u zatvoru u Ševeningenu na pravdi boga zatočen
nevin čovek. Samo što u Beogradu sa više skepse nego drugde primaju
tvrdnju Karle del Ponte da ona u Hagu nastupa "pre svega u ime žrtava",
mada i u svetu ima onih koji upozoravaju da Karla del Ponte deli pravdu
NATO-a, i da njeno tužilaštvo srpske zločine procenjuje strože nego
postupke NATO-a prilikom bombardovanja Jugoslavije. Kosovska optužnica
je za to odličan primer. U njoj se o delovanju Kosovske oslobodilačke
vojske ne kaže gotovo ništa. U toj optužnici srpska vojska i policija
naizgled bez ikakvog povoda izvode napade na albanska sela: prilikom
opisa tih događaja optužnica ne samo što ne spominje NATO bombardovanje,
već ni pobunjeničku aktivnost OVK. Ni OVK ni NATO bombardovanje ne mogu,
naravno, opravdati ratne zločine prema albanskim civilima, ali kako
objasniti činjenicu da haško tužilaštvo ulogu NATO-a i NATO saveznika iz
OVK na Kosovu uporno ne vidi, baš kao što u optužnicama za rat u
Hrvatskoj i Bosni ne vidi delovanje ničijeg nacionalizma osim srpskog?
Tužioci su u Hagu Miloševića optužili za "moralno slepilo" ali to još ne
rešava pitanje "slepog ugla" u njihovom političko-istorijskom vidokrugu.
LJILJANA SMAJLOVIĆ
Copyright © 2000 NIN - [EMAIL PROTECTED]
