http://www.nin.co.yu/2002-10/24/25558.html
NIN, 2704, 24.oktobar, 2002.
Feljton:
Milosevic kao vladar
Srbi su, na pocetku njegove uprave, Milosevica kovali u
zvezde. Na njenom
kraju, jedva su docekali da Milosevic ode. Ali, niti je on bio andeo
na pocetku,
niti je na kraju postao djavo.
Milosevic je na kraju vladavine vrlo cesto nazivan diktatorom
i tiraninom, a
poredak u Srbiji diktaturom i tiranijom. Ali, ako pazljivo pogledamo
stvari,
videcemo da su to ipak pre bila propagandna preterivanja nego
politicka zbilja.
Milosevic nije bio diktator. Njemu se pripisuju razlicita
nepocinstva, a neka od
njih - poput ubistva Slavka Curuvije ili nesrece na lazarevackom
drumu -
nesumnjivo su istinska zlodela. Ali, ako Milosevica uporedimo sa
pravim
tiranima, videcemo da, bez obzira na svu nasu danasnju osetljivost
na nasilje, on
tesko da medu njih spada.
Tiranin je bio poslednji Somoza (Anastasio Somoza Debadzale),
koji je
licno mucio politicke zatvorenike, a neke od njih je drzao u basti
predsednicke
palate, u kavezima, uz divlje zivotinje. Tiranin je bio Bokasa (Jean
Bedel Bokassa), poznat po pokoljima
stotina malisana, koji je uzivao da u kabinetu licno siba ne samo
sluge i ministre (sto se kod njega
svodilo na isto), vec i strane novinare, zatvorene politicke
protivnike i, naravno, decu. Tiranin je bio i
Haile Selasije, koji je hranio dvorske lavove telima svojih
protivnika, kao i njegove zapadnoafricke
kolege koje su bacale svoje opozicionare krokodilima. Tiranin je bio
i Said Bare (Said Barre) iz
Somalije, koji je naredio da se kastriraju na hiljade politickih
protivnika. Tiranin je bio i Idi Amin, koji je
za osam godina vladavine u smrt oterao preko sto hiljada Ugandana.
Tiranin je bio i Dzafer Nimeiri
(Jaffar Nimierdz) iz Sudana, po cijem su naredenju pripadnici snaga
bezbednosti politickim
zatvorenicima odsecali udove, kopali oci i unakazivali tela.
Milosevic, i njegova vlast, umeli su da nasrnu na zivot,
slobodu i imovinu. Ali, istine radi, ti nasrtaji
nisu bili odvec cesti, pogotovo ne u poredenju sa pravim tiranijama.
Naravno, "neki put mali broj
slucajeva dovoljan je, pa da se o nekome stvori dobro ili rdavo
misljenje". Tako je i Milosevica, bas kao
sto Slobodan Jovanovic veli za knjaza Milosa, na kraju poceo da
prati glas da ne postuje niciji zivot,
nicije pravo, da pod njegovom vladom niko i ni sa cim nije bezbedan.
Medutim, samovoljnost njegove
vlade nije znacila diktaturu, kao sto ni njegove samodrzacke
sklonosti nisu znacile tiraniju. Njegova
policija jeste bila nasilna. Ali broj politickih zatvorenika,
politickih ubistava ili politickih prognanika
mogao je da se izracuna na prste. Njegove vojne snage (ili snage
koje su ga dozivljavale kao zapovednika)
jesu vrsile zlodela nad Hrvatima, bosanskim Muslimanima ili
kosmetskim Albancima. Ali, gradani Srbije
kojima je vladao, ipak su, najvecma, bili postedeni toga. On jeste u
svakoj prilici ispoljavao samodrzacke
sklonosti i progonio opoziciju. Ali, Milosevic nikada nije ukinuo ni
izbore, ni parlament, niti stvarnu
opoziciju, a sa vlasti je ipak nekako otisao posle izgubljenih
izbora.
Uopste, bilo je neceg u Milosevicevoj prirodi sto mu nije
dozvolilo da izraste u istinskog tiranina.
Cak i u prilikama kada se sluzio nasiljem, vise je odavao utisak
cinovnika hladnog srca nego okrutne
moralne nakaze, kakvi su istinski tirani. "U odnosu na okolinu ne
ispoljava mrznju. Osvetoljubivost nije
njegova karakterna osobina a ponasa se krajnje poslovno: ko mu sluzi
izdasno ce ga nagraditi. Takode,
bez ikakvog sentimenta, najurice sve one koji pokusavaju da ogranice
njegovu volju (...) Nije okrutan
prema politickim protivnicima, i ne pokazuje zelju da se nasladuje
tudim mukama." (Dukic)
Za Milosevica se moze sasvim isto reci sto i za Aleksandra
Obrenovica. "Licno, nije bio ni zao ni
krvolocan, ali je patio od izvesne hladnoce srca i od izvesnog
moralnog slepila. Osim Drage, nije voleo
nikoga." (Jovanovic)
Uz to, Milosevicu su nedostajali smelost i sistematicnost
velikih tirana. On jeste umeo da krene sa
silom na svoje protivnike. Ali, svagda je to izgledalo - da se opet
setimo reci Slobodana Jovanovica -
pomalo traljavo, navalice, gotovo bez reda, puno lutanja. I cesto je
za gorljivim najavama cvrste stege
sledila iznenadna klonulost i brzo odustajanje.
Uzmimo samo njegovo ponasanje 5. oktobra. Kada su prevratnici
zauzeli Skupstinu i Televiziju, i
kada se zaljuljao citav policijski aparat, Milosevic je raspolagao
jos jednim mocnim oruzjem - vojskom.
Da je vojska krenula na pobunjenu varos, pitanje je kako bi se sve
zavrsilo. Milosevic je pozvao
telefonom vojnog zapovednika, generala Pavkovica, i naredio napad.
Medutim, Pavkovic se predomislja i
ne izdaje naredenje vec spremnim jedinicama. Milosevic opet zove i
pita sta je sa napadom a Pavkovic i
dalje vrda. I sta tada radi Milosevic? Od njega do Pavkovica nema ni
pet minuta voznje. On treba samo da
se pojavi na komandnom mestu, sa svojom licnom gardom, i Pavkovic
nece imati kud. Uostalom, ako
nece Pavkovic, tu su drugi ratoborni generali koji jedva cekaju
priliku da ga zamene i obracunaju se sa
opozicijom. Milosevic samo treba da se nade tamo gde je najvaznije,
gde je "krizni stab", gde se
odlucuje, i eto krvi, a mozda i preokreta! Ali, nista od toga.
Milosevic ostaje gde jeste i nastavlja da zove
Pavkovica. I sto ga vise zove, sve manje nareduje, a sve vise moli.
A sto on vise moli, Pavkovic je vise
resen da naredenje ne izvrsi. Na kraju, negde pred zoru, Milosevica
hvata malodusnost. Nema vise
njegove smelosti, drskosti pa ni bezocnosti.
Uostalom, on i jeste smeo samo u dejstvovanju unutar aparata.
Vest je i bezocan jedino unutar igre
koja se odvija po okostalim pravilima poznokomunistickog
autoritarizma. Ali, kada treba da se izade iz
kabineta i deluje, pocinje da se boji i premislja. Dok su ljudi
figurice na politickim kartama, on sa njima
postupa proracunato i bez milosti. Ali, kada treba da se suoci s
njima, hrabrost ga napusta, pocinje da se
koleba i na kraju pada u malodusnost. Tako i sada, taj "genije zla"
(u svim slucajevima u kojim zlo ima
oblik zavodenja naroda ili zatiranja politickih neistomisljenika),
odjednom postaje ono sto zapravo i
jeste: strasljivi palanacki aparatcik koji se cudnovatim sticajem
prilika nasao na mestu koje daleko
nadmasuje njegov um i njegov karakter.
Takav je, nedosledan i nedorastao za "velikog tiranina",
Milosevic bio i u drugim, manje presudnim
okolnostima. Kada je trebalo da deluje kao tiranin, da u
autoritarizmu ide do kraja, povlacio se i
odustajao. Setimo se, recimo, dogadaja od 1. juna 1993. godine. U to
vreme Vuk Draskovic i njegova
stranka bili su, vec tri godine,
najopasniji neprijatelji Milosevicu. Te veceri pristalice
SPO-a napale su zgradu Savezne skupstine,
pokusavsi da je zauzmu. Time je Draskovic dao sjajnu priliku
Milosevicu da ga unisti. Republicko javno
tuzilastvo zatrazilo je, 3. juna 1993, od Ustavnog suda Srbije da
zabrani stranku, a Draskovicu je pretio
visegodisnji zatvor. I nista Milosevicu u tom trenutku nije stajalo
na putu. Opoziciona javnost je zbog
zatocenja Draskovica negodovala, ali ne previse ubedljivo, a svet je
bio zauzet gasenjem rata u Bosni. No,
Milosevic je, ipak, od svega odustao. Draskovic je osloboden, a
zahtev za zabranu SPO-a izgubio se u
cinovnickim "hodnicima vremena".
Isto se moze reci i za svojevremeni Milosevicev sukob sa
Seseljom. Sta sve on za njega i njegovu
suprugu nije govorio. I da je Milosevic bio osvetoljubivi tiranin,
on bi takvu napast, jamacno, brzo i za sva
vremena ucutkao. Ali, sve sto je uradio bilo je da je u dva navrata
udesio da Seselj bude prekrsajno
kaznjen i da tu kaznu odlezi (od 29. septembra 1994. do 28. januara
1995, i od 3. juna 1995. do 3.
avgusta 1995). I ne samo da je oba puta Seselj iz zatvora izasao
zdrav i cio, nego ga je, samo tri godine
docnije, Milosevic uzeo i u vladu!
Naravno, oba navedena slucaja mozda mogu da se objasne i
"policijskom hipotezom", tj.
pretpostavkom da su Draskovic i Seselj bili Milosevicevi potajnici.
Medutim, Milosevic je slicno
postupao i sa ostalom opozicijom. Uzmimo primer rata 1999. godine.
Uoci i tokom njega bilo je mnogo
pretnji opoziciji. Sam general Pavkovic je upozoravao da se, u
slucaju rata, zajedno sa teroristima iz
OVK "treba razracunati i sa svim domacim izdajnicima koji u
poslednje vreme zagovaraju tezu da se mi
ne mozemo suprotstaviti celom svetu". I kada je sam rat izbio,
Milosevicu vise nista nije moglo da smeta
da surovo izravna racune sa politickim protivnicima. Ali, sve se
zavrsilo smaknucem Curuvije. Nije bilo
hapsenja, proterivanja, zabrana, nije bilo logora, mucenja, sudenja
za
veleizdaju... Cak i oni opozicioni delatnici koji su tokom
rata dosli u sukob sa vojnim vlastima -
poput Velje Ilica, posle rata su se jednostavno pojavili iz
prikrivanja a da ih vise niko nizasta nije pitao!
Tu je i primer zloglasnog predloga Zakona o terorizmu. Taj
zakon je najavljen vec sutradan po
ubistvu Boska Perosevica, 14. maja 2000. godine. Ovo umorstvo je do
krajnjih granica iskorisceno za
javnu hajku na opoziciju. Iz dana u dan, u vladinim glasilima,
redale su se optuzbe da je opozicija
teroristicka, da okuplja "NATO sluge", "NATO placenike" itd. Javnost
je vec bila sasvim pripremljena za
donosenje zakona i za obracun sa "teroristima". Opozicija je mogla
da bude satrta a da to znacajnije ne
poremeti mir ustajale bare, kakvom se, polovinom 2000. godine,
cinila Miloseviceva Srbija. Ali, nista se
od toga nije dogodilo. Prolazile su nedelje a od zakona ni traga.
Napetost u javnosti postepeno je
popustala, a na kraju je Milosevic i sam od njega odustao. Resio je
da ide na predsednicke izbore i tako
sam sebi presudio. Umesto da jednim odlucnim potezom obezbedi vlast
za jos nekoliko godina,
Milosevic se neckao da krene sa sirim nasiljem, i na kraju odabrao
put koji ga je odveo u propast.
Sve u svemu, kada svodimo racune njegove vladavine,
Milosevica treba osudivati za ono sto je
ucinio. Bio je hladan i bezocan samodrzac koji se samo za svoju
vlast brinuo, i na kraju upropastio Srbiju
i srpski narod. Ali, Milosevica ne treba osudivati i za ono sto nije
uradio. Nije bio nikakav krvavi
diktator, nikakav okrutni tiranin. Naneo je mnoga zla, pocinio
zlocine. Ali Srbijom je vladao bez mnogo
krvi, i na kraju otisao bez mnogo krvi.
Ironicno je to da je prethodni vladar Josip Broz Tito ostao
upamcen u narodu po dobru, premda je
bio daleko krvaviji despot od Milosevica. Tito je bio neposredno
odgovoran za smrt bar sto hiljada
gradana Srbije, koje su njegove jedinice ubile tokom i posle Drugog
svetskog rata. Tito je bio kriv za
hiljade politickih zatvorenika, osudenih na dugo tamnovanje i
smisljeno mucenje. Tito je bio kriv i za
mnoga politicka umorstva, u zemlji i van nje. Tito je zasluzan i za
visegodisnje zlopacenje stotina hiljada
srpskih seljaka, cinovnika, trgovaca i intelektualaca, koji su bili
zrtve njegove "klasne borbe". Otuda,
Titovi zlocini daleko prevazilaze Miloseviceve. Ali, Tito je, sa
godinama, postajao sve podnosljiviji i
umereniji vladar, njegova uprava je bivala sve blaza, a narod sve
bolje ziveo. Kod Milosevica je bilo
obrnuto. Sto je vreme vise proticalo, on je postajao sve okrutniji
vladar, a narodu je bivalo sve gore. Zato
je narod na beogradskim ulicama zasuzio kada je otisao Tito, a
zaigrao kada je otisao Milosevic.
Ali, bar u drustvenoj nauci, jedna uravnotezenija slika
Milosevica ne moze biti naodmet. Time se
ogranicava sklonost vecine Milosevicevih pomagaca, pa i nas,
njegovih savremenika, da sve zlo sto nas je
zadesilo, svalimo jedino njemu na dusu. Isto tako, ogranicava se i
sklonost danasnjih upravljaca da se za
sve tekuce nevolje okrive Milosevic i njegov rezim.
Mi nismo ziveli u diktaturi. I Milosevic, ma koliko da se
trudio, nije sve upropastio. To posebno
valja da imamo na umu danas, kada se Milosevicu sudi u Hagu. Ako to
sudenje bude pravedno, Srbija bi
mogla da dovrsi duhovno ociscenje. Ali, ako se Milosevic osudi i za
ono sto uistinu nije uradio; ako
ispadne jedini krivac; ako ni svet ni mi iz ovoga nista ne naucimo,
Milosevic ce dobiti priliku da nam
svima ucini poslednje zlo. Zlo da, nepravedno oklevetan, sutra moze
da vaskrsne kao znamenje malog
naroda koji se usudio da ne trpi veliko nasilje.
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
