http://www.nin.co.yu/cgi-bin/printpage?filename=/2002-10/24/25622.html
NIN, 2704, 24.oktobar, 2002.
Naslovna tema:
Generalova senka
Najnovija "patka" o Ratku Mladicu pustena je u opticaj
nekoliko dana pre nego sto je glavna tuziteljica Haskog
tribunala doputovala u Beograd sa prethodno javno
reklamiranom pretnjom da ce zbog slucaja Mladic prijaviti
Jugoslaviju Savetu bezbednosti UN, a u nadi da tamo mozda
izdejstvuje i sankcije nasoj zemlji. U tu svrhu Del Ponte je
ponovo otkrila Mladica na istoj staroj adresi u Beogradu, a
grmeci ton prema Beogradu pojacala je bas negde u vreme
kada joj jedan drugi general ozbiljno narusava autoritet. Rec je
o hrvatskom generalu Janku Bobetku koji, za razliku od
begunca Ante Gotovine, uredno sedi u svom domu otvoreno prkoseci i
Haskom
sudu i vlastima u Zagrebu
Uvertira za najnoviju posetu Karle del Ponte Beogradu odigrala
se jos u petak vece, kada je bosanska
novinska agencija Onasa sa sedistem u Sarajevu javila da su
prethodne noci specijalne jedinice srpske
policije uhapsile Ratka Mladica i odmah ga potom pustile na slobodu.
Zasto? Jer je druga specijalna
jedinica iste policije brze-bolje kidnapovala suprugu srpskog
premijera Ruzicu Dindic, zajedno sa sinom
Lukom, i zatrazila oslobadanje Mladica. "Anonimni izvor blizak
Ministarstvu unutrasnjih poslova Srbije"
dojavio je navodno Onasi da je Mladic, koga su policajci prethodno
otkrili u jednom beogradskom stanu
i tamo ga "bez ikakvih problema" uhapsili, na intervenciju Zorana
Dindica pusten na slobodu svega tri sata
posle tog nimalo spektakularnog hapsenja.
Vest nije, naravno, bila istinita, kao sto nije bila istinita
nijedna slicna senzacionalna vest objavljena
tacno deset meseci ranije, 17. januara ove godine. Tada je, umesto
bosanske Onase, za podmetanje lazne
glasine iskoriscena nepostojeca kosovska albanska agencija UPI, ciju
je informaciju o hapsenju
Karadzica i Mladica preneo ruski Itar-Tas. Tada u spletku nije bio
upleten Zoran Dindic vec Vojislav
Kostunica: Itar-Tas je pustio nesto za sta je verovao da je izjava
jugoslovenskog predsednika kosovskoj
agenciji da su americki specijalci uhapsili Karadzica i Mladica (uz
njegov blagoslov), i da je on vec
pokrenuo postupak njihove ekstradicije Hagu.
Psiholoske operacije
Lazni UPI bio je dakle jos mastovitiji od nesrecne Onase, ali
njihove vesti su dovoljno nalik jedna
drugoj pa bi se posumnjalo da poticu iz istog udzbenika za prakticnu
nastavu pri izvodenju "saj-opsa"
(psdz-ops, skracenica za "psdzcological operations", psiholoske
operacije u americkoj vojsci). Ljudi koji
poznaju elemente obuke za te poslove kazu da u udzbenicima pise da
se slicne kampanje dezinformacija
sprovode sa ciljem da proizvedu trojak ucinak. Prvo, vele, cilj je
da se meta oseti nesigurno i da pocne da
preispituje svoju bezbednost; drugo, cilj je da se meta natera da
preduzme nove mere koje je mogu odati
i identifikovati njenu lokaciju (tu spada i monitoring telefonskih i
drugih poziva koje oni koji poznaju
metu upucuju jedni drugima da provere informaciju); i trece, cilj je
da se meta zbuni, da ne zna koja je
informacija verodostojna, a koja nije, da izgubi poverenje u vesti
koje dobija ako i kada pocne prava
operacija hvatanja.
Mozda je posredi tek bizarna koincidencija, ali pre deset
meseci, kad je lansirana vest o hapsenju
Karadzica i Mladica, zbile su se dve stvari koje donekle podsecaju
na sadasnje okolnosti. Dan ranije, 16.
januara, u Beogradu je boravio Pjer Risar Prosper sa ciljem da
pritisne jugoslovenske vlasti u vezi sa
hapsenjem Karadzica i Mladica; nedugo posle usledio je prvi zestok
napad Karle del Ponte na Vojislava
Kostunicu, u kom je ona prvi put javno optuzila Kostunicu i tvrdila
(bilo je to 8. februara ove godine) da
je slucaj Mladic jasan: "Znamo da se nalazi u Beogradu, znamo koja
mu je adresa i imamo dokaze da je
tamo. Ocigledno je da Kostunica, od koga zavisi jugoslovenska
vojska, daje naredenja da Mladic ne bude
uhapsen i da ne bude prebacen u Haski sud, kao i da ga stiti 80
naoruzanih cuvara." I na kraju, nedugo
potom usledila je i stvarna akcija pokusaja hapsenja Karadzica u
brdima oko Foce.
Karlina simetrija
U cemu je slicnost? Najnovija "patka" o Ratku Mladicu pustena
je u opticaj nekoliko dana pre nego
sto je glavna tuziteljica Haskog tribunala doputovala u Beograd sa
prethodno javno reklamiranom
pretnjom da ce zbog slucaja Mladic prijaviti Jugoslaviju Savetu
bezbednosti UN, a u nadi da tamo mozda
izdejstvuje i sankcije nasoj zemlji. U tu svrhu Del Ponte je ponovo
otkrila Mladica na istoj staroj adresi
u Beogradu, a grmeci ton prema Beogradu pojacala je bas negde u
vreme kada joj jedan drugi general
ozbiljno narusava autoritet. Rec je o hrvatskom generalu Janku
Bobetku koji, za razliku od begunca Ante
Gotovine, uredno sedi u svom domu otvoreno prkoseci i Haskom sudu i
vlastima u Zagrebu.
U tom smislu Del Ponteova i medunarodna zajednica, izgleda,
primenjuju sistem iz Brozovog
vremena: prema svojim zlosrecnim sticenicima postupaju simetricno.
Utisak o uravnotezenom pristupu
najlakse se postize primenom istih vaspitnih mera prema svima, bez
obzira na to kakve su u datom
trenutku tezine njihove nepodobstine. Pod Titom je, tako, posle
udara na "hrvatsko proljece" dolazio
komplementarni udar na "srpske liberale", dok je i posle Tita proces
islamskim fundamentalistima
iziskivao disciplinovanje "ilidzanske grupe" srpskih nacionalista.
Zato zaokret inace vrlo kooperativnog Zagreba u odnosu na Hag
i zahteve medunarodne zajednice
nece smanjiti pritisak na ne uvek kooperativni Beograd, kako se
mozda moglo ocekivati. Naprotiv.
Beograd je navikao na poviseni ton, ogromne ambicije i neodmerene
optuzbe Karle del Ponte, ali je pre
nekoliko dana, kako NIN saznaje, prvi put doziveo da Stefan Lene,
specijalni izaslanik Evropske unije za
zapadni Balkan, pomene bolju saradnju sa Hagom kao preduslov za
ulazak u Savet Evrope. Takode prvi
put od dolaska demokratskih snaga na vlast u Srbiji, Evropljani su
smenili Amerikance u zavrtanju ruke
Beogradu po pitanju ratnih zlocina i Haskog suda. Nije po svoj
prilici posredi nikakva podmukla,
proracunata taktika smenjivanja dobrih i losih policajaca nasih
zapadnih saveznika, vec nesto daleko
prozaicnije. Amerikanci su zaokupljeni predstojecim ratom protiv
Iraka i jedino sto ih u Beogradu
trenutno iz sve snage zanima jeste izvoz srpskog oruzja u Irak, kao
i sve druge usluge koje je
"Jugoimport" cinio njihovom smrtnom neprijatelju Sadamu. Evropljani,
dobro je poznato, nisu
odusevljeni americkim planovima protiv Sadama i ne zure da im se u
tom ratnom pohodu pridruze, ali im
je zato utoliko milije da Amerikancima ucine kakvu uslugu i pokazu
dobru volju. Verovatno su zato
Evropljani oberucke, uz visak revnosti, preuzeli projekat haskog
disciplinovanja Zagreba i Beograda. I ne
moze biti slucajno da je prvu disciplinsku meru izrekao upravo
najbolji americki prijatelj u Evropi,
London, koji je zbog Bobetka odbio da ratifikuje evropski sporazum o
asocijaciji sa Hrvatskom.
Strela iz Sarajeva
Karla del Ponte, dakle, nije ni iznenadila ni uplasila
Beograd: njena je
retorika nepromenjena, njen je ton uvek jednako povisen, a njen cin
pomalo je
jednolican. (Put je obicno vodi iz Beograda u Sarajevo, a i ovom je
prilikom, po
obicaju, iz Sarajeva uputila jos jednu strelicu prema Beogradu:
"Hapsenje Ratka
Mladica bi se desilo kada bi to naredio jugoslovenski predsednik
Vojislav
Kostunica", izjavila je po dolasku u Sarajevo.) Lene je, medutim,
veoma
neprijatno iznenadio svoje beogradske domacine jer im je protekle
sedmice
prvi put spomenuo mogucnost da prijem SRJ u Savet Evrope bude pod
znakom
pitanja zbog (ne)saradnje sa Hagom. Pritisak zasad dolazi ne iz
Parlamentarne
skupstine Saveta Evrope vec iz komiteta ministara, ali je i stvaran
i bolan, makar
i ne bio tako tvrd i grub kakav je obicno americki. U casu kad
Evropljani traze
nacina da Amerikancima ucine plezir na bilo koji drugi nacin osim
podrskom u
ratnim igrama protiv Iraka, Jugoslaviji u Savetu bezbednosti po svoj
prilici nece silno pomagati ni
Francuzi ni Rusi, na koje se obicno u nekoj meri moze racunati kad
su ove i slicne stvari u pitanju.
Sankcije ne treba ocekivati, ali predsednik Haskog suda Klod Zorda
zvanicno je danas (sreda) obavestio
Savet bezbednosti da Jugoslavija "grubo krsi" svoje medunarodne
obaveze time sto, pod jedan, ne hapsi
11 begunaca (Ratko Mladic, Miroslav Radic, Veselin Sljivancanin,
Gojko Jankovic, Dragan Zelenovic,
Dragomir Milosevic, Milan Lukic, Sredoje Lukic, Milan Milutinovic,
Vladimir Kovacevic i Vinko
Pandurevic) za kojima odranije postoje haske poternice i za kojima
policija neuspesno traga. Zorda je,
pod dva, prijavio Jugoslaviju sto je u Zakonu o saradnji sa Hagom
propisala da ce postovati samo
poternice o kojima je obavestena pre donosenja saveznog zakona u
martu ove godine (sporni clan 39).
LJILJANA SMAJLOVIC
Poslednja plata
Autenticne fotografije pretucenih ljudi koji, obliveni krvlju, leze
bespomocno po podu jedne od soba
motela "Vilina vlas", dok se nad njima nadvija osoba u maskirnoj
uniformi cije je lice pazljivo izbaceno
iz kadra, napravljene su pre tacno deset godina. Na njima se vidi
kako je svoje poslednje trenutke
prozivelo sesnaestoro Muslimana iz Sjeverina. Ne vide se samo oni
koji za zlocin pocinjen 22.
oktobra 1992. godine nisu kaznjeni ni deceniju kasnije. To je kraj.
U stvari, samo poslednji kadrovi
filma "Otmica", koji je prezivele trebalo da podseti da je na taj
dan iz autobusa uzicke "Rakete" kod
mesta Mioce u Bosni, oteto sesnaestoro Muslimana, zitelja Sjeverina
u Jugoslaviji, i da ni do danas
nije otkriveno sta im se zaista dogodilo, niti ko su pocinioci ovog
zlocina. Stvarni kraj nije ni blizu.
Pocinje suocavanje. Za neke, i ovom dokumentarnom pricom o
jednom od prvih zlocina nad
civilima u sukobima na prostorima bivse SFRJ, o otmici sesnaestoro
Muslimana iz Sjeverina kod
Priboja, kojom je reditelj Ivan Markov, u bioskopu REKS zapoceo
serijal "Nezavisni za istinu" u
produkciji RTV B92.
Lice u ovom filmu, pored zlocinaca, nema ni jedini Musliman
koji je preziveo otmicu, tada samo
trinaestogodisnji decak Admir Dikic, koji je poslednju deceniju
zivota proveo skrivajuci se u Novom
Pazaru i Turskoj, da bi se pre neku godinu, skrasio u Sarajevu. U
strahu od osvete otmicara, koji su i
danas na slobodi, ovaj dvadesettrogodisnji mladic, zaklonjen
mrakom, objasnjava da je sudbinu svojih
komsija i rodaka izbegao samo zato sto su ljudi u maskirnim
uniformama mislili da je dete Dese i Ilije
Kitic, bracnog para pored kojeg je sedeo, a koji je istim autobusom
isao u Priboj preko bosanske
teritorije. Sve ostale kojima u licnoj karti nije pisalo srpsko ime
i prezime, devetorica naoruzanih ljudi
zagaravljenih lica, izveli su iz autobusa kod mesta Mioce u Bosni,
ubacili u kamion i, pored dva punkta
Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije, odvezli u nepoznatom pravcu.
Petnaest muskaraca, medu kojima i
decakov stric, i jedna zena.
Za sve njih toga dana na putu za Priboj, kako tvrde u filmu
porodice otetih, bila je spremljena
zaseda. Porodice nastradalih potvrdu svojih sumnji nalaze i u
cinjenici sto su otmicari bili potpuno
spremni za "docek" zrtava, kao i u podatku da je vecina njih na put
posla posto su iz Priboja dobili poziv
da dodu u fabrike po platu. Na posao nisu odlazili mesecima pre tog
dogadaja. Iz kuca nisu izlazili
posle ubistva koje se dogodilo u njihovom mestu, a ciji je
pocinilac zbog "nedostatka dokaza" pusten
na slobodu. Otmicari su, tvrde zbog svega porodice postradalih,
znali da Muslimani iz Sjeverina idu u
Priboj. Kao sto su znali da ce strah ostale putnike autobusa
oterati u mucnu tisinu.
Za tu tisinu autor filma, cini se, kao i porodice nestalih,
kao da nalaze opravdanja, ali za onu koja
se cula od nadleznih drzavnih organa, u ovoj prici nije bilo
razumevanja. Rekonstrukcijom dogadaja,
koje je na osnovu svih svedocanstva kasnije sproveo autorski tim
filma, jugoslovenske vlasti i neki
mediji prozvani su za neobjasnjivo cutanje koje je, kako smatraju
svedoci u filmu, bilo kljucno da se
nestali nikada ne pronadu. Jedan od glavnih osumnjicenih za ovaj
zlocin, predvodnik paravojne
formacije "Osvetnici" iz Republike Srpske Milan Lukic, protiv koga
je podignuta i haska optuznica, i
danas je na slobodi iako je u meduvremenu vise puta hapsen zbog
drugih prekrsaja. Komentar na ono
sto se desilo posle otmice, u vreme dok je sesnaestoro otetih jos
imalo sansu, nemaju ni porodice
postradalih. Posle deset godina, kako potvrduje film Ivana Markova,
ostali su i bez reci i bez nade. A
nadi, kako je nemo na kraju filma, prikazivanjem fotografija ciji
su autori pocinitelji ovog zlocina, a na
kojima se vide izmrcvareni ljudi i cizme ljudi u maskirnim
uniformama koje udaraju po okrvavljenim
telima, zakljucio je i sam autor filma "Otmica", tesko da ima
mesta. Prema jednoj verziji dogadaja,
sesnaestoro otetih posle mucenja pobijeni su u blizini Visegrada.
Ti poslednji trenuci otetih zabelezeni na fotografijama,
koji su i poslednji kadrovi ovoga filma,
delovali su sokantno i na publiku pred kojom je ovaj film
premijerno prikazan. Ne toliko zbog
morbidnosti scena na njima, koliko zbog cinjenice da odustajanje od
nade predstavlja surovo
suocavanje sa posledicama kako ovog, tako i drugih zlocina.
DRAGANA MATOVIC
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
