http://www.pcnen.cg.yu/novi/drugi/03.htm
Prve crnogorske nezavisne elektronske novine (PCNEN)
Drugi pisu:
28.10.2002.
Nulta tacka
A sad svi u Evropu
"A sad svi na svoje radne zadatke!" Ko bi to mogao da
zaboravi. Ovo je bila jedna od onih cuvenih kratkih
recenica-manipulacija pomocu kojih je Slobodan
Milosevic, odmah nakon Osme sednice, onako poletno i
efikasno, zapravo, zapocinjao svoj trinaestogodisnji
destruktivni mandat. "Evropska" parafraza ove recenice,
koja je adresirana na sve, pa i na pobednicke partije
poslednjih crnogorskih izbora, nije obicna ironicna
dosetka, nego sustinski tacno upozorenje. Sudeci prema
retorici, ali jos vise i prema stvarnom ponasanju u
poslednjih par godina, najveci deo vodjstava ovih
partija,
jos uvek stenje pod teskim nasledjem velikog vodje, pa
ce zbog toga put Crne Gore u Evropu i dalje biti sve
samo ne cisto tehnicko pitanje tranzicije.
Dobro bi bilo da pobednici to shvate na vreme, pa i pre
nego do kraja ispiju slavljenicko pice. Dve dobre strane
rezultata poslednjih izbora, pobeda manjeg zla, ili
nesto
blaze receno manje loseg takmaca, plus jasan i stabilan
mandat, koji je svakako neophodan za uspesne reforme,
nikako ne bi smele da potisnu ili zamagle svest o
njihovim istovremenim i ne malim unutrasnjim limitima.
A njihov najveci unutrasnji limit i ovoga puta bio je u
cinjenici da je na izborima odlucivao pre i vise
takozvani
negativni nego pozitivni razlog ili glas. Drugim recima,
i
za pobedu na ovim izborima, DLZECG vise treba da
zahvali svojim politickim protivnicima,
novokomponovanoj parlamentarnoj vecini, i njenoj
tromesecnoj antidemokratskoj kampanji, nego
sopstvenom politickom programu, o delima da i ne
govorimo. Treba li uopste podsecati na to, svi najveci,
dubinski, strukturni problemi Crne Gore, ekonomske i
politicke reforme, uspostavljanje novih odnosa sa
Srbijom, stvarni a ne samo retoricki pocetak evropskih
integracija, i dalje su na pocetnoj odnosno nultoj
tacki.
Zbog toga mandat dobijen na ovim izborima i treba
shvatiti ne kao apsolutnu, dakle potpunu i bezuslovnu
podrsku, poverenje i vlast, kako se, nazalost, vec
ponegde moze cuti, nego pre svega kao jos jednu,
mozda cak i kao poslednju priliku za sve. Naravno, to je
najpre i najvise prilika za pobednicku DLZECG, da najzad
uverljivo demonstrira stvarnu spremnost i sposobnost za
ekonomske i politicke reforme, koje su jedna vrsta
obaveznih kvalifikacija, i to ne samo za evropske
integracije, nego i za na tri godine odlozenu drzavnu
nezavisnost. Isto tako, to je prilika i za tvrdokornu,
milosevicevsku i postmilosevicevsku, "projugoslovensku"
opoziciju u Crnoj Gori, da se konacno i sustinski okrene
Crnoj Gori, a pitanje drzavnog statusa prepusti
korektnoj
referendumskoj ili skupstinskoj proceduri. Najzad, to je
prilika i za spoljasnje faktore crnogorske krize,
hegemoniste u Beogradu i birokrate u Briselu, da
konacno izvuku neke pouke, priznaju vecinsku teznju
Podgorice ka nezavisnosti, prestanu da se prema ovoj
ponasaju jednostrano, pristrasno i naredbodavno, i na
taj
nacin omoguce deblokiranje i uspostavljanje stvarnog a
ne samo simuliranog dijaloga u samoj Crnoj Gori (bez
kojeg u ovoj ne moze doci ni do stvarne koncentracije na
reforme i integracije ni do novog pa makar i samo
proceduralnog konsenzusa za trajno resenje pitanja
drzavnog statusa).
Postizborna euforija nije najbolje vreme za
procenjivanje
sansi skiciranog spiska prioriteta i zelja. Za
pouzdanije
procene morace da se saceka bar neko vreme. Recimo
uobicajenih sto dana. Pre toga, vec tokom prve
postizborne sedmice, mogli su da se registruju samo
krajnje kontradiktorni znaci, koji su nagovestili isto
tako
krajnje neizvesne procese i rezultate. Tako,
postmilosevicevska opozicija po prvi put je javno
priznala i cestitala pobedu svom rivalu, sto je svakako
bio veliki korak napred, i to ne samo za opoziciju nego
i
za celokupnu Crnu Goru, ali je ubrzo potom najavila i
bojkot onih prvih sto dana, sto je opet bio veliki korak
nazad. Ili, na vest o rezultatima poslednjih izbora,
koji
su u stranim medijima, pored ostalog, protumaceni i kao
znak snaznog uspona indipendista, hegemonisti u
Beogradu i birokrate u Briselu su se primetno utisali,
ali,
isto tako ima znaka, ne i trajno odustali. Najzad, i
najznacajnije, i prva reagovanja lidera pobednicke liste
donela su krajnje kontradiktorne signale, realizam,
suzdrzanost i svest o tezini problema i odgovornosti, s
jedne, ali i produzetke stare svesti o apsolutnoj
vlasti,
monopolima i partitokratiji, s druge strane. Sta ce od
svega ovoga prevladati u naredne cetiri godine ostaje
krajnje otvoreno. Zbog toga ostaje aktuelna i parafraza
velikog vodje iz naslova ovog teksta. A ako bilo ko od
aktuelnih pobednika misli da je cetiri godine mnogo,
neka se samo seti brzine isparenja sampanjca, teskog
mamurluka, i jos teze borbe za goli politicki opstanak,
nakon velike pobednicke euforije 31. maja 1998. Samo
sto ovoga puta, ni za njih, ni za Crnu Goru, verovatno
vise ne bi bilo prilike za popravni.
Milan POPOVIC
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
